Света Гора
 
Манастир Хиландар
Хиландарска књижара
Монаштво О монаштву  
 
 
  

АНЂЕЛСКИ ЧИН У МАТЕРИЈАЛНОМ ТЕЛУ

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012. // дец.2013)

 

 

 

„И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре,
или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу,
имена мога ради, примиће сто пута онолико, и
наследиће живот вјечни." (Мт. 19,29)

Савремени човек данас, углавном врло мало зна о монаштву, за њега је то велика непознаница, коју не схвата и не разуме. Зашто је то тако? Зашто данас многи људи гаје у себи непомирљивост, несхватале, па чак и мржњу према монаштву? Проглашавају га да тобож није„природни" начин живота, да се коси са некаквим природним законима. Зато би се требало запитати: А који је то природни начин живота? Заp је то живот у овом обновљеном Вавилону, у овом демонизираном друштву у коме саблазан и безумље просто приморава човека да се одрекне вечности и да се са страшћу погрузи у твар? Међутим, није свет сам по себи зло, он је дар Божији и као такав није никада препрека за спасење. Сами људи, злоупотребили су своју слободу и наружили су свет, то дело Божије, створивши од њега обновљени Вавилон. Данас људи, углавном, своју пажњу обраћају на свој овоземаљски живот. Обузети су развијањем свог положаја на земљи, као да ће он вечито трајати и не размишљају о смрти и о вечности. Зато и не разумеју монашки начин живота. Монах, или како сведочи стара српска реч, ИНОК, је онај који је ини, други и другачији у односу на овај свет. Инок сведочи да може да постоји бољи свет овде наземљи, лепши од овога, укаљаног грехом. Монах још, својим животом доказује даће се наш свет преобразити светлошћу и благодаћу Новог Адама, Христа.

Човек свој прави живот, свој прави и природни начин постојања остварује тек у заједници са Богом, Бог је човека створио као боголико биће, створио га је на вечност, а не једино за пролазне, овоземаљске вредности.
Свет и све вредности у њему су дар Божји, Бог јесте створио свет смртним, пролазним и временим, али га је исто тако и призвао да учествује у спасењу крозчовека. Зато човек, као слобрдно биће може да изабере да ли ће да тежи вечности и заједничари са Богом и спасе себе и читав свет кроз себе или да ће да тежи једино за насладама овог смртног света и тако и сам живи за смрт. Живот човека једино ако је проживљен ради Бога и са Богом је живот у свој својој пуноћи. Сви хришћани, још на своме крштењу дају завет да ће променити свој дотадашњи начин живота и окренути се јeдино ка вечности. Овај завет на крштењу потврђује и окретањем са запада на исток и одрицање од сатане и делова његових.

Зато, самим чином крштења, сви хришћани узимају на себе монашки подвиг. Сви почињу да живе једино за вечност. Међутим, монаси су они идеални хришћани, јер се труде да завете дате на крштењу заиста и спроведу у живот. Они својим животом сведоче да овај свет може да буде бољи, они су образ овога света, савест човечанства и знак да није све изгубљено.

Монаси заснивају свој живот на пуној преданости себе Богу; све у њему схватају, организују, преживљавају. Читаву своју личност темеље на Богу, кога не виде телесним очима, али који чврсто верују Његовом обећању о вечном животу. У томе је средиште и суштина монашког живота који извире из непрестане тежње за спасењем у васкрслом Христу. Жеља за вечним животом у Царству Божијем је увек извор и разлог за прави хришћански живот, а самим тим и за монашки живот. Никако није у разочарењу, у пуком бекству из света или у избегавању обавеза, како то неки погрешно мисле.

Сви они који полазе на монашки пут, најпре долазе до сазнања да је све на земљи пролазно. Да смо сви ми на овој Земаљској кугли само гости и путници, „прелазна бића", које на свом путу спасења треба да се обоголиче и тако спасу себе и читав свет кроз себе. После оваквих назнања, лако се одричу и удаљавају од оваквог грехом наруженог света и узимају на себе монашки посвиг да би могли хришћанске идеале да реализују несметано, и да својим животом посведоче да овај свет може да буде бољи, јер, по речима Светог Нила синајског: „старање о земаљском смета души да се наслађује божанским добрима."
Монах на монашком постригу, слично као на крштењу умире за овај огреховљени свет и ослобађа се смрти и ропства природним законима. Три завета које монах даје, завет послушности, девичанства и сиромаштва представљају обнављање завета крштења. Њима се обнавља обећање да ћемо престати да живимо за овај свет, да ћемо се окренути вечности. Испуњавањем завета, кроз монашки подвиг, монах, долази до најсавршенијих, чистих и непоколебљивих врлина, једини циљ његовог живота је изграђивање богочовечанског лика у себи, односно уништавање свих својих грешних склоности, по речима апостола Павла: "јер свукосте старога човјека са делима његовим, и обукосте се у новога, према лику Онога који га је саздао."(Кол.З,9-10). Аскеза или уздржавање, у монашком животу је неопходно сродство у борби сателесним страстима. Међутим. њен циљ није слабљење и умртвљавање тела, негопостизање власти духа иад телом, владавање духовном целобитошћу у унутарњим јединством.

Монах ослобођен од сваке привезаности за овај грехољубиви свет долази до једног сасвим другачијег начина постојања, духовног начина постојања. Зато, по речима Светог Јована Лествичника: „Монах је човек ко се држи само Божјих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Монах то је непрестано приморавање природе и неуморно бдење над својим чулима. Монах то је посвећено тело, ту су очишћена уста и посвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у свету хвале, и порицање природе ради постигнућа оног што је натприродно." (Свети Јован Лествичник, Лествица, О одрицању од светског живота, Београд, 1963.год. стр.18).
Послушношћу своме духовном наставнику, монах изражава своју послушност Божијим заповестима. Одрицањем од своје воље он постиже морално савршенству истиче главну хришћанску врлину - смирење, која води бестрашћу. Највиши пример истинске послушности је сам Господ Исус Христос. Његова човечанска воља није противуречила вољи Очевој, To нам потврђује и саме Његове речи: "Јер сам сишао с неба да не творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла." (Јов. 6,38).

Други пример свете послушности је сама Пресвета Богородица, Пренапорочна Дјева Марија. Света Дјева слушајући благовест анђела да ће зачети и родити сина, који ће се назвати сином Највишега, са најдубљим смирењем одговори: „Ево слушкиње Господње - нека ми буде по речи твојој." (Лк. 1,38). Испуњавањем завета девичанства или целомудрија, монах живи животом који се сравњује са животом анђела. Мећутим, добровољна обавеза и обећање монаха да ће живети безбрачним животом, само је спољашња страна завета целомудрија. Прави девственик је само онај који се уздржава и душом и телом. Онај који у себи, поред телесног уздржавања, сузбија и самољубље, славољубље , лакомост, празнословије и друге страсти и поруке. Основ целомудрености положио је сам Господ Исус Христос, јер је он једини научио људе да теже и узносе Богу и Собом дао прави пример монашког живота.
Најчистији пример невиности је Пренепорочна Дјева Марија, која је у својој детињој невиности посвећена Богу и постала основ ангеоског живота на земљи. Целомудреност је врлина која олакшава уски и тешки пут који води у Царство Небеско. Он непрестано упућује речи цело мудреника од земље ка небу јер по речима апостола Павла: "Које је неудата брине се за Господње, како ће угодити Господу; а која је удата брине се за ово свјетско, како ће угодити мужу" (1кор.7,34). Сиромаштво је још једно изузетно јако оружје на путу ка спасењу. Оно ослобађа монаха од свих земаљских блага и светских брига па он може слободан и лако да се узноси све више и живи у висинама Царства Небеског.
Зато се монах и одриче добровољно од свих земаљских добара и привезаности ради живота у строго јеванђељском духу. Немогуће је спасавати душу, a мислити освету, "Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше", (Мт.6,21) рекао је спаситељ. Главна делатност монаха је молитва. Она подиже дух човечији и чини да он живи у братству и љубави са другим људима. Чини човека личношћу. Кроз молитву,човек упућује лице своје богу, као што се сунцокрет окреће Сунцу - извору живота и јединства. Зато се љубав према богу монаха и монахиње изражава, пре света, у молитви и узраста од њихове молитве. Љубав њихова према свету изражава се молитвом за цели свет и за целу Цркву.

Све хришћане у цркви, били они монаси или мирјани повезује један живот у Христу, који може бити проживљен различито, али са једним циљем: испуњавање јеванђељсхих заповести. Зато монаштво, ма како то споља изгледало, никада није у Цркви представљало одељен, самосталан организам, него један јединствен организам Цркве, чија је глава Христос...

Сестринство манастира Светог Стефана, Липовац

 

 

Свети Сава и Карејски типик

 

У студији о скитским уставима Светог Саве, Лазар Мирковић је још 1934. године указао на место које Карејски типик има у историји православне монашке духовности, а посебно литургијског живота у Срба. Упоредо са учвршћивањем тзв. „општежитељне" организације монаштва у Хиландару (потом у Студеници) по узору на развијене обрасце Палестине, Цариграда и саме Свете Горе, Сава је посветио пуну пажњу тзв. „скитским", пустињачким или усамљеничким видови-ма монашког подвижништва. Ови су, пак, познати још из давних времена настанка и ширења монаштва у земљама Блиског Истока, пре свега у Египту, на Синају, у Палестини и Сирији. Између две крајности: чврстих заједница са строгом дисциплином („киновија") и потпуне испосничке усамљености („анахорезе") развио се облик умереног осамљивања двојице или тројице испосника који се удружују ради испуњавања строжих правила поста и молитве, обезбеђени од опасних духовних и психолошких крајности потпуне самоће. Први трагови овога „скитског" подвижништва распознају се већ у литератури патерика и житија светих IV—V века, а нарочито у Лествици чувеног синајског игумана, св. Јована Лествичника (VII век), спису који је у свом раном словенском преводу са грчког језика био познат Светом Сави, као и Савином брату Стефану Првовенчаном.

Битна претпоставка за статус Карејске ћелије, по Савином Типику („Уставцу" како га св. Сава још зове), јесте њена потпуна самосталност, како у односу на светогорског прота, тако и у односу на хиландарског игумана. У статусним одредбама овог документа треба запазити једностраност обавеза што их Хиландар као манастир има према овој Савиној аутономној ћелији. Истина, у Глави 42. Хиландарског типика, која је посвећена Карејској ћелији, укида се и та обавеза манастира Хиландара. Манастир је, само, и даље бирао карејске ћелиоте по одређеном поступку. Са литургичког становишта важне су одредбе о молитвено-богослужбеном правилу; ово се заснива на упрошћавању оног богослужења које се сматра „саборним", али опет у духу светогорске литургијске традиције. С друге стране, подвучена је улога псалтира, који се, поред интензивног читања на богослужењу по светогорској пракси, имао по Савином типику прочитати цео, до краја, за „дан и ноћ". Прописи о посту су строга варијанта светогорске праксе, узакоњене Типиком св. Атанасија Атонског (963).

 

Димитрије Богдановић

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
LATINICA
 
Претрага на ћирилици!
 
 
 
 
Вести из Хиландара
 
Света Земља
 
Византолошки институт
 

О Светој Гори
 
Пријатељи Свете Горе
 

Блог о Светој Гори
 

Филм Отац
 

Светогорац
 
 
 
Мапа сајта
 

©2013-2024 Хиландар.инфо | Сва права задржана | Услови коришћења | LaktusDev