|
(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)
(рођење светог Јована Крститеља, на дан 24. јуна)
Манастир светог Дионисија, знан као Дионисијат, основан је на почетку друге половине XIV века, од стране преподобног Дионисија који је дошао из Корче у западној Македонији. Смештен је на огромној, окомитој стени, осамдесет метара изнад мора на југозападној обали атонског полуострва. Манастир се одувек одликовао подвижничком строгошћу, духовном процвату нарочито је допринео игуман гаврило који се на тој дужности налазио више деценија. Манастир је општежитељни од 1805. Године.
Главна црква посвећена рођењу светог Јована Претече саграђена је у периоду од 1537. до 1547. године. Манастир има четрнаест параклиса, и то осам унутар и шест изван зидова. Најважнија је црквица посвећена Богородици настала када и главни храм, чији је саставни део. У њему се чува веома стара икона Богородице рађена у воску позната као „Акатистна”, а по предању носио ју је патријарх Сергије 626. године у литији око Византа за време аварске опсаде.
Дионисијат има седам келија у Кареји и околини, а једну од њих (посвећену светом Стефану) користи представник манастира при општини. У непосредној близини манастира такође има неколико станишта, од којих треба поменути келију посвећену свим светима у којој су фреске које су 1610. године радили иконописци Данило и Меркурије. Братство се састоји од око педесет монаха, док их десетак живи по другим стаништима.
Дионисијат је почео да игра значајнију улогу тек почетком XVI века, када га обилато помажу влашки војвода Јован Неагоје, муж Милице-Деспине Бранковић, молдавски владар Петар IV Рареш, чија је друга жена Јелена Бранковић, такође кћи деспота Јована, Александар Лапушнеану и његова жена Роксандра, затим Стефан Кантакузен, Никола Маврокордат и Александар Маврокордат, добротвори из Сера и са Халкидике, митрополити Макарије из Хераклеје и Јеремија из Београда, као и аустријски амбасадор у Цариграду Јован Франгопулос, пореклом из Јањине. Захваљујући њиховим прилозима задобио је високо место у светогорској хијерархији.
Манастир одликује подвижничка строгост, а духовни процват у последњих пола века плод је предузимљивог игумана Гаврила, који је њиме управљао неколико деценија. По Антонијевом типику, 1394, био је деветнаести по рангу, да би се 1574. попео на пето место које и данас држи. После три века особеножића братство Дионисијата се одлуком патријарха Калиника, 1805, вратило општежитељном правилу.
Главна црква, посвећена рођењу св. Јована Претече, у тесној манастирској порти саграђена је у данашњем облику од 1537. до 1547. године, када је игуман био Матија. Ова црква је заменила старију и мању, а осликао је фрескомајстор Зорзес са Крита. У десном броду налазе се портрети манастирског ктитора Петру Рареша са децом, у природној величини.
У ризници се чува крст Јелене Палеолог, представа Распећа у рељефу на патени од слоноваче (Х век), плаштаница из ХVI века, богато повезана јеванђеља...
Једна од највећих драгоцености међу документима је хрисовуља Алексија III, издата поводом оснивања манастира, дугачка је 2,98 метара и украшена изузетно успелом минијатуром која приказује цара са супругом Теодором и светог Јована Крститеља између њих. При дну документа је царев потпис, црвеним мастилом. Манастир се дичи и наводним ланцем са окова апостола Павла.
Библиотека има десетак хиљада штампаних књига, међу којима и неколико инкунабула, 804 рукописна кодекса (125 на пергаменту, три су палимпсести) и 27 свитака. Истраживачи који су имали увида у рукописне кодексе кажу да је шездесет рукописних књига украшено минијатурама, а посебно се издваја кодекс бр. 587. Реч је о јеванђељу из XI века са 74 одлично очуване минијатуре.
Икона Богородица Похвала
За ову свету икону тврде да је то иста она коју је патријарх Сергије носио у литији око Цариграда након коначне победе Византије над Скитима. Даровао је благочестиви цар Алексије III Комнен лично преподобном Дионисију за време свог боравка у Трапезунду, што сведочи и натпис на полеђини иконе урезан на сребрној плочи. Негде 1592. године ову икону отели су морски разбојници, али је њихов вођа одлучио, по страшном виђењу које му се једне ноћи приказало, да је сместа врати назад у манастир. Када су донели у манастир кивот у коме је била положена ова света икона и отворили га, он је био препун миомирисног мира. Пренеражени овим догађајем, неки од разбојника потражили су покајање за своја злодела и утеху у монашком чину. Икона 1767. године бива поново украдена, овог пута од стране иноверника. Њих међутим пресрећу неки хришћани, узимају од њих светињу, и односе је на острво Скопелос. Чувши за догађај, монаси одлазе на Скопелос да узму икону и врате је у манастир, али мештани не желе да је се лише. Касније се међутим повинују жељи монаха, уплашени великом епидемијом која се тих дана изненада појавила на острву. Оставши без вазљубљене иконе, Скопељани из благодарности подижу на свом острву метох, који и данас постоји и принадлежи светом манастиру Дионисијату. На овој икони знаци точења светог мира и данас су уочљиви. Наиме, због велике количине истеченог мира са читаве површине иконе и због њене велике старости, Божије лице доста је неразговетно и као да се избрисало. Ова света икона налази се у параклису Акатистне химне Пресветој Богородици и сваке вечери пред њом се окупља читаво братство и чита се Акатист. Она је малих димензија: висине је око два, а ширине око један и по длан. Један руски поклоник пак оставио је овакво сведочанство о икони Похвале: “У Дионисијату се пре неколико година налазила и чудотворна икона Пресвете Богородице која је чудесно целом својом површином точила миро, тако да је читав сребрни оков био њиме натопљен. Она се сада налази на острву званом Скопелос, недалеко од Свете Горе, удаљеном скоро 80 миља према југу, јер су је монаси након силног мољења поклонили тамошњим хришћанима, од којих заузврат сваке године добијају неку врсту надокнаде. Изостављам повест о овој икони, јер је веома опширна. Само бележим да је један разбојник, дошавши у Дионисијат на силу отео ову свету икону од монаха, затворио је у некакав кивот и укрцао се на брод, претећи и хулећи. Отиснувши се на пучину, још исте вечери јави му се у сну Пресвета Богородица, претећи му следећим речима: – Зашто си ме, лукавче један затворио у ковчег и закључао? Врати се и однеси ме назад у моје пребивалиште, где сам боравила у тишини и миру. Он или није разумео или се није обазрео на ове речи и пробудивши се није на виђени сан ни мислио нити се бринуо. Тек када се изненада подигао велики ветар и страшна бура а његови људи се нашли у опасности, он се сетио свога сна и иконе. Отрчавши у своју кабину, он пронађе ковчег разлупан на делове, а свету икону како плива у обиљу миомирисног мира које је из ње истекло. Када је узео у руке, бура се утишала. Уплашени тим догађајем, разбојници се врате назад у манастир. Приставши у луку, они дојаве монасима да су донели свету икону, молећи их да сиђу на обалу и да је са почастима дочекају. Монаси задивљени одмах сиђу, обучени у свечане одежде, са свећама и тамјаном, и узевши ону часну икону Богомајке, донесу је радосни у Саборни храм и поставе на њено место. А гусарски вођа свима је показивао комаде кивота и своју одећу натопљену миром свете иконе, и они се дивљаху. Многи од разбојника тада су се одрекли свог гусарског живота и отимачине, и кајући се постали монаси, док су неки отврднули срцем и лоше завршили.”
Икона Светог Јована
Ова чудотворна икона светог Јована крститеља налази се манастиру Дионисијат. Она остаде неповређена у великом пожару који је претрпео овај свети манастир и сада се налази у саборном храму, на југозападном стубцу, на који се ослања купола храма.
(факти2),(атл.)-иконе
|
Манастири
