Metosi

Metosi u Grčkoj

Hilandarski metosi u Grčkoj (Jeladi)

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013

Nekadašnji* i današnji metosi Hilandara u Grčkoj

*svi navedeni hilandarski metosi na tlu Grčke trenutno nisu u vlasništvu Hilandara, osim metoha Milo Arsenica-Kakovo i malog dela metoha Kumica

Prvi, koji je Hilandar obdario selima u našim oblastima, sa vlasteoskim pravima i raznim imunitetima, bio je njegov ktitor Simeun-Nemanja. On mu je između 1198. i 1199. g., po sporazumu sa vizantijskim carem Aleksijem III., tastom Stefana Prvovenčanoga, darovao deset zemljoradničkih i dva pastirska sela u Prizrenskoj oblasti, koja je tada još bila pod vlašću vizantijskom. Taj broj je znatno umnožen u HIII. v. darovima kraljeva Stefana Prvovenčanoga, Dragutina i Milutina po toj i susednoj Pećskoj ili srednjevekovnoj Hvostanskoj oblasti. A u XIV. v., kada se ekonomski napredak, civilizacija i nacionalno bogastvo naše podiglo da apogeja svoje veličine, umnožilo se i hilandarsko vlastelinstvo tako, da je sa ono nekoliko sela što ih je dobilo početkom XII. veka. imalo preko 30 metohija sa 360 sela, nad kojima je manastir Hilandar imao puno vlasteosko pravo, uz tako znatne sudske, administrativne i finansijske povlastice, da je gotovo sačinjavalo državu u državi...

Hilandarski metoh u Solunu

Crkva Svetog Save srpskog i hilandarska kuća u Solunu (video)

Hilandarski metosi na Halkidici i grčkoj Makedoniji

izvori: M.Živojinović:Istorija Hilandara 1, Beograd, 1998

A.Fotić:Kassandra in the Ottoman documents from Chilandar

Metoh Kakovo, Milo Arsenica, Bogorodice Živonosni Istočnik

ΜΕΤΟΧΙ ΖΩΟΔΟΧΟΥ ΠΗΓΗΣ ΙΕΡΙΣΣΟΥ ΙΕΡΑΣ ΜΟΝΗΣ ΧΙΛΙΑΝΔΑΡΙΟΥ

Na oko 5 kilometara severno od Jerisosa, nalazi se metoh manastira Milo Arsenica ili poznatiji kao Kakovo sa crkvom posvećenoj Bogorodivi Živonosnom Istočniku. Imanje se u posedu manastira prvi put pominje početkom 16 veka u turskim dokumentima. Na ovim prostorima poluostrva Halkidike manastir Hilandar je imao značajne posede još u srednjem veku. Veličina ovih poseda, bogatim šumom, pašnjacima, maslinjacima i vinogradima varirala je tokom vekova od 10.500 do 1.800 hektara, koliko ima danas, i to pre svega kupoprodajnim radnjama ali i zauzimanjem od strane suseda ili izbeglica iz Male Azije krajem Prvog svetskog rata i zbog eksproprijacije od strane Grčke države. U sastavu metoha se nalazi planina visine 710 metara, pokrivena kestenovom šumom i jedan manji deo koji je obradivo zemljište.

Danas Kakovo poseduje kompletnu pilanu i stolarsku radionicu sa savremenim mašinama za izradu građe, stolarije i nameštaja preko potrebnu za obnovu Hilandara nakon požara 2004. godine.
U sklopu kompleksa Kakovo nalazi se i predivno veštačko jezero u kojem se gaji riba za potrebe manastira.
Na mestu stare vodenice 1959. godine arhimandrit otac Nikanor preduzeo je izgradnju crkve koju je posvetio Bogorodici Živonosnom Istočniku (Istočni Petak) što se kao slava metoha praznuje u prvi petak po Vaskrsu.
Na Kakovo danas dolaze gotovo svi Srbi hodočasnici koji su se uputili na Svetu Goru i manastir Hilandar po blagoslov i poklon ali oni koji letuju u nekom od obližnjih letovališta.

Kakovo je posebno omiljeno među ženama s obzirom da je ovo hilandarski posed i da se tu uvek nalazi neko od hilandarskih monaha čime mogu u potpunosti osetiti za njih nedostupan duh Svete Gore.
Kakovo je veoma poštovano i među Grcima koji u velikom broju dolaze čak iz Soluna da bi prisustvovali slavi Istočni Petak a neretko se ovde i venčavaju. Metoh slavi slavu prvi petak posle Uskrsa.

Hilandarska kuća u Jerisosu

Hilandar poseduje i kuću u centru Jerisosa koja je skoro adaptirana. Koristi se za potrebe monaha i po potrebi za iznajmljivanje.

Telefoni za kontakt, za iznajmljivanje kuće su: +30 23770 22440 i mob: +30 69 77449215

Hilandarski metosi u oblasti Strume (Strimoni)

Metosi sela Gaidarohor, Valavir, Kuculati, Prklišta, Munzeni

Kralj Dušan, na intervenciju hilandarskog igumana Arsenija i svog duhovnika, bašte Amfilohija, poklanja Hrusijskom pirgu selo Gaidarohoru u dolini Strume, sa svim zaseocima, kao i mlin kod sela Marmariona, ublizini već postojeće hilandarske vodenice. Novodarovani mlin postaćepredmet dugotrajnog spora srpskih i bugarskih svetogorskih monaha. Detaljno se opisuju i međe novog poseda, a on se oslobađa svih dažbina i nameta. Hrisovulja je obnarodovana 1. januara 1345. godine i pisao ju je logotet Hrs. Primerak, najverovatnije autentičan prepis iz 70tih godina XIV stoleća, odavno je nestao iz Hilandarskog arhiva, a sačuvane su jedino njegove fotografije.

Arsenije, starešina srpske obitelji na Gori atonskoj, i staracAmfilohije, duhovni otac kraljev, boravili su kod Stefana Dušana uSkoplju i tražili ekonomsku pomoć za hilandarski pirg na moru (u Hrusiji) – zadužbinu kralja Milutina. Budući da je pirg posedovao udolini Strume samo selo Kucovo, srpski vladar mu dodaje susedno selo Gaidarohor, sa zaseocima Valavirom, Kuculatima i Prklištima precizno govoreći o njegovim međama, i oslobađa novi hrusijski posedsvih obaveza prema državi. Hrisovulju 1. januara 1345. Godine XIII indikta, po kraljevskom naređenju, logotet Hrs.

---

11 aprila 1227. godine je oblasni nezavisni gospodar Andronik Duka Petralifa, za spas duše svojih roditelja, darovao Hilandaru selište Munzeni sa nekoliko plodnih njiva donje Strume. On je time uvećao već postojeći Munzenski metoh, koi se u ovom aktu spominje kao sused darovanog selišta. Ovo je najstariji Hilandarski metoh koji se pripisuje hilandaru od samog srpskog osnivanja 1198/1199 godine, pored srpske kule u Tripitiju.

(mž)

Metosi sela Lužac (Μελισσοuργος), Paleohor (Παλαιόχωρα), Kokalino (Κοκκάλου)

metoh Lužac, Luziki (danas Melisurgos) crkva Svetog Đorđa

Car Dušan zlatopečatnim slovom potvrđuje, u Prilepu 18. januara 1347, hilandarskom igumanu Teodulu vlasništvo srpskog manastira nad selom Lušcem na severoistočnom delu Halkidičkog poluostrva ( danas mesto Melisurgos) i dodaje metohiji utvrđenje Paleohor i selište Kokalino Ljutoves. Po carevoj zapovesti, vlastelin Kalavar i čelnik Branilo utvrđuju međe hilandarskog poseda. Isprava je originalna, a kako je mestimično oštećena nedostaje i godina njenog izdavanja, do koje se, međutim, bez većih teškoća dolazi analizom unutrašnjih podataka.

Hrisovulja se čuva u Arhivu manastira Hilandara, gde je zavedena pod brojem 44, topografska signatura A 4/17.

Danas je poznata činjenica u ovom mestu, a i šire da je veće područje oko sela Luziki, danas Melisurgos bio metoh manastira Hilandara.

Metosi na ostrvu Tasos

Hilandar je imao dva metoha na ostrvu Tasos i to na njegovoj zapadnoj obali u selu Rahoni koji je bio neveliki po površini, zahvatao je maslinjake. Pored ovoga je manastir imao finansijske koristi od prodaje masline sa ovog metoha.

Dugi veći metoh je bio u ataru sela Kastro koji se nalazi u samom središtu Tasosa. Ovaj metoh Kastro je imao oko 2000 maslina, pčelinjak, 2 pojate i česmu-pojilo. Sa ovog metoha je Hilandar ubirao masline, maslinovo ulje, med, vosak.

Hilandarski monasi su jednom godišnje na ostrvo Tasos donosili deo životvornog krsta i neretko se po molbi ostrvljana, ova relikvija zadržavala po nekoliko meseci na Tasosu, a u zahvalnosti su ostrvljani svake godine darivali Hilandaru određenu količinu maslina.

izvor:http://invenio.lib.auth.gr/record/127357/files/GRI-2011-7356.pdf?version=1

Metoh sela Golatište (Γαλάτιστα)

Istraživanja su u toku.

izvori:D.Živojinović: Hrisovulja kralja Stefana Dušana Hrusijskom pirgu o poklonu sela Gaidarohora, Stari srpski Arhiv knj.6, 83-101

D.Živojinović: Hrisovulja cara Stefana Dušana za Hilandar o Lužačkoj metohiji, Stari srpski Arhiv knj.5, 99-113

Topografija Hilandarskih metohija

u Solunskoj i Strumskoj oblasti od XII do XIV veka

Topografija Hilandarskih metohija u Solunskoj i Strumskoj oblasti od XII do XIV veka. Za istorijsku geografiju Balkanskih oblasti, koje su u Srednjem veku bile pod srpskom vlašću, pored oskudnih podataka u delima nekolicine putopisaca iz onoga doba, glavni su nam izvori brojne darovnice vladalaca i vlastele manastirima i crkvama. U njima se često pored imenâ nastanjenih mesta, sela i zaselja, katuna i selišta, gradova i trgova, crkava i manastira, pominju nazivi i opisuju položaji i mnogih pustih ili ''divljih'' selišta i katuništa, njiva, livada, vinograda, maslinika i uljanika, planina i gora, zabela, pasišta i zimovišta, jezera, reka i izvora, rudnika, banja, solana i raznih drugih geografskih objekata i lokaliteta. Od tih darovnica, kojih je moralo vrlo mnogo biti i koje su obično, po obliku izdanja, nazivane hrisovuljama ili zlatopečatnim poveljama, — a katkada i sinorlamama, ako se u njima radilo samo o određivanju i utvrđivanju granica, — sačuvao se samo jedan deo i to većinom po velikim stavropigijskim i ''carskim'' manastirima, koji su uspeli, kroz sve peripetije u prošlosti, da se održe do naših dana. A najbogatiju zbirku dokumenata takove vrste sačuvao je manastir Hilandar na Svetoj Gori. — On je bio glavni centar naše stare civilizacije i kulture, te je od kraja XII. pa do prve polovine XV. v. obilno darivan mnogobrojnim imanjima gotovo po svima južnim i nekim severnim oblastima našim; a uspeo je da prikupi znatne posede i u vizantijskim i bugarskim krajevima.

Solunska oblast, Hilandar

Pored zemalja na Svetoj Gori — Atosu imao je Hilandar, a i danas još ima, raznovrsna imanja i na Halkidici i Kasandri, po Solunskoj Kampanji i u samom gradu Solunu. Sva ta imanja sticao je on postepeno od XII.—XIV. veka. Ali nema sumnje, da je neka od njih imao i pre nego što je došao u srpske ruke i bio obnovljen. O tome nas uverava Domentijan, biograf Sv. Simeuna i Sv. Save, kada tvrdi: da je vizantijski car Aleksije II. darovao njima zapusteli manastir Hilandar s' v'sjemi metohijami i opravdanijami.

A kada su srpski svetitelji obnovili taj manastir priložio mu je car Aleksije i svoj manastir Zig, s' v'sjemi. stasi svoimi i s' metohijami. Uz to je Sv. Sava, pored mesta i zemalja u administrativnom centru Svete Gore — u Kareji, otkupio od Svetogoraca i manastir Sv. Ispovednika, za koji se veli: da je bio sličan carskim manastirima.

Docnije je Sava, u susedstvu ziške metohije, otkupio za 600 velikih perpera i predeo zvani Skorpia, te ga sdružio sa ziškim metohom Sv. Ilije. Na taj način, veli Domentijan, Sv. Sava je uspeo da pribere pod srpsku monašku vlast na Svetoj Gori četrnaest manastira sa njihovim zemljama i sve to zajedno nazove Hilandarom. Tako je Hilandar, po daljem kazivanju Domentijanovu, već u njegovo doba, oko polovine XIII. veka, sa priloženim selima i zemljama u Srbiji, imao toliko metohija, da bi se u njemu lako moglo izdržavati i 200 kaluđera 4 od prihoda sa tih zemalja.

Krajem XIII. veka, januara 1292. g., vizantijski car Andronik II., dao je potvrdu, zvanu i sinorlama, za sve hilandarske metohe po oblastima njegove države. Iz te povelje saznajemo: da se je zemljište na kome je podignut obnovljeni Hilandar još i tada zvalo Mileon, da su mu vinogradi bili u kraju zvanom Karakal i da je u užim granicama Svete Gore, pored voćnjaka i vinograda sa isposnicom Sv. Save i drugim ćelijama u Kareji, imao i dve metohije, Sv. Nikolu i Preobraženje, i dva sela, čisto monaške kolonije, Sv. Georgije i Sv. Ispovednici.

A iz nekoliko povelja kralja Milutina, koji je početkom XIV. v. obnovio i glavnu crkvu Sv. Vavedenja i ceo manastir iz osnova, vidi se: da je Hilandar već i ranije imao u svome posedu i svu zemlju od Mileona do pristaništa na moru. Taj kraj zvao se Hrusija i Milutin je tu, na domaku mora, za odbranu manastirskog pristaništa od gusara, dao sagraditi vrlo tvrdu i visoku kulu, koja je obično zvana pirgom Sv. Spasa, po crkvi Vaznesenja na njenom vrhu; a katkad i morskim i Vasilijevim pirgom, po blizini s morem i utvrđenim manastirićem Sv. Vasilija, koji je sagrađen na jednom grebenu ispruženom u more.

A kralj Dragutin slao je svoje ljude čak od Prizrena da idu u Hilandar ''i strežet, straže na mori na pristaništi''. Granica Svete Gore ni u Srednjem Veku nije bila na Kserksovom kanalu ili Prevlaci. — Po hrisovulju Andronika II. od 1292. g. već je metohija Sv. Ilije sa manastirom Zigom bila izvan Svete Gore, a ona se nalazila, kao što se i danas nalazi samo pod drugim imenom, na zapadnoj podgorini gorske kose Velika Straža ili Vigla. Da je ta planina zaista bila međa između Svete Gore i poluostrva Halkidike, a ne Kserksov kanal, uverava nas i jedna sinorlama cara Dušana od 326. aprila 1348. g., kojom se određuju i utvrđuju granice svih hilandarskih imanja na Svetogorskom Poluostrvu. Po tom dokumentu granica je počinjala na jednom trskovitom mestu metohije Ziške, gde se ogranci Velike Vigle spuštaju prema Južnom Moru ili Svetogorskom Zalivu. Odatle je išla na Istok morskom obalom, prolazeći kraj Hromiticu ili Hrumeticu — danas Krumicu, crkvu Sv. Georgija i Solišta, Tri Brata,a nazvana tako po tri kamena koja leže tu u moru, predeo Monoksilište — danas Monoksilit i reku Ivanicu — danas Jovanicu, sve do jednoga velikoga kamena iza nje u moru. A odavde se dizala na Sever po jednom brdskom grebenu ili hridu do Delka, gde je u dubu urezan bio međni krst; i prolazeći Ćelijišta, gde je na jednom kamenu sličnom grobu udarena bila vula ili znak granični, išla je međa pravo u brdo na Herovo i Veliki Del, gde je takođe u kamenu načinjen bio znak. Za tim se granica povlačila Velikim Delom do njegova kraja i spuštala niz brdo na opšti — saborni put, 7b prema Orlovskim Pešterama i prešavši, u severnom pravcu, preko reke Orlovske Peštere izlazila na Veliki Rid, Ravni Del i Svetu Marinu, gde je sredinom presecala planinu i izlazila na Sabrano Kamenje.

Sabornjim putovima nazivani su na Svetoj Gori glavni putovi, koje su svi svetogorski manastiri zajednički — saborno uređivali i održavali; dok su produženja tih sabornih putova preko Vigla, dakle van Svete Gore prama Halkidici, nazivani carskim putovima, jer su se o njihovom održavanju starale državne — carske vlasti. Od toga mesta išla je međa na Dolak, Željezni Krst i izlazila na saborni put koji vodi u manastir Svigmen-Esfigmen i pored vr'tograda, bašte manastirske, po grebenu vodila na Zapad; prolazila je za tim Crvenu Zemlju i Crveni Kamen, ostavljajući van granica onu stranu sa koje se odranjalo kamenje prema Esfigmenu, dolazila na Priim i Lustru, prolazila pozadi crkve Cainove i spuštala se niz greben pravo na more. Zatim je išla morskom obalom preko Samarije, Pristaništa, Sv. Georgija i crkve Sv. Simeuna pravo na Sv. Andriju; a po tom, obilazeći morskom obalom Stilar, Plati, Jelu i Sv. Jeftimija, dolazila je na lovišta orkinarska i ponovo izlazila na saborni put. Tu se obraćala na Istok i sabornim putem penjala na Viglu do krsta, koji je postavljen tamo još u stara vremena; pa je odatle skretala desno na jug i išla Viglom na Veliku Viglu, s koje je silazila na južni saborni put do kamena zvanog Moliv'duza i odatle spuštala se niz brdo prama Jugu na ravnicu gde je stenac kamen; i prešavši Gluboki potok ulazila je u Veliko Blato, s kojega je niz brdo silazila Svetogorskom Zalivu na vodicu, gde je ono trskovito mesto odakle je i počelo omeđavanje.

Sudeći po ovim međama Hilandar je u doba srpske carevine vladao gotovo čitavom petinom celokupnog zemljišta na Svetoj Gori, kojoj glavna granica prema Halkidici behu gorske kose Male i Velike Vigle. No osim privedenih činjenica i jedna druga okolnost uverava nas, da je već zapadno podnožje Vigle bilo van granica Svete Gore; a to je: prestanak čistih monaških kolonija u ovom kraju i pojava metohijskih sela u kojima žive stalno ljudi i životinje obojega pola; dok je u pravoj Svetoj Gori, istočno od Vigle, i danas još strogo zabranjen i sam pristup ženskom polu. — Prvo takovo naselje za koje znamo jeste selo Kumica u metohiji Ziškoj pod Viglom. Ono se pominje već u jednom državnom popisu dažbina po svima selima hilandarskih metohija iz druge polovine XIII. veka i imalo je 15 porodica, 8 koje su, slično docnijim prnjavorcima po našim severnim krajevima, obrađivale manastirsku zemlju. Njih pominje i car Andronik u svojoj sinorlami od 1292. g. kao parike ziške metohije Sv. Ilije;dok su u Dušanovoj potvrdi hilandarskih metohija od 1348. g. sve zemlje i ljudi te metohije pomenuti pod imenom pirg Hromitica, Skorpia, kupenica i mežde ih.

Taj pirg je bio onda glavni ekonomski centar i obrana cele te metohije, a ležao je uz Svetogorski Zaliv jugoistočno od Kumice, Skorpie i Ziga. On je danas u razvalinama, a sva stara imena ove metohije potisnulo je ime jedinog u tom kraju naseljenog mesta Kumice, koja je sada ekonomsko središte svih hilandarskih zemalja na zapadnom podnožju Vigle. Sa ovom metohijom spojio je Dušan granice jedne nove metohije na jugoistoku od Kserksova kanala. Taj kraj, kao i jedan pojas zemalja na severozapad od toga kanala, gotovo sve do episkopskog mesta Jerisa, zvao se Prevlaka, pa se tako u glavnom i danas zove. U njemu su imali svoje zemlje, zvane Livada, monasi Lavre Sv. Atanasija, te je Dušan od njih otkupio ceo taj metoh sa crkvom Sv. Nikole zvanom Paliokometica i platio im za to 1760 zlatica.

Granice tih spojenih metohija detaljno su označene u kupoprodajnom ugovoru Dušanovom sa Svetogorcima, datiranom na Prevlaci 12 . decembra 1347. g. — One su išle: od Orkinarija, na severozapadnom podnožju Vigle, pravo na Jeriski Zaliv, te morskom obalom na Sever do Topila; tu je međa svrtala na Jug i prema Kumetici. izlazila na carski puš, prelazila ga i skretala na Zapad preko Prosečenog Kamena, Vatove Kruške, Hrida i niže Skorpie prelazila Veliki potok i išla dalje u jugozapadnom pravcu do zabodenog delanog kamena sa tri roga. Odatle je granica skrenula na jug i preko ploskog kamena, zabodenog blizu poprečnog puta, i Hrida spuštala se na južno more ili Svetogorski Zaliv. Zatim je išla na Istok morskom obalom preko Kakodiava do sredine Sikamnije, gde utiče potok u more; a odatle se dizala na severoistok Hridom na rascepani kamen, u blizini južnoga carskoga puta i onda išla tim putem preko Gumna pored duba Kalodendra i svrtala desno na Beli Breg, gde je prešavši potok silazila na Veliku Gramadu i preko hrida dolazila do druge Gramade i Crvenog Kamena zvanog i Piripetra. Tu se je međa spuštala pravo na more i išla morem ispod Ziga sve do vodice i Trsnika, gde je svraćala na Sever i uz goru dolazila na Veliko Blato, prelazila Gluboki potok i Ravninu, te opštom svetogorskom i ujedno hilandarskom užom međom preko Velike Bigle (ovde tako!), pored kamena Molivduza, prelazila na Biglu s koje je za tim silazila na dva kamena kod Orkinarije, gde je i otpočelo omeđavanje.

metoh Develiki

No osim ovde označenih zemalja spojenih u jedan kompleks Dušanovom komasacijom Hilandar je tada imao, pa i danas još ima, na prostoru između Kserksova kanala i Svete Gore, jednu malu metohiju koja je u Dušanovoj opštoj potvrdi svih hilandarskih metohija od 1348. god. označena sa Pirg' na Prevlaci s'zemlom' i s'vinogradom. Ta metohija nalazi se u uglu između Kserksova kanala i Svetogorskog Zaliva, gde se i danas vide razvaline staroga pirga; a delile su je, kao što je i danas dele, od Kumičke metohije na jugoistoku, uz Svetogorski Zaliv, po jedan Ksiropotamski i Vatopedski metoh, a na severoistoku metohija Lavre Sv. Atanasija od koje su, u glavnom, i otkupljene sve hilandarske zemlje u ovom prostoru, gde sam Hilandar i danas ima gotovo dve trećine celokupnog zemljišta. Uz ta imanja Hilandar je već u HIII. v. imao zemalja i čitavih sela i na severozadnoj strani Kserksova kanala. — U Andronikovoj sinorlami od 1292. god. pominje se metohija Sv. Nikole na Prevlaci blizu episkopskog mesta Jerisa sa vinogradima i njivama; pa je i za te zemlje načinjen pirg kod samoga Jerisa, kao što nas uverava Dušanova povelja iz 1348. god.15 I taj pirg je danas u razvalinama, ali je većina starih zemalja na Prevlaci s obe strane kanala i sada vlasništvo Hilandara. Izgleda, bar za HIII. vek, da na hilandarskim zemljama na Prevlaci nije bilo stalnih seoskih naselja, jer Andronikova povelja od 1292. god, pominjući parike na zemljama ziško- kumičke metohije, ne govori ništa o kakovom naselju prevlačkih metohija, i ako se odmah za tim pominju parici susedne hilandarske metohije u Rudavi. A Rudava je bio kraj, koji se, po indikacijama što ih dobivamo iz dokumenata u kojima se ona pominje, nalazio severozapadno od Prevlake u halkidičkom Primorju. Metohija hilandarska u tom kraju nosila je ime Sv. Bogorodice i među maslinicima, vinogradima i mlinovima imala je i jedno naselje parika. To naselje navodi se u pomenutom popisu dažbina iz XIII. v., bilo je selo i imalo je 18 porodica, pa se u istom aktu naziva jedanput Kamenica, a drugi put samo Kamen. Osim toga u blizini Rudave odelio je 1292. g. car Andronik pet porodica iz carske pronije u selu Kondogrici i pridružio ih ovoj metohiji hilandarskoj. Četiri od tih pet porodica behu potomci vivliografa Parcala,16 koje su se tokom 5—b decenija toliko razvile, da su obrazovale čitavo selo pod imenom svoga pretka, te car Dušan u opštoj potvrdi hilandarskih dobara 1348. g. pominje i selo Parcaljevo 17 uz metoh Rudavu, u kojoj je Kamenica bila staro naselje.

Biograf naš Domentijan zabeležio je oko polovine toga veka: da su Sv. Simeun i Sava, kada su dobili od cara Aleksija III. neke puste metohije i poklonili ih Vatopedu, iz Srbije — ot svojeje si zemlje — dovodili ljude i naseljavali ih po tim metohijama.

Pored pomenutih mesta Hilandar je u istočnom kraju Halkidike imao u svome posedu još i stari gradić Paleohor, koga mu je darovao car Dušan pod imenom ''grada''; ali već 1408. g. to mesto nije više pripadalo Hilandaru, jer znamo da ga je te godine vizantijski car Jovan Paleolog, kao metoh Paleohorion, priložio grčkom svetogorskom manastiru Dionisiju. 20 — Mesto to postoji i danas i kao selo Paleohori zabeleženo je na austrijskoj vojnoj karti Halkidike u kraju Mohoriji severo-zapadno od Jerisa.

Još zapadnije od Jerisosa, Hilandar je sa manastirom Zigom nasledi, 1199.godine njegov posed u selu Kameni (područje Develikija). U praktiku iz 1300.godinezabeležena je zemlja od 200 modijau mestu Slanom i vinograd nepoznate veličine. Hilandarci su ova dobra obrađivali davanjem u zakup paricima koje su imali u selu Kameni, koje je u pomenutom praktikuzabeleženo i pod imenom Kamenica -18 porodica, vlasnika 29 modija zemlje.

Na zapadnoj strani poluostrva Halkidike Hilandar je dobio prostrana dobra u Kalamariji u doba kralja Milutina, posle njegove ženidbe sa Simonidom ćerkom vizantijskoga cara Andronika II. Paleologa. Kralj Milutin to samo nagoveštava u svojoj povelji hilandarskom pirgu Hrusiji; a iz potvrde tih dobara, koju je izdao 1321. g. njegov tast Andronik saznajemo: da su to bila dva sela εις την Καλαµαριαν — Κοµουτζουλου i Κριτζιανα.

metoh Kalamarija je između Soluna i Kasandre

Međutim iz Dušanove opšte potvrde od 1348. god. znamo, da je Hilandar pored sela Akomucula i Kričana imao u istom kraju još i crkvu Sv. Ilije sa njenim pravima i vinograd u kraju Afuskulu?. St. Novaković izvodio je naziv predela Kalamarija od Καλη Μαρια, držeći da su svetogorski kaluđeri nazvali taj kraj tako po carici Mari, ćerci despota Đurđa Brankovića, koja im je bila dobra i učinila mnogo za njih kod sultana. Poznato mi je, da Hilandar i danas poseduje prostrana imanja na Kalamariji, ali nisam mogao doznati da li tamo postoje još i svi lokaliteti pod starim topografskim nazivima kako su zabeleženi u Andronikovoj i Dušanovoj povelji. Na vojnoj karti Halkidike našao sam zabeležen samo Mth. Kričana jugoistočno od Soluna i Mikre, a južno od kraja Kalamaria kako je označen na karti. No verovatno je, da je taj kraj na karti netačno obeležen, jer imamo pouzdanih svedočanstava u dokumentima XIV. veka, da se Kalamarija pružala mnogo dalje na jugoistok nego što je to na karti obeleženo. Po jednoj Dušanovoj darovnici svetogorskom manastiru Esfigmenu od 1347. god., kojom utvrđuje posed tome manastiru εις την Καλαµαριαν polovinu sela Portareje23 znamo: da se Kalamarija tada pružala na jug Halkidike sve do ulaza na poluostrvo Kasandru. Na toj karti ima zabeležen i Mon. Ilija u granicama Kalamarije severoistočno od Kričana više Vasilika.

Hilandar ima i danas dva metoha na poluostrvu Kasandri. Za jedan pod imenom Sv. Dimitrija znamo, da ga je Hilandaru darovao, za zimovište stoci, car Andronik II. i da je taj dar potvrdio i njegov sin Mihailo 1319. god.; a drugi je možda kupljenik ili dar cara Dušana, koji je 1347 god. dao i manastiru Esfigmenu na Kasandri jedan metoh pod imenom Pirgos. — Na vojničkoj karti nalazi se zabeležen samo jedan hilandarski metoh na Kasandri sa oznakom Mth. Kili, jugozapadno od mesta Valta.

Hilandar je imao metohe i u samom Solunu. — Već je biograf Sv. Save Domentijan zabeležio: da je Sava u Solunu odsedao uvek u svom manastiru Filokalu, pa se tu zadržavao i 1219. god. po povratku iz Nikeje; i tu ''knigi mnogi prepisa, zakonije, o ispravleniji vere, ihže trebovaše sabornaja jemu crkvi25 . Car Andronik II., u potvrdi hilandarskih dobara, potvrđuje 1292. god. i metohiju Sv. Georgija u gradu Solunu; a arhiepiskop Danilo, pisac biografije kralja Milutina, piše: da je Milutin u Solunu podigao ''carske dvorove'' i crkve Sv. Nikole i Sv. Georgija; a zatim, da je ova druga bila mesto prvog rukopoloženja Sv. Save, pa su uz nju postavljene mnoge palate, te kupljena i darovana joj sela i metosi toliko, da se ''u okrstne zemlje i carstva vesma bilo pročulo veliko bogoljubstvo i smerenije ovoga blagočestivoga Kralja''. Međutim, u Dušanovoj potvrdi hilandarskih dobara od 1348. god. nema ni pomena više o ovoj crkvi i njenim metohijama, te se kao metoh hilandarski pominje u Solunu samo ''crkva Sv. Trojice s' kuštijem i mestom''.

Da je Hilandar imao zemalja i u Solunskoj Kampanji saznajemo prvi put iz popisa državnih dažbina po hilandarskim metohijama iz druge polovine HIII. veka. — U tom popisu, na ime, određuje se: da je Hilandar dužan plaćati godišnje 16 perpera za osam stotina kablova ili modija zemlje oranice u Krušicama, koje se nalaze na Paleovardaru, dok se u sinorlami hilandarskih metohija od 1292. g., odmah posle Soluna, veli: ''i na recje Vardari, na meste naricajemem u Kruši, zemlje 700 kablom''. Međutim, u Dušanovoj potvrdi od 1348. g. ne pominje se više ta zemlja pod tim imenom; jer je u tom razmaku vremena podignuta crkva na njoj i možda otpočelo naseljavanje, te Dušan ceo taj metoh pominje po crkvi i u nabrajanju metohija direktno pred Solunom veli: ''na Vardare Sveti Georgije s'zevgelijom — oranicama — i s' lovištem''.

Prema svemu ovome pouzdano je, da je metoh Sv. Đorđa, sa oranicama i lovištem na Vardaru nalazio se u Solunskoj Kampanji i to, po svoj prilici, na prostoru između reke Galika i presušilog vardarskog rukava, čiji je ostatak zabeležen na vojnoj karti Solun, jugoistočno od mesta Kulakije, sa Paleomana reku kod Skoplja. Iz XIV. v. imamo dva podatka, da je Vardar nazivan Velikom i znatno niže od Skoplja. Tako se za selo Tmorane, današnje Morane, na desnoj obali Vardara između sela Dračeva i Zelenikova, u jednoj Milutinovoj povelji oko 1300 g. kaže, da je imalo zemlje i ''s one strane Velike''.

Strumska oblast, Hilandar

Strumska oblast Hilandar je u ovoj oblasti ili, kako se u jednom dokumentu iz XIII. veka kaže, u Župi Strumskoj,— koja se onda pružala sa obe strane reke Strume od njenoga ušća u Orfanski Zaliv pa sve do više Petriča i Melnika, — imao nekoliko metohija od kojih su mu do danas ostala samo poljska dobra u selu Kucos na Strumskom ili Tahinos Jezeru. Prve vesti o hilandarskim metohijama u ovome kraju imamo u jednoj grčkoj darovnici od 11. aprila 1227. god.;2 ali iz nje indirektno saznajemo, da je Hilandar već i ranije imao tu svoje posede, koji su graničili sa zemljama što su im tada darovane. Tako rana pojava Hilandara kao vlasnika sela i zemalja u ovoj vizantijskoj oblasti podseća nas na svedočanstvo Domentijanovo, da je car Aleksije III. ustupio Nemanji i Savi Hilandar sa svima njegovim metohijama 3 I može se sa velikom verovatnošću pretpostaviti, da je Hilandar još u XII. veku, i pre nego što je postao srpski, imao jedan deo svojih metohija i u Strumskoj oblasti. A iz daljega rasmatranja moći ćemo razabrati gde su te metohije ležale i koja su im sela pripadala.

Hilandar je u XIII. veku uživao znatan ugled i kod Grka. To nam svedoče i bogati prilozi njemu u zemlji učinjeni, tokom toga veka, od vrlo ugledne i moćne vlastele vizantijske. Tako je već 1227 g. Andronik Komnin duka od Petralita naredio svome činovniku — vladalcu Manu Duki, dikeju od Jemnuhova na Tahinos Jezeru, da manastiru Hilandaru preda kao njegov dar selište Munzeni, koje je dotle pripadalo Komninovom selu Kucovu. Dikej je izvršio naređenje 11. aprila i. g., te iz akta o predaji toga dara, koji je sačuvan u Arhivu Manastira Hilandara pod br. 88, u onovremenom srpskom prevodu, saznajemo: da su svedoci ili ''dobri ljudi'' koji su prisustvovali toj predaji bili iz najbližih susednih sela Kucova, Jemnuhova i Hudina, koja će docnije takođe preći u vlasništvo hilandarsko. U tekstu se izrično veli, da ta munzenska zemlja, koja se izdvaja iz opštine sela Kucova i predaje Hilandaru, jeste sumeđna sa dotadašnjim hilandarskim zemljama u tom kraju. 4 4 ''Ot sela Kuceva jeksalimo zemlju selište Munzeni i sumeždnici tomu manastiru Hilandaru (Hil. Arhiv br. 88).'' A odgovor na pitanje: koje bi to zemlje mogle biti? — nalazimo u državnom popisu dažbina po svima hilandarskim selima iz druge polovine XIII. veka. Iz njega saznajemo, da je Hilandar u to doba u Strumskoj Župi, pored sela Munzeni, imao još i selo Gradac, koje je ležalo u blizini Munzena i imalo mnogo vinograda na teritoriji starog munzenskog sela Kucova, i selo Agrid u granicama sela Gornji Lužac, koji je ležao znatno južnije od Munzena prema gradu Rendini na Orfanskom Zalivu: Za oba ta sela nemamo nikakvih podataka o vremenu kada su pripala Hilandaru, te je sva verovatnost, na osnovu gore izloženoga, da su ona, bar delimično, bila hilandarska i pre nego što je on došao u srpske ruke.

metoh Efkarpia

I u jednom od poslednjih decenija HIII. veka Hilandar je primio na dar znatan kompleks zemalja od vizantijskog vlastelina logoteta Tudora Metritopula. On je, između 1282. i 1292. god., darovao Hilandaru, u blizini njegovih sela na Tahinos Jezeru, osam stotina kablova ili modija zemlje. — U to doba selo Munzeni postalo je središte, po svom centralnom položaju, cele hilandarske metohije u ovome kraju i već u potvrdi Andronika II. od 1292. god. pominje se samo Munzijanska metohija Sv. Nikole; a uz nju se beleži i zemlja Metritopulova, koja još nije uspela da se stopi sa celom metohijom.6 1Prema izloženim podacima, u Strumskoj oblasti krajem XIII. veka, Hilandar je imao dakle samo tri sela: Gradac, koji se grčki zvao χωριον Καστριον, pa je i danas na vojnoj karti zabeležen kao Kastri; Munzeni, koji se pisao i Munzijana i Minzani; te jedan deo Lužca, koji u grčkim izvorima dolazi pod imenom Λοζιµον i Λοζιϕιν.

---

Hilandar je sa manastirom Zigom nasledio, 1199.godine njegov posed u selu Kameni (područje Develikija). U praktiku iz 1300.godinezabeležena je zemlja od 200 modijau mestu Slanom i vinograd nepoznate veličine.. Hilandarci su ova dobra obrađivali davanjem u zakup paricima koje su imali u selu Kameni, koje je u pomenutom praktikuzabeleženo i pod imenom Kamenica-18 porodica, vlasnika 29 modija zemlje.

---

Posle obnove Hilandara u početku XIV. veka dobiva on nove priloge i u ovom kraju od Milutinova tasta Andronika II. — To znamo već iz Milutinove darovnice hilandarskom pirgu Hrusiji, u kojoj kaže kralj: kako je dao Hilandaru mnoge priloge po srpskoj i grčkoj zemlji ''jeliko isprosih u gospodina mi i roditelja svetago cara grčaskago kir Andronika i u vazljubljenago sina jego, brata kraljevstva mi, kir Mihaila cara grčaskago''; ali svi ti prilozi nisu upisani u pomenutoj hrisovulji, pošto su već ranije uneseni u carske i kraljevske hrisovulje. Za imena tada priloženih sela u ovoj oblasti znamo tek iz hrisovulja vizantijskog cara Mihaila Paleologa od marta 1319. god., kojim, kao suvladar, potvrđuje jednu raniju darovnicu svoga oca Andronika II. izdanu Hilandaru na priložena sela: Georgilu, Emnuhovo, Lipsohor i Ozdravikion, te oranice (ζευγηλατειον) u Gorjanici i Maluki c vodenicom i brodom na Panaku.

Nešto docnije uspeo je kralj Milutin da za hilandarski pirg Sv. Spasa u Hrusiji dobije od tasta i šuraka svoga Paleologa i selo Kucovo, koje je graničilo, kao što smo već videli, sa ostalim hilandarskim selima u ovoj oblasti. — Novu potvrdu toga sela Hilandaru od cara Andronika II. imamo u njegovoj opštoj potvrdi svih hilandarskih metohija u Solunskoj i Strumskoj oblasti od 1321. godine.

Pošto je kralj Dušan zauzeo ove krajeve učinio je i on u njima nekoliko priloga Hilandaru.—Tako je 1.januara 1345. god. darovao hilandarskom pirgu Hrusiji pored sela Kucova i susedno selo Gajdarohor sa njegovim zaseocima Kalavir, Kuculat i Prklišta; za tim zemlju, koju je držao neki Srbo, a bila je u granicama selâ Kucova, Lipsohora, Jemnuhova, Ipatova i Gradca; i jednu vodenicu kod sela Marmareje. Tu se kaže: ''I ješte im pridade Kraljevstvo mi vodenicu i ješte marmare, uz hilandarsku vodenicu'', tako da izgleda, kao da je Hilandar dobio tu i neke mramore. Međutim u Petit-a u Korablev-a (ibid. II. 479) tekst je dobro pročitan i tačno štampan, pa se jasno vidi, da se tu govori o još jednoj vodenici, koja se nalazila kod sela Marmareje, koje je pripadalo manastiru Zografu. Radi te vodenice vođen je docnije punih 30 god. spor između Zografa i Hilandara i konačno je rešen u korist Zografa.

A kada je nešto docnije, posle 1346. god. pojavio se spor između Hilandara i njegovog suseda manastira Esfigmena, radi uživanja sela Lužca, od koga su svaki imali po jedan deo,13 car Dušan je, utvrđujući hilandarske granice toga sela, dodao mu još i obližnja selišta Kokalino i 11Ljutoves.14 Nešto docnije, oko 1347. god., car Dušan je potvrdio Hilandaru i selo Potolinovo sa zaseocima, kao dar svoga bratučeda Vojihne, potonjega ćesara i gospodara Drame.

Kada se Dušan preko zime 1347—1348. god. bavio sa caricom na Svetoj Gori izdao je i jednu opštu potvrdu svih metohija hilandarskih, pa i svih ovde pobrojanih sela i zemalja. Ali u toj potvrdi nalazimo i neka nova sela i zemlje, koje se dotle nikako nisu navodile kao vlasništvo hilandarsko. Tako se pominju kao hilandarska sela: Hudino i još po jedan Gradac i Gajdarohor (dva Gradca i dva Gaidurohora), uz baštinu Bardinju i zemlje i vinograde u Ksilopigadi.

Drugi Gradac i drugi Gajdarohor nastali su, po svoj prilici, iseljavanjem iz prvih i naseljavanjem negde u blizini, možda i u granicama svojih starih sela. — Zanimljivo je, da je sve te metohije hilandarske u Strumskoj i Solunskoj oblasti, na molbu cara Dušana 1351. god., potvrdio i vizantijski car Jovan Paleolog, 17 i ako su sva ta mesta tada bila pod srpskom vlašću. U doba cara Uroša župan Vlkosav, koji je glavne svoje, baštine imao u severnim oblastima našim, više Stalaća pod Petrusom, darovao je Hilandaru i u Zastrumi selo Nevidovo s ribarima i uljanikom. Taj dar njegov potvrdio je car Uroš 15. oktobra 1360. god. u Štimlji.. — Prema tome naziv Zastruma jasno nam kaže, s obzirom na mesto gde je povelja pisana i izdata, da se selo Nevidovo nalazilo negde na levoj strani Strume u melničkom ili sereskom kraju. A poznato nam je, da je i manastir Zograf imao tu na Strumi svoje ribare u selima Nevoljani i Hudini.

Iguman od Hudina pominje se među svedocima prilikom predaje sela Munzena Hilandaru već 11. aprila 1227 g. (Hilandar. Arhiv br. 88); ali se ne vidi iz akta kome su vlastelinstvu on i njegov manastir tada pripadali. Hudina se pominje kao hilandarsko selo tek 1348 r.

Gotovo u isto vreme (od 1. sept. 1360. do 31. avg. 1361. god.) car Uroš je, na želju svoje majke carice Jelene, priložio Hilandaru baštinu nekoga Patrićija, sa celim selom njegovim u ovoj oblasti, da bi njezin kaluđer Grigorije, koga je sama carica vaspitala, imao veći ugled i dobio ktitorske povlastice u Hilandaru. Poslednji dar za koga znamo da ga je Hilandar dobio u ovoj oblasti beše prilog, jedinog Mrnjavčevića među priložnicima hilandarskim, despota Jovana Uglješe iz 1371. god. — Uglješa je pred svoju pogibiju na Marici, za spomen sebi, svome tastu ćesaru Vojihni i sinu svome, koji su već sahranjeni bili u Hilandaru, darovao manastiru u predelu grada Rendine na Orfanskom Zalivu selo Akrotir ca pasištem i lovištem, te vlaško selo — katun Zar'vince.

Iz Dušanove opšte potvrde hilandarskih metohija od 1348. god. znamo: da je Hilandar tada i u samom gradu Serezu imao svoj metoh, crkvu Sv. Nikole sa zemljom, vinogradima i vodenicama; a negde u blizini grada i dva sela Kučkarane. Dok iz hrisovulja cara Mihaila 1mPaleologa od 1319. god. saznajemo, da je Hilandar imao već i ranije planinu Mačita kod Melnika, danas u Bugarskoj. Veliki deo ovih hilandarskih sela iz XIII. i XIV. veka po Strumskoj oblasti postoji i danas sa jedne i druge strane Strumskoga ili Tahinos Jezera. — Tako su, na zapadnoj strani. jezera od Orfanskoga Zaliva i starog primorskog grada Rendine, pa do Ježeva, srednjevekovnog srpskog centra u ovoj oblasti, i današnjeg administrativnog centra Nigrite, na vojnoj karti Solun zabeležena i postoje još ova srednjovekovna hilandarska sela: Kastri (Gradac) Kucos (Kucovo), Monuhi (Emnuhovo), Gajdohor (Gajdarahor), Kalezir (Kalavir?), Patrik (Patrićijevo), Đorgula (Georgila), Badamil (možda baština Bardinja?) i Zervohori (Srbovo selo). A iz srednjevekovnih dokumenata znamo pouzdano, da su u tom kraju ležala i neka druga sela čiji se položaj može dosta tačno obeležiti prema selima koja još postoje i zabeležena su na kartama. Tako znamo, da su Lužac s Akridom, Kokalinom i Ljutovesi, kao i Akrotir sa Zarvincima ležali u blizini Tahinos Jezera i Orfanskoga Zaliva u predelu staroga grada Rendine. Munzeni, Hudina, Lipsohor i Gorjanica pominju se u susedstvu Kucosa, Jemnuhova i Gradca; a Kuculat i Prklišta u granicama Gajdarohora i Kucosa. Na istočnoj obali jezera bilo je samo nekoliko sela, pa se ona tamo i danas gotovo sva nalaze: Petelinos (Petelinovo), danas dva sela, zabeležena su na samoj obali jezera; a Zdravik (Ozdravikion) nalazi se nešto dalje na jugoistok u podgorini planine Prnara.

Gde su bili dvoji Kučkarani, koji se u opštoj Dušanovoj potvrdi pominju odmah iza Sereza a pre Georgila ili Đorgula na Strumi, nije se moglo verodostojno ustanoviti; ali nije nemoguće, po indikacijama s kojima raspolažemo i po zvuku imena, da su to bila današnja sela Kakaraska i Kakara, koja se nalaze u blizini Petelinosa na istočnoj strani Tahinos Jezera, južno i jugoistočno od Sereza, a pravcem prema Đorguli, koja je na suprotnoj strani jezera. — Nije se moglo tačno ustanoviti ni gde je planina Mačita u melničkom kraju; kao ni zemlje u oba Maluka i brod na Panaku, koji su po svoj prilici bili negde južno od Ozdravikiona na Strumi, jer se u dokumentima pominju uvek uz Ozdravikion a pre Rendine.

izvor: Topografija Hilandarskih metohija u Solunskoj i Strumskoj oblasti od XII do XIV veka. M. Grujić, Beograd,1924

K. V. HVOSTOVA. VZAIMOOTNOŠENIЯ HILANDARSKOGO MONASTЫRЯ I NEKOTORЫH EGO METOHOV V XIV v.

(), (mž), (), nostalgija blog

Više na: metosi po Grčkoj 1,

Više na: metosi po Grčkoj 2,

Više na: metosi po Grčkoj 3,

Više na: metosi po Grčkoj 4