Хиландарски метох у Новом Саду

(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и упите пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013

Данашњи Нови Сад прошао је кроз веома живу развојну етапу у XVIII веку. Рацка варош, а од 1748. године Неопланта, установила се

као важно трговачко и образовно средиште Срба који суживели у Хабзбуршком царству…

Речи Ђорђа Рајковића најбоље илуструју дух тадашњег времена:  „Пет намастира, наиме: беочински, ковиљски, фенечки, бешеновачки,  и чак вилиндарски у Светој Гори, имали су сваки своју кућу у Новом Саду,  на коју су плаћали порезу. Заиста, кад се, преврћући старине, винем духом у оно време, чисто ми се чини, да је сав Нови Сад задисао тамјаном и измирном, учини ми се, да су куће новосадске биле требницима покривене, авлије и баште псалтирима ограђене, а улице часловцима калдрмисане”. Нашавши се у царству где су државне власти – некад прикривено, а некада отворено – показивале намеру за насилно покрштавање православних, Срби су се још чвршће и тврдокорније држали обичаја и вере својих прадедова. „Ко је у то доба ушао у српску кућу, тај је затекао у соби читав музеј од икона, крстова и бројаница”. У тешка времена робовања нашег народа, манастир Хиландар је представљао живи спомен славне прошлости срењовековне Рашке државе.

Манастир Хиландар нарочито је дариван од ондашњих Новосађана. То је био израз дубоке побожности и поштовања, општенационалног значаја, за српску културу и духовност – коју је поседовао манастир Хиландар. Међу оновременим Новосађанима, нарочито се владика бачки, Висарион Павловић, 1740. године, заузимао за „наш манастир Хиландар, иже ест наших свјатих первих цареи и просветителен: Симеона Преподобнаго, и Светом Сави и Светог Милутина ктиторство, всех же нас Сербославенов красота, славаже и хвала”. Ради прикупљања помоћи и прилога верних, монаси манастира Хиландара купили су метохе на простору Карловачке митрополије у Новом Саду и Сремским Карловцима.

Метоси су превасходно служили за прикупљање помоћи у стоци и храни, коју су верници прилагали и доносили током читаве године. У Новом Саду се метох манастира Хиландара налазио код цркве Св. Николе и имао је кућни број 1071, док се у Сремским Карловцима налазио код Горње цркве, која је посвећена Ваведењу пресвете Богородице. 

„Осим Хиландара своје метохе у Новом Саду имали су још и светогорски манастири Лавра (Св. Атанасија) с кућним бројем 912 и Ватопед с кућним бројем 955, и Јерусалимска Патријаршија са кућним бројем 909”.

Манастири који су се налазили у Отоманској империји, слободно су могли да поседују куће у Новом Саду све до изборног црквено-народног сабора, који је одржан у Сремским Карловцима, 1769. Године Српски народно-црквени сабори били су најважнија политичко-народна институција Срба који су живели у Аустрији. Управо Сабор – који се збио 1769. године – трасирао је пут темељној реформи Карловачке митрополије, која ће се догодити 1770. и 1777. године.

 Царица Марија Терезија је покушавала да „створи централизовану државу са немачким језиком”, због чега је желела да Карловачку митрополију стави под своју контролу.

У складу са таквимнамерама, као и у сагласности сафизиократско-меркантилистичким начелима у економији, аустријске власти су отежавале везе између српског народа у Аустрији и Турској. Током трајања Народног црквеног сабора, 15. јуна 1769. године, Краљевски комесар, гроф Хадик, обавестио је Сабор да је царском наредбом забрањен улазак православним монасима из Турске у Аустрију. Након што је сазнао да православни монаси из Турске поседују куће у Новом Саду, гроф Хадик се обратио новосадском Магистарту следећим писмом:

„Пошто према чешће поновљеним владарским наредбама страни монаси не смеју боравити у монархији без највише дозволе, то му је краљица наредила да као комесар на сабору склони монахе из Турске, или да их смести у неки манастири, док се не узмогну вратити у Турску, а њихови домови да се најпре процене, а онда на лицитацији продаду. Препоручује зато магистрату да ту распродају што пре изведу, а добивени новац депонује митрополиту”. Као одговор на захтев грофа Хадика, новосадски Магистрат је, августа 1769. године, сачинио списак имовине православних манастира на територији Новог Сада. Утврђено је да следећи манастири имају своје метохе у Новом Саду: Ковиљски, Бођански и Беочински из Аустрије, и Хиландар, Лавра Св. Атанасија, Ватопед и Јерусалимска патријаршија из Турске. Процењена вредност кућа коју је поседовао Хиландар износила је 722 форинте, Лавре Св. Атанасија 3.000 форинти, Ватопеда непуних 200 форинти и Јерусалимског манастира 453 форинте. Сходно владарској наредби, манастири су 28. јануара 1770. године продати на лицитацији. Метох Јерусалимске патријаршије продат је Василију Шимићу за 801 форинту. Метох Лавре купио је Мила Миланковић за 4.800 форинти. Метох Ватопеда припао је Алки, удовици сенатора Гаврила Милорадовића.

Метох манастира Хиландара, који је био подигнут на кућишту знаменитог новосадског трговца Давида Рацковића, припао је Давиду, по цени од 448 форинти.

Давид Рацковић је рођен 1712. године. Своје образовање је стекао у Дебрецину и Сегедину, где је научио латински. Закупљивао је пустаре, где је гајио стоку, коју је са великим успехом продавао. Према уверењу које му је издао навосадски магистрат, Давид је поседовао две куће на добром месту, 400 јутара земље, 200 угојених и око 1000 теглећих волова, ергелу коња и винограде у Буковцу. Био је велики пријатељ културе, због чега је његова кућа била стециште првих српских књижевника XVIII века. Рацковић је био један од најугледнијих грађана Новог Сада – четири пута је биран за градског судију, тако да је чак десет година био на челу НовогСада.  Након што је завршена лицитација, Давид Рацковић и градски сенатор Будаи, предали су карловачком митрополиту Георгијевићу своту од 6.021 форинту. Средства добијена лицитацијом предата су у школски фонд (клирикални фонд) Карловачке митрополије, јер у царској наредби је тражено да се добијени новац употреби за народне потребе. Архимандрит светогорског манастира Лавре, Сергије, 1783. године је затражио од новосадског Магистрата новац који је добијен на лицитацији приликом продаје метоха. Магистрат га је обавестио да је новац „као и за остале домове манастира у Турској, исплаћен митрополиту Георгијевић”. Сличну акцију повео је и игуман манастира Хиландара, јеромонах Митрофан. Хиландарци су се, преко аустријског посланикa у Истанбулу, обратили цару Јозефу II са молбом да им се исплати новац од продаје метоха у Новом Саду и Сремским Карловцима.

Царским декретом је уређено да се именују повереници који су водили бригу о тим метосима.

Манастир Хиландар се, 6. октобра 1878. године, обратио новосадском Магистрату следећим писмом:

„Богохранимои кирал, вароши Новог Сада Господину велшожу бирову и всему препочтеному сенату радоватие о Господе,  В Макетонии атонскии гор монастир Хилендар воведение пресв. Богородици создан первовекчаниим кралем сербским Стефаном Немањом подвигом и трудами Светитеља Сави и преподобнаго Симеона сербским просветителии: – он монастир вишеречении Хилендар имел по дозволениу и правам римскои империи милостинју просит от доброхотнии дателеи во всеи области оно и богохранимои держави мож и дом длја братии препокоенија тружајушчиис, јакоже више, по дозволениу трудници оцеи и братија онога монастира созидали и два дворца илити метоха тамо во венгрии а имено един метох у Карловции код горне церкве Воведенија прес. Богородици, другии метох илити дом в Новом Саду в приходу Св, Николаја церкве; в 1769. года велела блаженои памјати Марија Терезија Императорица римскаја и самодержипа венгрни, онии два хиландарскаго монастира метоха продати онех цену многопомјанутому монастиреви одат: акак ниоткого онои цени ни слова ни отговора и посне време неполучнл монастир Хилендар жители оного монастира оци братија как убогии старци лишени всеи пистине дневнаго пропитанија и малого нуждни одејанија; принуждени и есмо дали чрез констандннополского посла к височаишему двору за наше право челобитиу, милостивеишему Государу Императору Јосифу второму: на кое получили веление представит поверении от монастира и представљаем в лице целого монастира нашего братства два епитропа а имено Госпона Давида Рацковича кои может с вами изследоват наше право в Новом Саду, тож в купе и Господин Стефан Солар втории наш епитроп как карловецкии жител могут и тамо знат наше право и по ордену Императорского Величестба насланом в губернију следоват наше право в Карлобцих и Новом Саду, соопшчаем повереное писмо закое покорнеише просим изручит вишеречениил Господам нашего хилендарского монастира епитропом закое остаемо и есмо вашего племенитородна усрднии богомолци Сјашченоцарски и патриарш. Ставропиг.

Во Св. Атонскои Гори Славен-Сербскиа Лаври Хилендарскои 1787, года, октобра 6, дне. Игуман Митрофан јеромонахс братиами”.

На именовању повереника се и завршила ова акција.

„Касније хиландарским калуђерима међу Србима у Аустро-Угарској не налазимо више трага”. Из овог примера јасно можемо утврдити колико је будно око Хабзбуршке монархије мотрило на сваки аспект политичког и духовног живота Срба у Аустрији. Ипак, и поред ове рестриктивне политике Бечког двора, значај Хиландара никада није заборављен.

извор:  Судбина метоха манастира Хиландара у Новом Саду, Петар Ђурђев