Хиландарски медицински кодекс

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

Овај наjдрагоценији споменик српске медицинске културе открио је у библиотеци манастира Хиландара Ђ.Сп. Радојичић и указао да садржи спис Беседа от познанија болести по питанију жил. Каснија испитивања показала су да он садржи више различитих списа и да је према томе у питању медицински кодекс. Према Радојичићу, Хиландарски медицински кодекс има 204 листа (408 страна), написан је српском рецензијом и потиче из краја ΧV или почетка XVI века. Хиландарски медицински кодекс не садржи само списе који се по начину обраде и обимности могу с правом сматрати медицинским монографијама, већ садржи и мање списе у којима се такође обрађују питања из посебних медицинских дисциплина. Последње се нарочито односи на поглавља из практичне медицине.

А) Списи хиландарског кодекса

1) Спис о познавању обољења по питању пулса

Овај спис налази се од 1–8 и 132–137 листа. После краћег увода о значају познавања пулса за дијагностику интерних обољења прелази се на излагање саме материје. Садржина овога списа била би следећа: после краћег предговора из физиологије крвотока, даје се објашњење механизма струјања крви у крвним судовима и указује на значај пулса за дијагностику неких обољења. Затим се дају упутства за пипање пулса. Из овог поглавља јасно се види колики се значај придаје променама пулса за оцењивање функционалне способности срца.

Ово је научни спис и из самог његовог садржаја види се да је он био намењен лекару. Када се боље проучи његов састав добија се утисак да се он састоји из два дела. Први би био више теоретске природе, док други има практични карактер. У првом делу описује се функција крвног система и у њему се писац од аутора највише позива на Хипократа, док се у другом говори о дијагностици и терапији. У последњем делу састављач Хиландарског кодекса указује не само на учење Галена већ и на његов спис пулсу

Према Дишгроберу и Шовију(1958), до појаве Харвеја итд. и најновијих открића у вези са крвотоком, наука о пулсу била је изграђена на Галеновим списима. Према томе, ако се полази од последње чињенице, саме материје која је потпуно у складу са учењем Галена, као и од указивања самог састављача Хиландарског кодекса, онда се може сматрати да је овај спис написан по Галеновим списима. Што се тиче латинских израза које он садржи, они су могли да доспеју преко латинизираног превода некога од споменутих Галенових списа или пак списа који су садржавали његово учење. Позната је чињеница да је Константин Афрички (XI век) латинизирао многе грчке списе, па међу њима и неке Галенове. Последња констатација јасно говори да се једним оваквим текстом могао служити и састављач нашег кодекса и да је из оваквог списа могао да унесе у српски превод и латинске изразе који су у то доба били већ одомаћени у научној методици.

2) Фармаколошки спис

Овај спис је најопширнији и садржи опис 147 лекова. Ови су распоређени по азбучном реду и за свако слово постоји у почетку поглавља индекс. У овоме постоје одступања само у додацима који се налазе на крају списа. При овоме је значајно да се спомене да је 14 лекова написано по двапут, а један и трипут (таркоса – 202).

Овај спис садржи описе лекова који се помињу у Диоскуридовом Кодексу српске болнице у Цариграду, али да се у њему налазе описи лекова који се не помињу у поменутом зборнику. Овом приликом нећемо се упуштати у веће коментаре у вези са пореклом Фармаколошког списа. Он садржи и одломке из Диоскуридовог Кодекса, сама чињеница што се у њему налази маса латинских медицинских израза говорила би да се његов састављач морао служити неким списом написаним на латинском језику. Поред упоредних испитивања спроведених са Диоскуридовим Кодексом, ми смо у току даљег рада на испитивању Хиландарског медицинског кодекса вршили слична испитивања и са још неким фармаколошким списима. За ово смо искористили наш боравак у Паризу 1960. године. Упоређујући наш спис са списом Цирца Инстанс Јована Платеариуса као и са Рецетарио Медицинале Фиорентино, првом фармакопејом у свету, коју је издало 1498. године Удружење лекара и апотекара града Фиренце, установили смо да са последњим он има више сличности него са првим, премдасе и у првом говори о истим лековима. При овоме установили смо да се неки одломци из списа Цирца Инстанс налазе и у нашем Фармаколошком спису. Затим, карактеристично је још да се спомене за наш спис да су у њему описи лекова у већини случајева краћи и мањи број од Цирца Инстанс, па се зато често пута добија утисак да он представља извод или неки прерађени фармаколошки спис. Последња констатација ишла би у прилог и претпоставци да би се он могао сматрати пре оригиналним списом, него директним преводом неког списа. Сличан опис лекова ми смо нашли и у неким списима доцнијег датума (Н. Лемерy-а и Ц. Дуранте-а) који су исто тако далеко општирнији од нашег Фармаколошког списа. У сваком случају, за сада је врло тешко донети закључке којим се све списима, поред већ наведених, служио састављач нашег кодекса, али горе споменуте чињенице намећу нам озбиљну претпоставку да би се наш Фармаколошки спис могао сматрати и оригиналним списом. Сасвим је разумљиво да он не садржи никаква нова медицинска открића као и сви списи овакве врсте средњовековне медицине. Заједно са поглављима о припремању масти и пилула, Фармаколошки спис из Хиландарског медицинског кодекса представљао би, у данашњем смислу, комплетну фармакопеју. Због свега овога он би се могао сматрати не само првом српском, већ истовремено и најстаријом словенском фармакопејом написаном на народном језику.

3) Спис о отровима

Овај спис налази се у једном поглављу од листа 159–166. То је научни спис који је намењен лекару („А ти враче када видиш такову воду...“). На више места у спису се спомиње Гален. Последња чињеница наводи нас на претпоставку да овај спис садржи одломке познатог Галеновог списа О отровима. Осим овога он се позива и на друге ауторе.

4) Спис о заразним болестима

Овај спис налази се од листа 61–73, и он је намењен лекару. У њему се говори о куги, богињама и морбилима.

Тумачење етиологије ових обољења засновано је на класичној Галеновој мијазматичној теорији, а садржи и гледишта Хипократа. Споменута гледишта постојала су у науци до XVII века и доцније што видимо из списа Мориса издатог 1668. године. Осим овога у њему се говори о козмичком утицају на настајање епидемија. Ово схватање је доста дуго постојало и у европској научној медицини.

У овом спису су врло занимљива места која се односе на гледишта медицинске науке у време постанка списа у вези са заразним болестима од којих су нека постојала у науци све до великих Пастерових открића закона инфекције. Несумњиво је да су од њих најзанимљивија она која се односе на схватање да постоји група прилепчивих обољења, као и нека гледишта о епидемиологији куге која исто тако имају своју научну подлогу и са гледишта савремене медицине, а то је тврђење да је највећи број обољења од куге, када се она јави преко лета, па према овоме и да су тада најтеже последице од њеног харања. Исто тако је врло занимљиво гледиште које се односи на предузимање мера за спречавање преношења куге. За нас је оно утолико значајније што се учење Ђиролама Фракастра (Де цонтагионе ет цонтагиосис морбис) да се заразна обољења преносе од оболелих на здраве у медицинској науци јавља 1546. године, у време преписивања Хиландарског медицинског кодекса. Ово гледиште било је од револуционарног значаја за даљу борбу против епидемија, јер под утицајем овог учења почињу да се користе карантини за борбу противу заразних болести који ће у њиховом сузбијању имати врло значајну улогу.

Поред овога постоје још нека гледишта у овоме спису која су се користила у борби противу инфективних обољења, чак и до прве половине XIX века, а то су: употреба сирћета за дезинфекцију код куге, као и мирисање пријатних мириса. Исте ове мере за сузбијање куге препоручивао је и Шрауд, председник Аустријске царске комисије за сузбијање Иришке куге у Срему 1795. године, док је све до укидања Земунског контумаца новац примљен за продату робу од турских поданика стављан у суд са сирћетом и одатле узиман са штипаљкама и даван продавцу, аустријском поданику.

Из свега овога произилази да Спис о заразним болестима по својој научној вредности спада међу најзначајније списе Хиландарског медицинског кодекса. Он најубедљивије говори да је његов састављач познавао најсавременија гледишта тадашње медицинске науке.

Због изванредно тачно описане клиничке слике заразних обољења и споменутих гледишта о значају профилаксе у сузбијању заразних болести, епидемиологији куге итд., он је од особитог значаја за науку. Судећи по материји и латинској терминологији коју садржи, он је постао под утицајем западњачке медицине.

5) Спис о утврђивању болести помоћу мокраће (уроскопији)

Овај спис налази се на листовима 138–147 и 175–182 (Сл. Бр. 2). То је један од опширнијих списа у нашем кодексу. Ако се полази од тога да је у средњем веку ово био најраширенији приручник и да без њега није могао бити ни један лекар, онда је то сасвим разумљиво.

6) Спис о маларији

Овај спис налази се од листа 103–110. Тако се у њему вели: „Постоје три грознице које настају због велике гњилости (колере). Једна од њих ухвати само један дан, друга сваког дана, а трећа сваког другог. Последња је најлакша. Грозница настаје углавном због распадања материје у организму (гњилости) и накупљања флегме. Због тога што се последња нагомилава те долази до појаве обољења од грознице.“

7) Списи о припремању лекова

У списима који се односе на припремање лекова говори се о различитим начинима њихове употребе и међу њима су најзначајнији они који се односе на упутства за састављање масти (л. 168–190), припремање пилула (л. 81), емпластра (л. 190–191) и припремање сирупа. У последњем се говори углавном о упутствима за употребу лекова.

8) Спис о обољењу каузос (пегавом тифусу?)

Овај спис налази се на листу 114–116.

9) Спис о акутним огњицама

Овај спис налази се од листа 77–128. (Сл. бр. 4). У њему се врло опширно говори о патогенези и терапији огњица.

10) Спис о пуштању крви

Овај спис налази се на листу 11–14. У њему су дата упутства како треба пуштати крв у сва четири доба годишња. Он је краће садржине.

11) Спис о цревним инфективним обољењима

Овај спис налази се на листу 98–100.

12) Практична медицина

У ово поглавље сврстали смо сву материју која се односи на лечење и она обухвата готово све гране практичне медицине.

13) Спис о лекарској етици

У Хиландарском медицинском кодексу сачувана су два списа о лекарској етици. Од ова два списа нарочито је занимљив последњи, јер се у њему говори не само о лекарској етици већ и о дужности лекара да сузбија надрилекарство, па је због тога он занимљив за нас и са те стране. Ова околност представља најубедљивији доказ да је аутор Хиландарског медицинског кодекса био лекар високе стручне спреме. То је разлог што ћемо овде приказати његову садржину у слободном преводу. Овај спис је део списа о пулсу и он се налази на листу 3. Његов наслов преведен на данашњи српски језик гласио би: Савет лекару како треба да поступа када долази да прегледа болесника. У њему се види да лекар не треба одмах по доласку да приступи прегледу болесника и пипању пулса. Он је дужан да претходно узме све податке у вези са боловањем болесника (анамнеза). Ово је неопходно потребно зато што се само на основу пулса не може поставити исправна дијагноза. Пошто свако узрујавање утиче на промену пулса, он је дужан да што обазривије поступи при прегледу болесника. Осим овога, он се не сме збунити од присутних пријатеља болесникових који су дошли да га обиђу. При овоме лекар не сме да буде лаком на новац и да га то руководи при лечењу болесника, него љубав према човеку коме је позван да помогне. Пошто се врло често догађа да укућани траже помоћ за болесника од разних надрилекара, може се догодити да овакав начин лечења погорша његово стање. То је разлог што лекар мора увек рачунати на ову могућност. Добијање оваквих обавештења отежава и појава што укућани покушавају готово увек да то прикрију од лекара. Због овога он мора сам да се постара још одмах по доласку у кућу болесника да ово пронађе. У случају да нађе лекове („билије“) које је препоручио надрилекар, то одмах мора рећи болеснику („Јегда видиш неку траву... и реци јему ево што ти је...“) и опоменути га да је то разлог што му се болест погоршала.

Научни рад --Хиландарски медицински кодекс и научна медицина на средњовековном Балкану--Станоје Бојанин, 2017