|
(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013
Оригинал се чува у Хиландару. Писана је на пергаменту, дугом 63 а широком 32,5 см. Доњи део је сужен, почевши од 50см па до краја, тако да има облик неправилног троугла. Текст је писан уставним писмом, црним мастилом. Има укупно 75 редака. На крају је Стефанов потпис испод њега је датум ("месеца септембра 29. дан"), па потврда краља Владислава. Печат није сачуван, али прорези на дну, за врпцу, указују да је он морао постојати.
Превод повеље:
Када у почетку створи Бог небо и земљу и људе на њој, и благослови их и даде им власт над сваком тварју својом, постави једне царевима, друге кнезовима, треће господарима, и свакоме даде пасти стадо своје и чувати га од свакога зла које би наишло на њега. Стога, браћо, Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угаре краљевима и разделив сваки народ, и закон даде, и обичаје установи, и господаре над њима по обичају и по закону раставив својом премудрошћу.
Зато по многој својој и неизмерној милости човекољубља, дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да обладају овом српском земљом и све као Бог чинећи на боље људима, не хотећи људске погибли, постави господина ми оца за великог жупана, названог на светом крштењу Стефана Немању. И обнови своју дедовину и боље утврди Божјом помоћу и својом мудрошћу, даном му од Бога. И подиже пропалу своју дедовину, и приобрете од морске земље Зету и са градовима, а од Арбанаса Пилот, а од грчке земље Лаб с Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Лепеницу, Белицу.
И кад Божјом помоћу својим трудом све то задоби и кад с помоћу Божјом мир и тишину прими држава његова одасвуд, поче пооштравати мисао своју и поучавати ум свој, и желети са журбом, и старати се о души својој, господин ми свети благоверни часни старац Симеон, подвизавајући се да на дан Страшнога суда буде прибројан у неки број са онима који су угодили Богу и како би стекао оно рајско и неизречено жилиште неким обичајима, и нарочито жељаше да прими анђеоски и апостолски лик. И подвизаваше се да би са поспешењем следовао Владичиној речи, коју рече. "Узмите иго моје на себе и научите се од мене, како сам благ и кротак и смеран срцем. Јер иго моје је благо и бреме моје је лако." Пошто Свето Писмо јавља: "Љубав Божија у вернима привезана је", овоме, дакле, привеза се најчвршће.
А када је минуло много времена, и пошто смо ми деца његова отхрањена до ситости, он поче да узашиље молбе Премилостивом Владици, да га не лиши онога што жели, већ да га, приклонив ухо своје, услиши.
Овај мишљу беше узнесен и жељаше: као да стоји на узвишеном месту, у пролетње време, у веселу дану, тј. сунчану; виде издалека равну ливаду, красну изгледом, лепу створењем. Сред ње стајаше дрво дивно, округласто гранама, пуним лишћа, преукрашено цвећем и пуно плода, благи мирис одајући. А сред дрвета настанила се беше птица слаткогласна, кротка у седењу, тиха у песмама, весела у цвркутању, јасна у шаптању, једна од мудрих птица љубавних, слатки његов детић, који је некада био мени везом рођења брат, звани Сава монах. Овај сеђаше у дрвету, тј. у Светој Гори и неумуклим гласом, високим грлом, јасним звуком, измењујући гласове прелепе и предивне, и необичне песме појући. И тај глас уђе у ући пречудног и дивног господина ми Светога Симеона, часнога старца. А њој и остале птице, на доњим гранама седећи, слатком њеном гласу својим гласовима весело помагаше. И овога гледајући, овај дивни муж - љубљено и слатко чедо своје, које беше отишло и одвојило се, пређе у свету ту ливаду, и лепо дрво и предивне птице - помисли у себи овај глас: "Да сиђем на красну ту ливаду; дошавши, лепоту дрвета сагледаћу, и близу њега ставши, наситићу се краснога гласа предивне оне птице.
Док је он ово помишљао, Владика његов премилостиви не презре мољења његова, која из дубине срца уздизаше, него као штедри трудопријемац и давалац награда рече нескривеним устима својим: "Не дођох призвати праведнике, него грешнике на покајање". Када је приспело погодно време, сву славу и част овога света ни у шта урачунавши, а красота овога света постаде му видима као дим; Христова пак љубав расла је у њему и разгарало се срце његово у њему, јер беше као стан спремљени му и као сасуд пречисти његовом Светом Духу.
Остави државу своју, од Бога њему даровану, и сва своја изврсна и различита имања, јер је Христос Бог тако хтео и Пресвета Владичица Госпођа Богородица. Насити га неизрециве свете жеље и учини га учесником неизреченог и часног анђелског и апостолског лика, малог и великог. Када се ово свршило, пошто је неким приложењем Христос то у ум његов поставио и поучио тако часног ми и блаженог старца Светог Симеона, остави мене, у Христу даровано му чедо, на престолу своме и у Христовом дарованој му држави, мене, љубљеног сина свога, Стефана великог жупана и севастократора, зета боговенчаног кир Алексија, цара грчког.
И овај као подвижник и чедољубиви и слатки старац, господин ми Свети Симеон, ако сам и недостојан да се назовем његовим сином, благослови ме изврсније од остале моје браће, као што благослови Исак Јакова, сина свога, сваким благословом. И поче ме учити да се потрудим на свако благо дело у држави мојој, и да милосрдан будем народу хришћанском који ми предаде, и заповеди ми о црквама да се бринем и о монасима који у њима служе и ни у којем обичају да не будем зазоран од Владике свих и Господа.
Потом, извољењем Владике нашег Исуса Христа, као што јавља Свето Писмо: "Уклоните се из места својих и рођења; ни један пророк у отачаству своме није примљен", него спасење добија са онима који живе Христа ради, изађе из државе своје и од деце своје, и подружја свога, да би постигао ливаду ону пређе описану, и красно дрво и слатку птицу, и ту спасење стекао. И не остави га Владика Господ наш Исус Христос јер се више радује због једног грешника који се каје. Брзо идући с горе оне сиђе на раван, тј. у Свету Гору, где и чу да се живи миран и неметежан живот на ливади тој, и да се правоверје добро укоренило и да светло сија, као неко дрво које дивно стоји, а гране су му освећени и богобојажљиви и христољубиви монаси и сав освећени црквени збор; а сред њих свих као слаткогласна птица, Сава монах, мила утеха христољубивом старцу; чисто, пак, лишће и прекрасни цветови - пророчке проповеди, тј. часних јеванђеља учења и апостолска предања и заповести светих отаца; а мноштво плодова, то је уздање, корен вере, а добре наде - плод, са овим што је напред речено, и благи мирис. Зажеле и ваистину отпочину на дрвету, у коме појаше птица измењујући гласове. То измењивање гласова, о богољубиви господине мој, написаћу пет твојих премудрих чувстава виђење: слушање онога дрвета, мирисање, појање, миловање птица и излетање и остало.
Јер изађе из отачаства свога у свету ону ливаду, тј. у Свету Гору, и нађе манастир неки бивши, звани Милеје, Ваведење Свете и Преславне Владичице Богородице, где не беше камен на камену остао, него разваљен одасвуд. И потруди старост своју, и мене ако и недостојна да се назовем сином његовим, подижући ме да обновим место свето. И ја, последујући заповестима Владичњим, који рече три ствари у светим јеванђељима: "Узљуби Господа Бога свом душом својом и ближњег свога као и сам себе", треће: "поштуј оца и матер", пошто ми је сведочио господин мој свети Симеон. Вољу његову испуних о цркви и о другим стварима, на које ме принуди.
И сећајући се часног живота славних мојих родитеља, како лепоту, како владање народом, како славу и богатство ка ништељубљу ускоро Божја љубав к себи привуче, помислих у себи да ме удостоји Владика мој Исус Христос да будем поклоник ту у Пресвете Владичице наше Богородице, и да буде неугашено светило у храму њеном и крај гроба часног и благоверног старца, господина ми Светога Симеона монаха. Бих удостојен да му будем, с њим, ктитор и служитељ. И обнових га молитвама његовим, и дадох села манастиру: Ђурђевић, Петровић, Крушево, Книна, Рубач, Поток, Дрстник, Гребник, Гован, Заљуг, и планину Добре Доле, а винограда два и трг Книнац; а у Зети половину Каменишта, и са људима. И потом додадох Виден и Беличишта с горњим Вранићима до Градишта.
По овоме, молим вас, господо моја и браћо, коме Бог дарује овај престо после мене и ову државу, да не увреди Свету Богородицу у свим овим правима писаним овде, и да не буде потворена реч моја ни дар. Ако ли ко потвори и увреди Свету Богородицу, да га Бог прокуне и Света Богородица и да му је супарница пред Сином њеним на дан онога Страшнога судишта Христовог. Јер ако измени реч моју, то ако сам сатвори што год светиње за душу своју, неће му бити тврдо од других, који буду господари после њега. Делајући не потворих дела, давања господара који су били пре мене, него још приложих к томе и довољно сатворих, испуњена у сваком потребовању, у веке векова, амин.
Крст великог жупана Стефана, намесног господина све српске земље.
Коментари
* У коментарима се неће давати напомене у вези са оним деловима Стефановог текста где постоји потпуно слагање са Немањином повељом. За то нема никакве потребе јер постоје изврсни коментари Димитрија Богдановића уз Немањину Хиландарску повељу у књизи: Свети Сава,Сабрани списи. Припремио проф. др Димитрије Богдановић, Просвета, Српска књижевна задруга, Београд, 1986 (Стара српска књижевност у 24 књиге, књига друга).
постави господина ми оца за великог жупана, названог на светом крштењу Стефана Немању - Запажа се прва значајна интервенција у односу на оснивачку Хиландарску повељу. Уместо: "И остави ме великога жупана", у Стефановој повељи стоји: "Постави господина ми оца за великог жупана". Првовенчани уместо првог лица уводи треће лице у приповедање. Такође наглашава своју сродност са Немањом.
Поново се испољава промена стилско–приповедног обрасца (аутобиографско је преведено у биографско). То је присутно и у даљем тексту повеље: оваква места нећемо посебно коментарисати.
Лепеницу, Белицу - У оснивачкој повељи (у даљем тексту за њу ћемо употребљавати скраћеницу ХП1), редослед је обрнут.
желети са журбом - Стефан додаје ово "са журбом". На Немањиној хитрини он ће нарочито инсистирати у биографији.
господин ми Свети благоверни часни старац Симеон- Ово је додатак у односу на ХП1.
са онима који су угодили Богу - И ово Стефан додаје.
и како би стекао оно рајско и неизречено жилиште неким обичајима - Такође додатак.
Уместо: "И како би ми било могуће примити анђелски и апостолски образ" (ХП1), овде стоји: "И нарочито жељаше да прими анђеоски и апостолски лик".
Немањину реченицу "како би ми било могуће... последовати Владичиним речима", Првовенчани проширује у исказ: "И подвизаваше се да би са поспешењем следовао Владичиној речи, коју рече".Промена је очигледна; истиче се Немањин подвиг тј. труд унапред уложен да би могао да прими највиши монашки чин.
Првовенчани да би истакао Немањину љубав према богу, уводи цитат: Љубав божја у вернима привезана је", који не постоји у ХП1, и затим коментар:"овоме, дакле, привеза се најчвршће". Цитат није идентификован.
После исказа "А када је минуло много времена"Стефан има дужи додатак у коме приповеда да је Немања почео да се моли Богу "да га не лиши онога што жели", пошто је већ однеговао своју децу.
Овај мишљу беше узнесен... наситићу се краснога гласа предивне оне птице - Читаво ово место је Стефанова интерполација. То је опис идеалног пејзажа и тумачења. На овакве идеалне пејзаже наилази се и другде у средњовековној литератури, нарочито византијској. То су општа места, тзв. топоси, који имају и посебан назив locus amoenusили земаљски рај. У Стефановом "пејзажу" све је окупано светлошћу, испуњено мирисима и озвучено. Најпре је ту ливада, затим дрво препуно лишћа и цвећа, плодова, птица која пева. То је заправо алегоријска слика Свете Горе. Централно место у њој дато је Немањином сину Сави премудрој птици (рајској птици, сирину), која певајући "неумуклим гласом, високим грлом, јасним звуком" привлачи Немању у Свету Гору.
У Стефановој интерпретацији, главни разлог за Немањин одлазак у Свету Гору јесте зрачење тог духовног центра и, нарочито, љубав према сину Сави. Сава је пример Немањи. Ову исту идеју Стефан ће касније развијати и у Немањином житију.
Подробна анализа читавог текста друге Хиландарске повеље, укључујући и ово место, дата је у студији Радмиле Маринковић: Почеци формирања српске биографске књижевности. Повеље о оснивању манастира Хиландара, Прилози за књижевност, језик, историју фолклор, књига XXXIX, свеска 1–2, 1973, стр. 3–19.
Уместо: "а Христова љубав све више се везиваше за мене, макар и недостојног" (ХП1) овде налазимо:"Христова пак љубав расла је у њему и разгарало се срце његово у њему; јер беше као стан спремљени му и као сусед пречисти Његовом Светом Духу" - Стефан ствара потпунију слику о Немањиној љубави према Христу, тиме што тврди да се она непрестано увећавала.
Уместо: "Ја одмах оставих владавину моју" ХП1), у овој повељи стоји: "Остави државу своју, од Бога њему даровану" - Стефан Првовенчани очигледно инсистира на божанском пореклу Немањине власти - о томе да је Немању бог поставио за господара говори се у уводу, и у ХП1 и овде.
Док у ХП1 стоји: "оставих... и све моје, различно моје", овде је на том месту: "остави.. и сва своја изврсна и различита имања". Стефан наглашава да се Немања одрекао великог богатства ("изврсна и различита имања") да би кренуо за Христом.
У ХП1 Немања за себе каже: "И удостоји мене грешнога свога јарма благога и сатвори ме заједничара часног и анђелског и апостолског образа малог и великог. Стефан на овом месту спомиње да је Бог, омогућавајући да се замонаши, Немањи испунио његову неизрециву жељу.
Уместо: "пошто се овако устројило, оставих на престолу мојем и у Христом дарованој ми владавини љубљенога ми сина Стефана, великога жупана и севастократора, зета Богом венчанога кир Алексија, цара грчкога, Стефан има ширу реченицу у којој наводи да је Немања абдицирао по Христовој вољи, затим где спомиње себе као Немањино Христом даровано чедо. Државу је Немањи, према Стефану, даровао Христос.
Немањину реченицу: "И макар и недостојан да се наречем слуга Христов Симеон монах, благослових га сваких благословом", Стефан проширује неколиким додацима. Он истиче Немањине врлине ("подвижник", "чедољубац"), наглашава да је Немања његов господин и, нарочито, да га је он одабрао, међу браћом, да буде његов наследник.
У ХП1 стоји да Немања благосиља Стефана да буде добросрдан према народу и да се брине за цркве; у ХП2 благосиља га и почиње да учи да се потруди на свако благо дело у својој држави и заповеда му да се брине о црквама.
У односу на ХП1 цитат је проширен - додавањем:"Уклоните се из места својих и рођења" и: "него спасење добија се онима који живе Христа ради". У ХП2 није унет следећи текст из ХП1: "Поче се подизати мисао моја да напустим познате моје и децу и да нађем неко место, и да ту добијем спасење. И не остави мене Владика мој, ни моје жеље, јер се још више радује због грешника који се каје". Тај текст долази испред: "Изађе из државе своје".
Уместо: "Изиђох из отачаства свога у Свету Гору"(ХП1) Стефан има ширу реченицу у којој констатује да је Немања отишао и од деце своје, и од своје супруге, да би стигао у ливаду, до красног дрвета и слатке птице, где ће стећи спасење. Помињућиливаду, дрво, птицу, Стефан подсећа на место у повељи где је дао алегоријску слику Свете Горе. Он уосталом и каже: "да би постигао ливаду ону пређе описану".
Ово је у ХП1 било раније - в. напомену 20.
Брзо идући... миловање птица и узлетање и остало - Стефан се поново враћа на алегоријску слику. Сада је и разрешава: ливада = Света Гора, дрво правоверје,гране = монаси, птица = Сава, лишће и цветови = пророчке проповеди, итд. Логично је што писац овде разрешава алегорију. Немања је, по доласку на "ливаду" спознао шта она значи. Међутим, писац је да би истакао мотивацију за Немањин одлазак у Свету Гору - љубав према сину Сави, морао да започне разрешавање алегорије још много раније - в. напомену 12. Тако је делимично нарушио иначе изузетно успелу поетску слику.
Немањина сазнања и осећања по доласку у Свету Гору описана су кроз осете чуда - "о богољубиви господине мој, написаћу пет твојих премудрих чувстава виђења: слушање онога дрвета, мирисање, појање, миловање птица и излетање и остало".
Место где су се налазиле рушевине грчког манастира.
Немањину реченицу: "И потрудивши старост своју уз помоћ сина ми великога жупана Стефана, удостоји ме Владика мој да му будем ктитор, Стефан значајно проширује. Он са поносом истиче да га је Немања "подигао" да обнови стари манастир. Наглашава да је послушао јеванђељске речи и да је испунио вољу свога оца.
Овде Стефан говори о догађајима после Немањине смрти - спомиње његов гроб. Ипак, иако то није уочљиво на први поглед, он се враћа у прошлост и спомиње обнављање, тј. изградњу манастира. Полазећи од Немањине реченице, последње у његовој аутобиографији: "И делове његове уништене потражих и обнових га по вољи Владичице Богородице", он говори о томе да је био удостојен да с Немањом буде ктитор и да је обновио манастир. Он тако своје учешће у зидању Хиландара приказује значајнијим но што то произилази из Немањиног текста: Стефан, обнавља манастир, праћен Немањиним молитвама: ХП1 предочава да јеНемања обновио манастир, додуше уз Стефанову помоћ.
Ово су све Стефанови прилози.
|
Хиландарска повеља краља Стефана Првовенчаног
