Списи и јеванђеља

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

У овој теми ће бити приказана само нека рукописна дела која су на неки начин била и јесу део хиландарске рукописне збирке или су их хиландарци стварали или преписивали. Дела су од великог културно-историјско-духовног значаја за хришћански свет и биће укратко приказана.

Номоканон, законоправило или крмчија Светог Саве српског

Асеманијево јеванђеље

Јеванђеље Николе Стањевића

Јеванђеље патријарха Саве

Дебарско четворојеванђеље

Хиландарско јеванђеље преписивача Романа Хромог*

ДОДАТАК ЗА БИБЛИОТЕКУ

Номоканон, законоправило или крмчија Светог Саве српског

Законоправило или Номоканон или Крмчија (гр. номос – грађански закон, канон – црквено правило) је зборник грађанских и црквених прописа византијске државе, које је одабрао и превео Свети Сава почетком 13. века. Први је српски правни акт и писан је на разумљивом народном језику.

Први пут се овакав црквени зборник помиње 451. године у вези са одлукама Халкидонског сабора. У овај зборник укључени су скраћени текстови свих правила - синопсис. 

Један од најкомплетнијих правних зборника у Православној Цркви јеЗаконоправило (Номоканон) Светога Саве, познато и као Крмчија. Заслуга Светога Саве у изради законоправила за Србе састоји се углавном у избору текстова из византијских правних зборника и распореду грађе. Овај зборник је приређен пре него што је Свети Сава издејствовао самосталност Српској Цркви 1219. Када је организовао епископије у Српској Цркви, сваком епископу је дао по примерак Законоправила. Свети Сава је желео да Црква буде слободна, да владар има што мање уплива у њен рад – без обзира на то што је његов брат Стефан Првовенчани тада био српски краљ. Законоправило је коришћено и у Русији, Бугарској, касније у Румунији. Сачувано је више преписа и штампаних издања. Може се рећи да је Крмчија почетак српског законодавства.

Свети Сава је 1219. године саставио номоканон под називом Законоправило. То је био први српски устав.

Законоправило или Крмчија је регулисало веома велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских. Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијевозаконодавство (3. и 5. књига Мојсијева).

Део који се односио на Грађанско право сачињавали су: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Пресађивањем (рецепцијом) римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.

Законоправило је имало 70 глава: 6 уводних, 44 црквеног права и 20 световног права. Законоправило није само пуки превод византијских грађанских и црквених правних аката, него садржи и тумачења која је написао свети Сава. Због тога Законоправило има своју оригиналност и вредност. Сава је у своје Законоправило унео бројне прописе о заштити сиромашних, обесправљених и угрожених слојева друштва.[тражи се извор од 06. 2014.] Сава је у Законоправилу нагласио складан однос између духовне и световне власти. Тако је, захваљујући Сави, у Србију пресађена теорија симфоније.

Сачувано је више преписа Савиног Законоправила.

Иловички препис је настао 1262. године у манастиру Светог Арханђела Михаила на Иловици, данашњи манастир Светих Арханђела код Тивта, где се налазило седиште Зетске епископије. Писан је на пергаменту и има 398 листова. Током Другог светког рата усташе су га украле и од тада се чува се у библиотеци Хрватске академије знаности и умјетности у Загребу.

Рашки препис је настао 1305. године у Петровој цркви у Расу. Писан је на пергаменту и има 427 листова. Чува се у Историјском музеју у Москви.

Дечански препис је настао око 1340. године. Писан је на танком пергаменту и има 284 листова. Чува се у библиотеци манастира Дечани.

Пчињски препис је настао око 1370. године. Писан је на хартији, у кожном је повезу и има 305 листова. Чува се у Српској Академији Наука и Уметности у Београду.

Морачки препис је настао око 1615. године. Писан је на хартији и има 347 листова. Чува се у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Још у 13. веку Законоправило је пренето у Бугарску, a затим у Русију. Штампано је у Москви 1650. и 1653. године (под називом Крмчија), a затим прештампавано у 18. и19. веку. Последње издање је из 1914. године. За прво издање је нађено да је погрешно, a друго је растурено у 1.200 примерака, па је допрло и до Срба. Од 17. века Срби се служе Савиним Законоправилом у руским штампаним издањима. Од Руса примљен је назив Крмчија, који указује да се Номоканоном крмари брод црквени.

Законоправило је послужило као основа законодавству српских владара, укључујући и Душанов Законик из 1349. и 1354. године (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Првобитно у Савином Законоправилу нису били Закон судњи људем и Суд цара Леона и Константина (словенске прераде Еклоге). Штампани текст их садржи. Законоправило је постало први законик обновљене Србије, и то почетком маја 1804, тек што је почела Српска револуција. Прота Матеја Ненадовић је тиме настављаоМетодијев и Савин законодавни рад. На Законоправило наилазимо и у Српском грађанском законику из 1844. године (чланови 93 и 94). У 19. веку је продужено оно што је започето још у 9. веку.

И поред вишевековног прекида државности Срби су сачували своју снагу изграђивања и чувања законског поретка.

Асеманијево јеванђеље

Асеманијево јеванђеље (лат. Codex Assemanius) је старословенски рукопис на глагољици из 11. века у Јужној Србији.

Рукопис је израђен на пергаменту и има 158 страна. Садржи Јеванђеља за суботу и недељу са белешкама о хришћанским празницима. Украшено је бројним минијатурама и иницијалима у боји. Претпоставља се да је препис овог јеванђеља био део хиландарске рукописне збирке.

Оригинал је пронађен 1736. године у Јерусалиму. Назив је добио по њеном проналазачу — директору Ватиканске библиотеке, Џозефу Асеманиију. Оригинал рукописа се чува у Ватиканској библиотеци. Мада се неоправдано назива Асеманијево, правилније је Славјанско јеванђеље, јер припада групи славјанских рукописа бугарске редакције.

Јеванђеље Николе Стањевића

Јеванђеље николе Стањевића потише из средине XIV века. Данас се чува у манастиру Хиландару. Ово дело је настало по наруџбини српског племића Николе Стањевића који је имао велика имања по Македонији, Јужној Србији, а написао га је монах Теоктист . Он је био ктитор и задужбинар неколико храмова, од ј+којих је значајан у селу Конче храм Светог Стефана који је изграђен у духу провинцијске македонске архитектуре XIV века.

Ово дело је без фигура али је веома богато орнаментиком, разновршношћу стилова, декорације рукописа што је интересантно за истраживање историчарима уметности. Било је у службеној употреби до XIX века.

Један лист овог Јеванђеља је монах Порфирије Успенски однео у Москву, и од 1883 год. до  данас се чува у Националној Руској библиотеци у Санкт-Петербургу.

извор: www.nlr.ru

Јеванђеље патријарха Саве

Патријарх српски г.Сава је пре ступања на место патријарха био игуман манастира Хиландар (1354-1375)

Најраскошније је украшено јеванђеље које је у Хиландару, од патријарха Саве које поред разнобојних иницијала с преплетима, има четири велике заставице испред сваког јеванђеља. Поља заставица попуњена су стилизованим цветним латицама и геометријским орнаментима, изведеним бојом и златом; у средини заставице је округло, квадратно или четворолисно поље с ликовима јеванђелиста у тренутку писања, иза којих је насликана по једна млада жена, симбол божанске мудрости. Украс у свим тим рукописима својствен је тзв. раскошном или неовизантијском стилу минијатура који је почео да се шири по свим православним земљама око средине XIV века. Одлика му је ослањање, типом орнамента, на старији византијски украс у књигама из XI и XII века. Тако је Хиландарска радионица, преко неких својих способнијих уметника, доприносила да се Хиландар прочује и по својој преписивачкој и илуминаторској делатности. 

извор: www.zaduzbine-nemanjica.rs

 Дебарско четворојеванђеље

Овај рукопис је открио архимандрит Антонин у месту Дебар у Македонији. На основу лексикографске и палеографске анализе, сматра се да је оводело настало на Светој Гори. Декорације у јеванђељу су веома сличне и рукописно блиске декорацијама из всетогорских дела истог периода, на пример декорацијама у јеванђељу Светог Николе Стањевића. ово дело је настало средином XIV века, српски је извод, припада српској редакцији славјанких рукописа, те се сматра са великом вероватноћом да је настало у Хиландару. Рукопис се чува од 1899.године у националној библиотеци у Москви у збирци архимандрита Антонина Капустина.

извор: www.nlr.ru

Хиландарско јеванђеље преписивача Романа Хромог*

Јеванђеље  настало 1363.године, по наруџбини цара Уроша, има доста скромну првобитну орнаментику, али има изванредне ауторске портрете јеванђелиста...

ДОДАТАК ЗА БИБЛИОТЕКУ