Књижевност XVII векa

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

Седамнаести век дао је неколико изванредних и необично плодних писара. Карејски су писари: ђакон Јов, јеромонах Сава и монах Аверкије. Овај последњи писар, родом "из земље Херцега" (Херцеговине), који је за собом оставио огроман опус од неколико фолијаната, углавном зборника житија и беседа (панагирика и пролога), нарочито је занимљива личност треће и четрврте деценије XVII века у Хиландару. Он пише и по наруџбинама са стране, на пример чак из Босне, па су неки његови рукописи и далеко ван Хиландара (један је у румунском Араду). Занимљиво је с колико истраживачке озбиљности и стрпљења приступа Аверкије преписивању књига.

Сваку своју књигу преписао је поредећи текст са седам или осам других рукописа, при чему се придржавао читавог једног система преношења текста, укључујући питања редакције, ортографије и ступња тачности предлошка. У исто време када Аверкије у Кареји, ради у Хиландару јерођакон Михаило, а нешто касније, али још у границама прве трећине XVII века јеромонах Данило и духовник Дамаскин. У другој половини XVII века пише и проигуман Виктор, а у скиту Свете Ане, по Викторову налогу, поп Антоније 1656.год.

Дела апостолска, писано у Хиландару (Ресавска ортографија, 1643.год.)

Хиландар је прикупљао и штампане литургијске књиге српске и румунске производње.

Први српски и влашки штампар, јеромонах Макарије, дошао је из Влашке у Хиландар и био хиландарски игуман 1526.год. Он је, свакако, донео са собом у манастир своје штампане књиге: можда цетињске инкунабуле из 1494. и 1495.год, а свакако влашки Октоих првогласник из 1510.год, (једини сачувани илустровани примерак данас је у Хиландару), као и влашко Четворојеванђеље из Трговишта 1512.год. Остале књиге су се куповале. За једну знамо да је купљена у Цариграду 1595.год, а неке су, опет, прилагане. У већем броју штампана књига пристиже у манастир за време игумана Виктора и Симеона, а духовник Никанор оставља на Спасовој Води читаву једну библиотеку рукописних и штампаних књига, где се налазе и неке старе руске књиге из прве половине XVII века.

Угледни јеромонах Дамаскин, духовник Спасове Воде пре старца Никанора, бави се нарочито преписивањем и исправљањем руских књига: 1633.год, преписао је и редиговао Шестоднев Јована Златоустог са руског предлошка . Због руских књига, нарочито штампаних, које су оцењене као јеретичке, Дамаскин је упао у велике невоље: суђено му је у Светој Гори 1650, те је морао да спали руске штампане књиге и један рукопис којим се до тада служио; бачен у турску тамницу, спасао се исплативши велику глобу, а остатак живота проводи на Спасовој Води, где је већ 1653.год, (умро пре доласка старца Никанора, значи пре 1671.год). На његов подстицај штампан је у Влашкој Пентикостар 1648/49.год, "за потребе српског народа".

Веома је важан и у извесном погледу карактеристичан за крај овог раздобља преводилачки рад руског "даскала" (учитеља) Самуила Бакачича, који је у Свету Гору дошао 1669.год, и ту као јеромонах - у Хиландару, на Спасовој Води, у скиту Свете Ане и по другим манастирима - преводио руске и грчке књиге теолошке садржине. Са руског је превео на српски језик полемички спис "Месија истини" Јоаникија Гаљатовског (изд. Кијев, 1669). Са грчког, на првом месту "Грешних спасеније" Агапија Крићанина 1684-1686; осим тога, превео је 1690. године "Магнит духовни" Гаврила Светогорца, те или следеће године "Херетунију" (литургијско-требничке текстове), 1691. године "Сакровиште" Дамаскина Студита, и најзад, полемички антилатински "Приручник против папистичке шизме" јеромонаха Максима пелопонеског.

Минијатура

Украшавање књига у XVII веку, које је пратило преписивачку делатност, није делило нисудбину ни схватања зидног сликарства и иконописа. Ретко су се кад додиривали или прожимали. Кроз читаву своју историју, сем у ретким раздобљима, српска минијатура се бранила од сликарских новотарија, остајући више верна орнаменту и преплетном иницијалу него слици. У XVI и XVII веку хиландарски преписивачи књига били су, углавном, и извођачи украса. Зато се њихова дела, као и њихово писмо, уклапају у словенску целину, било да су књиге стваране међу Србима у Хиландару или у Славонији, било међу Бугарима или Македонцима. Један од родоначелника таквог украшавања био је чувени поп Јован Кратовац, из друге половине XVI века. Иза њега су остале многе књиге с ликовима светитеља уписаним у заставице прекривене полугеометријским-полуфлоралним преплетеним орнаментима.

Хиландарски преписивачи су кроз читав XVII век остали верни истоветном украсу. Колико се за сада види, на челу ове скупиненалази се служабник из 1624. године, чији је писар био неки Дмитар. Иза њега следе: апостол попа Захарија из 1643.год, апостол из 1652.год, јеванђеље из 1658.год, служабник без године настанка и псалтир, такође без записа. Ствараоци украса су били знатно способнији да изведу орнаменте него да нацртају фигуре. Светитељи су већином наивно исцртани и просто обојени руком нешколованих мајстора. Све њих надмаша апостол игумана Виктора из 1660.године, оног истог Хиландарца који се толико залагао за изградњу и живописање манастира, а чији се портрет налази у капели Светог Николе. У питању је, вероватно, најлепша српска књига из XVII века, која се текстом ослањала на ресавски изворник а богатством минијатура на словенско предање, али и на сликарство тога времена. У многобројне заставице, изведене руком преписивача, истанчано исцртане и нежно обојене, уписани су ликови апостола, представљени у тренутку рада на својим текстовима. Њих је, на златној позадини, насликао неки даровити грчки иконописац, а натписе с њиховим именима је изнад заставица накнадно исписао српски писар. Реч је о сликару што је, у исто време, насликао лепу икону Светог Саве и Симеона, изнад којих је приказана, у попрсју, Богородица с Христом на грудима. На њој су натписи на српском језику, а Немањина поука на свитку на грчком. Некада је била окована сребром, па је деловала раскошно. Случај са апостолом игумана Виктора усамљен је; хиландарски преписивачи и илустратори чували су се мешања сликара у њихов рад.

По очуваним делима чини се да је у манастиру у XVII веку постојала посебна преписивачка и илуминаторска радионица, уз ону сликарску. Преписивање књига у XVI веку било је у малом застоју вероватно и стога што су се тада појавиле и прве штампане српске књиге. Донео их је први српски штампар Макарије, како оне са Цетиња, тако и оне из Влашке.

Велики српски штампар из Венеције, војвода Божидар Вуковић, својим тестаментом из 1539.год, одредио је да се Хиландару поклоне најлепши примерци његових књига. И све остале српске штампарије из Венеције или из земље трудиле су се да Хиландар не оскудева у црквеним књигама. Хиландар стога има и најпотпунију збирку штампаних србуља, опремљених најбоље очуваним дрворезним графикама. Када су се у седмој деценији XVI века српске штампарије угасиле, оживело је преписивање књига, па и коришћење графичких представа као предложака за минијатуре.

Седамнаести век је доба поновног успона Хиландара и расцвата уметничке делатности. Оживљава и примењена уметност - вез и ду-борез, нарочито - али дела не премашују занатски просек. Тада се увећао број монаха, а везе са земљом постале честе и присне. Хиландар је поново заузео своје кључно место у култури Срба, а једно од водећих у њиховом уметничком стваралаштву.