|
(Без писаног одобрења аутора текстова није дозвољено преузимање садржаја портала www.hilandar.info у комерцијалне сврхе. За детаље садржаја и питања пишите на емаил: njonic@yahoo.com. Закон о ауторском и сродним правима 2009,2011,2012.)// дец.2013
Хиландар са околином, Барски XVIII век
У једном писму упућеном оцу Дамњану, после посете Хиландару, 1884, београдски митрополит Михаило (Јовановић) између осталог каже:
„Ових дана добих књигу архимандрита Дучића под називом Старине Хиландарске, коју ће сигурно и манастиру послати, те ћете видети каква је. Врло добро би било да манастир скупи све своје документе, грамате, повеље, фермане, почев од повеље Светог Симеуна и Светог Саве па до најновијега фермана, и изда (их) у једној књижици, што би било и користно манастиру и достојно братства његовога.
Надам се да је манастир сада миран и да живи своје добро које је лане одбранило од нападача.
Молим вас да обратите своју пажњу на типик Светог Саве
који је у свитку и који се честим отварањем прља и квари.
Да се сачува добро би било да се начини за њега једно
орманче и стави отворен испод стакла, па који дође,
нека га гледа, а рукама да не може да га додирује...“.
Карејски типик, из 1199.године
Требало је да прође скоро сто година од сугестије београдског митрополита да се Карејски типик и целокупна грађа овог, сигурно најзначајнијег, српског архива обезбеди и опреми на савремен начин.
Тенденција власника књига, како манастира и цркава, тако и појединаца, да по маргинама, обично доњим, записују да је та књига њихово власништво, могу се сматрати претечама покушаја да се књига инвентарише, тј. да се запишу основни подаци за њену идентификацију и власничку припадност, што је у основи сваког инвентара, који је попис ствари (књига) по одређеним правилима. Таквих примера има доста, и то не само у Хиландару, него и другим нашим манастирима (нпр. у манастиру Грабовцу у Јужној Угарској).
Инвентар, међутим, претпоставља једну, оверену печатом власника, књигу у коју се уносе ирелевантни подаци. До појаве таквих, званично уобличених инвентара, постојали су спискови књига по катастицима, манастирским протоколима, тастаментима и сл. (нпр. у Студеници, фрушкогорским манастирма, манастиру Никољцу и др). Ови спискови књига који се налазе у поменутим књигама или документима, могу се условно сматрати зачецима инвентарисања, јер су они означавали власништво одређене келије,параклиса, цркве или појединца. Такве примере налазимо у Хиландару већ у XVI веку.
У Хиландарском архиву под бројем 111 (А 10/2) налази се опорука-тестамент (назван катстих) духовника Прохора из 1576. г. Ту се налази попис богослужбених и богословских књига (хагиографија, једна Лествица, Јефрем Сирин, Златоуст) заједно са пописом одежди. Према овом попису у Прохоровој келији је било двадесет два наслова у четрдесет два примерка, што претставља лепу келијску библиотеку. Занимљиво је да је пописивач наглашавао "типарне" (штампане) примерке, као и њихов формат.
Први страни путописац који је боравио у Хиландару у два наврата (1725. и 1744.год.) Василије Барски, тврдио је за библиотеку да није велика као у другим манастирима.
Први Србин који је био у Хиландару и радио у библиотеци 1758. године, прикупљајући грађу за српску историју је познати историчар и књижевник Јован Рајић (1726-1801). Он је 1794-1795.год. штампао у Бечу знаменито дело Историју разних славенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Србов, која је до друге половине XIX века била главни извор знања о српској прошлости.
Хиландарски монах Пајсије, пореклом Бугарин, започео је 1760, а довршио 1762. године Историју славјано-болгарску, прву бугарску историју.
Сматра се да је Рајић, приликом свог боравка у Хиландару подстакао Пајсија на писање овога дела.
Изненађује, да у веку просвећености, два учена Србина, књижевника, који су посетили Хиландар, нису споменула у својим белешкама библиотеку. Први, Доситеј Обрадовић (око 1739-1811), попечитељ просвештенија у првој влади обновљене српске државе, био је у Хиландару 1765. По речима Станоја Станојевића, "он је неколико месеца седео у Хиландару, а није се, тако бар изгледа, заинтересовао ни за библиотеку, ни за рукописе.." Ово изненађује када се зна колики је значај просвећени космополита Доситеј придавао књигама и стицању знања. Његов интерес за историју није за потцењивање. О том интересу сведочи чланак "О учењу историје" у Мезимцу. Да ли је сматрао да се његов рад у библиотеци подразумева или, да се црквених књига начитао у манастиру Хопову? Могуће је да због несугласица бугарских и српских монаха није био у могућности да ради у библиотеци. Можда ће се, ипак, у Хиландарском архиву наћи одговор на ово занимљиво питање?
Други, Герасим Зелић (1752-1828.) архимандрит манастира Крупе боравио је на Светој Гори 1784-1785. Он, који се иначе, интересовао за српске старине, описујући боравак на Атосу у свом житију, о рукописима и старинама не говори ништа, те нас тако оставља без података о библиотеци.
архивска грађа
Прво сређивање и обрада хиландарских фондова за које знамо везује се за Саву хиландарца, који је сакупио књиге из скитова, ћелија и пиргова, побољшао смештај и израдио први научни каталог рукописа и старих штампаних књига око 1898. године у рукопису припремљеном да се објави поводом 700. годишњице манастира. Он каже: „на северозападном дувару виси читав ред плетених кеса, на свакој је означена година, јер се у њима чува преписка и разни рачуни. У неком стародревном орману смештена је архива старијих и новијих докумената“.
Десет година након посете митрополита Михаила, 1894, место манастирског библиотекара је добио Сава хиландарац (Чех пореклом, Slavibor Breuer), свакако најобразованији хиландарски монах на крају XIX века. Хиландарски сабрат од 1881, замонашен 1883, Сава је дуго чекао да му се повери ова дужност. Но, манастирска управа, подозрива према умном странцу монаху, прекрштеном пре тога у Србији, није му уз библиотеку препустила и архивску грађу.
бакропис, Захарија Орфелинa 18.век
Две године касније, 1896, у Хиландар је дошао краљ Александар Обреновић, који је путовао у Атину да присуствује обнављању Олимпијских игара. Била је то прва посета једног српског владара Светој Гори од времена Немањића и утицала је на каснији живот хиландарског братства – она је, наиме, означила крај дуге бугарске превласти у манастиру основаном седам векова раније за боравак монаха српског рода. Исте, 1896. године, Сава хиландарац је од краља добио одликовање „Светог Саве“, што је утицало на однос манастирске управе према њему. Убрзо, највероватније већ 1898, Сави је, по ред библиотеке, дата на старање и богата архивска грађа. Те године је, у ствари, архив одвојен у засебну целину. Занимљива је сасвим случајна околност да је исте 1898. године краљевина Србија донела закон о оснивању државне архиве у Београду.
Широког образовања, монах Сава Хиландарац је био и посебно квалификован за дужност архивисте. У богатој биографији овог ученог монаха, Гаврило Дожић – у то време студент Атинског универзитета – за бележио је да је Сава у родној Чешкој три године радио на сређивању архиве у општини Кутна Гора и да је издао исцрпан каталог њених докумената до године 1600. Сава је, дакле, први и веома озбиљно приступио пословима на уређењу Хиландарског архива. Најпре је средњовековне документе разврстао према пореклу, пописао их и сигнирао. У поменутом предговору свога Каталога Д. Богдановић је донео исцрпан преглед истраживача који су се њима бавили и према по требама их означили. Сава их је, међутим, први средио према архивистичкој пракси, уз извесне грешке, до душе, које не умањују вредност његовог труда. Остале архивске документе је поделио на две скупине – грчке и српске. Грчке списе је средио хронолошки, док је српске сигнирао и за њих, унутар сваке године, начинио једноставан инвентар, при чему српске није одво јио од бугарских и руских.
Попис монаха Саве је до данас остао непромењен и за то постоји озбиљан разлог: докменте које је он ваљано распоредио и средио многи стручњаци су управо под тим сигнатурама користили и наводили. Од свих каснијих библиотекара – архивиста са изузетком Савиног наследника, јеромонаха Михаила Коматовића – нико их није обрађивао. С друге стране, ни манастирска канцеларија, сем кратко време када је Гаврило Дожић, као сабрат, обављао дужност секретара манастира, није имао деловодни протокол. Није, отуда, вршено ни обележавање списа, па их ни Сава није могао друк чије средити. Разуме се, турске списе је Сава само издвојио, а не и обрађивао. Немамо, наиме, потврде да ли је он знао и овај језик. У сваком случају, док је живео у Хиландару, турска акта су имала посебно место, јер су као документи од значаја коришћени у многобројним имовинскоправним пословима. Добар њихов део је и данас издвојен још не спада у архивску грађу и чува се под одредницом „омологије“. Вредно је, на име, поменути да се, према важећим пропи сима, катастарски пописи из турског време на и данас у споровима користе, јер пружају ваљане доказе.
На „послушању“ манастирског библиотекара и, уједно, архивисте, монаха Саву је 1911. године заменио његов ученик јеромонах Михаило Коматовић. Са готово истом ревношћу, он је наставио сређивање архивске грађе, чији су пописи – вероватно због бољег познавања језика – били потпунији и ближи данашњим регестима.
О библиотекару Михаилу Коматовићу се из манастирске монахологије дознаје да је на тој дужности остао до краја живота. Једна његова молба открива да је 1911. године тражио и добио место трећег изасланика српског у Хиландару. Иначе, године 1924. се у једној белешци потписао као библиотекар и чувар архиве.
Јеромонаха Михаила је након смрти, 1943, заменио јеромонах Авакум, а затим су се на тој дужности налазили јеромонах Данило, јеромонах Сава, монах Митрофан, проигуман Никанор и неколицина других. Манастирски архив је за то време брижно чуван, али се у њему није значајније радило нити је његов карактер мењан – остао је у виду ко ји је добио залагањем монаха Саве и јеромонаха Михаила Коматовића. Тек у време из градње нове библиотеке, 1972. године, створени су услови за савремену обраду и чување архивске грађе.
ризница, депо
Значајан подстицај овом подухвату је након Другог светског рата дало најпре вредно саопштење Ђорђа Сп. Радојчића 1953.год., а затим истраживања Симе Ћирковића, 1968.год., и Александра Пејовића, 1972.год., који су у извештајима Српској академији наука и уметности подсетили на значај Хиландарског архива и указали на потребу организованог научног рада у њему. Поред Хиландарског одбора, у Српској академији наука и уметности основан је и Савет за заштиту и проучавање блага манастира Хиландара са задатком да усклађује послове републичких установа, при чему је старање о архивској грађи поверено Архиву Србије. Њихови стручњаци су са радом отпочели 1977. године и све до данас, у новој згради подигнутој по пројекту професора Слободана Ненадовића, он непрекинуто траје. Архив Србије је манастиру даровао сву потребну опрему за чување грађе и предузео њено микрофилмовање. За обраду грађе је одређено да гранична година буде 1930. Велику помоћ су у свему пружили чланови братства, а посебно њен покојни проигуман Никанор, библиотекар јеромонах Хризостом Столић и први епитроп монах Митрофан.
Након вишегодишњег рада, грађа која је прикупљена са разних страна данас је разврстана у следеће одељке:
Средњовековне хрисовуље и повеље
Архивске књиге
Српски списи
Грчки списи
Turcica
Списи из келија преминулих монаха
Лични фонд Саве хиландарца
Лични фонд епископа Мелентија (Вујића)
Збирка фотографија
Збирка Љотић
Збирка Рош
Varia
Средњoвековне хрисовуље и повеље (1009–1768)
Према својој провенијенцији, документи су подељени на српске, грчке, влашке, руске и бугарске.
Од српских аката I део збирке има 131, а II део 23 повеље (са граничним годинама 1198–1685); од грчких аката чува се 171 документ (са граничним годинама 1009–1768); влашких повеља је укупно 31 (са граничним годинама 1488–1694); руских је девет (са граничним годинама 1556–1658), а бугарске су две (са граничним годинама 1259–1348).
Све хиландарске хрисовуље и повеље имају на сигнатури, поред провенијенције, назначен и број. Судећи по рукопису, ове редне бројеве је углавном исписао Сава Хиландарац. С обзиром да је знатан број ових докумената објављен са постојећом сигнатуром, оне су у инвентару задржане, али су, због лакшег сналажења корисника, добиле и нову топографску ознаку.
Документи су развијени и смештени у 25 посебних албума, док су хрисовуље и повеље на свитку распоређене у 35 кутија, а влашке повеље – развијене, такође, због изузетно великих печата – у других шест кутија.
Обавештења о актима садржи Попис средњовековних хрисовуља и повеља са топографским показивачем који, поред Архива манастира Хиландара, имају Архив Србије, Народна библиотека и Архив српске академије наука и уметности у Београду.
Све хиландарске хрисовуље и повеље снимљене су у боји ( на слајдовима 6cm x 6cm ) и црнобелој техници ( на негативима за тзв. пасивно чување ). Чувају се у микрофилмотеци Архива Србије и доступни су научној јавности.
Архивске књиге (1770–1930)
Укупно 243 – углавном рачунске књиге, економске књиге са појединих манастирских имања и метоха и друге. Информације о њима пружа Привремени попис књига. Једним делом књиге су микрофилмоване, при чему се њихови снимци чувају у микрофилмотеци Архива Србије под сигнатурама МФ GR 5567.
Српски списи (1702–1930)
Чувају се под сигнатуром 1/II66/II у 66 кутија, у којима су разврстани по хронолошком реду. За сваку годину су кратак попис начинили Сава Хиландарац и Михаило Коматовић. На сваком документу постоји и одвојена сигнатура, а обавештења пружа привремени инвентар. Списи су микрофилмовани закључно са 1900. годином. Микрофилмови се чувају такође у микрофилмотеци Архива Србије под сигнатурама МФ GR 151.
Грчки списи (1615–1930)
Хронолошки су сређени и чувају се у 41 кутији под сигнатуром 1/III41/III. Списи су делимично микрофилмовани, закључно са 1930. годином. Снимци се чувају у микрофилмотеци Архива Србије под сигнатура ма МФ GR 6870
Turcica (1464–1912)
Турски списи су разврстани у 13 кутија (њима не припадају поменуте „омологије“). Садрже кадијске документе, фермане, пописе хиландарских имања и разно.
Занимање јавности за ове списе новијег је датума. Први путници и поклоници из XVIII века не доносе податке о овој грађи. То ће средином XIX века, из практичних разлога, учинити сами Хиландарци, водећи исцрпљујуће судске спорове око имања, због којих су тражили помоћ Србије. После Другог светског рата занимали су се за ову грађу професори Ванчо Бошков и Милан Васић, а свеобухватни опис збирке даје Александар Фотић. Збирка је у два маха микрофилмована, али не у целости. Део снимака данас се чува у микрофилмотеци Архива Србије под сигнатуром МФ GR 7177.
Списи из келија преминулих монаха
Чувају се у девет кутија. Праксу да се у архив одлажу списи преминулих монаха увео је, у време када је обављао дужност библиотекара, јеромонах Хризостом Столић. Приватни документи су често били од од ширег значаја, особито оних монаха који су имали већег утицаја на живот манастира. Списи још нису сређени ни микрофилмовани.
Лични фонд Саве хиландарца
Садржи белешке и делове објављених рукописа, као и приватна писма. Похрањен је у једну кутију. Због значаја за Хиландар и науку уопште, његов фонд је издвојен из списа осталих чланова братства. Само је делимично сређен и није микрофилмован.
Лични фонд епископа Мелентија (1892–1919)
Има две кутије под сигнатуром ЛФ ЕпМ. Последње године живота, након повлачења са престола Тимочке епархије, епископ Мелентије Вујић је проживео у Хиландару, где је и умро 1921.год. Његова лична архива још је за живота 1919.год. смештена у један дрвени сандук и запечаћена, где се чувала као депозит 50 година. Сандук је отворен 1972.год. Списи су сређени као лични фонд и садрже: I Личне документе, II Писма сродника, III Преписку са цркве краља Петра I Карађорђевића у доба његове емиграције. Документи се углавном односе на Херцеговачки устанак и династију Карађорђевића. Обавештења о садржини пружа аналитички инвентар. Збирка је микрофилмована; снимци се чувају у микрофилмотеци Архива Србије под сигнатуром МФ GR52.
Varia
Грађа се чува у једној кутији и садржи списе које су у новије време манастиру поклонили Срби из дијаспоре. Ова збирка је поразврстана по темама: I o Манастиру Хиландару, II списи о православној цркви, III преписке са великодостојницима, IV Преписку са монаштвом, V Преписку са свештенством, VI Преписку са државним надлештвима и VII Преписку са грађанским лицима. Обавештења о садржају пружа аналитички инвентар. Фонд је микрофилмован, а снимци се чувају у микрофилмотеци Архива Србије под сигнатуром МФ GR53–54.
Збирка фотографија
Има 13 кутија. Снимци су класификовани по темама. Збирка није обрађена.
Збирка Љотић
Чува се у једној кутији. Збирка је у манастир доспела као поклон Љубице Љотић, а припадала је Влади Љотићу, пријатељу манастира.
Збирка Рош
Чува се у девет кутија као депозит примљен на неодређено време.
Ђорђе Себастијан Рош, рођен у Београду, био је познат пословни човек и почасни конзул Норвешке у Југославији, ратни инвалид, рањен приликом одбране Београда 1915. године. Након Другог светског рата је напустио земљу. Највећи део збирке се односи на рад Одбора за заштиту манастира Хиландара, због велике пажње и љубави према Хиландару, преселио се у Неа Рода, селу надомак Свете Горе. Његова збирка садржи списе о њему, преписке са црквеним великодостојницима, писма која се односе на његове другове, такође у емиграцији, а садржи и преписку са члановима династије Карађорђевића и, делимично, писма личног карактера.
гроб Ђорђа Роша
Као и други делови заоставштине, збирка је у манастир доспела после Рошове смрти 1977. године, сахрањен је испред Гробљанске цркве, на хиландарском гробљу. Његова грађа је разврстана, али истраживачима није доступна.
Пројекат: Научна библиотека Хиландара
Овај пројекат је био први који се односио на очување Хиландарске библиотеке и свих њених списа од даљег уништења и заборава. Изведен је под покровитељством државног универзитета Колумбус из Америке, а иницијатор и главни куратор је био др Предраг Матејић
Овај подухват су обавили профессор Матеја Матејић, први директор Хиландарског научног пројекта, а касније заслужни професор славистике и виши научни сарадник, професор Уолт Крег, заслужни професор фотографије, и др Предраг Матејић, први куратор Хиландарске научне библиотеке.
 
Отац Никанор Предраг Матејић
Микрофилмови словенских рукописа из Хиландара су доступни у Хиландарској научној библиотеци, специјалној збирци библиотека Државног универзитета Охаја.
Према томе, Хиландарска научна библиотека и Архивски центар за проучавање словенског средњевековља представљају мост између Свете Горе и Сједињених Америчких држава и света, мост између прошлости и садашњости и једно све богатије склониште у коме се чува, описује и проучава средњевековна словенска забележена прошлост.
Дигитална ризница Хиландара
|
Архив
