Arhiv manastira Hilandar

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i pitanja pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013

Hilandar sa okolinom, Barski XVIII vek

U jednom pismu upućenom ocu Damnjanu, posle posete Hilandaru, 1884, beogradski mitropolit Mihailo (Jovanović) između ostalog kaže:

„Ovih dana dobih knjigu arhimandrita Dučića pod nazivom Starine Hilandarske, koju će sigurno i manastiru poslati, te ćete videti kakva je. Vrlo dobro bi bilo da manastir skupi sve svoje dokumente, gramate, povelje, ferma­ne, počev od povelje Svetog Simeuna i Svetog Save pa do najnovijega fermana, i izda (ih) u jednoj knjižici, što bi bilo i koristno manast­iru i dostojno bratstva njegovoga.

Nadam se da je manastir sada miran i da živi svoje dobro koje je lane odbranilo od napadača.

Molim vas da obratite svoju pažnju na tipik Svetog Save

koji je u svitku i koji se čestim otvaranjem prlja i kvari.

Da se sačuva dobro bi bilo da se načini za njega jedno

ormanče i stavi otvoren ispod stakla, pa koji dođe,

neka ga gleda, a rukama da ne može da ga dodiruje...“.

Karejski tipik, iz 1199.godine

Trebalo je da prođe skoro sto godina od sugestije beogradskog mitropolita da se Karejski tipik i celokupna građa ovog, sigurno najznačajnijeg, srpskog arhiva obezbedi i opremi na savremen način.

Tendencija vlasnika knjiga, kako manastira i crkava, tako i pojedinaca, da po marginama, obično donjim, zapisuju da je ta knjiga njihovo vlasništvo, mogu se smatrati pretečama pokušaja da se knjiga inventariše, tj. da se zapišu osnovni podaci za njenu identifikaciju i vlasničku pripadnost, što je u osnovi svakog inventara, koji je popis stvari (knjiga) po određenim pravilima. Takvih primera ima dosta, i to ne samo u Hilandaru, nego i drugim našim manastirima (npr. u manastiru Grabovcu u Južnoj Ugarskoj).

Inventar, međutim, pretpostavlja jednu, overenu pečatom vlasnika, knjigu u koju se unose irelevantni podaci. Do pojave takvih, zvanično uobličenih inventara, postojali su spiskovi knjiga po katasticima, manastirskim protokolima, tastamentima i sl. (npr. u Studenici, fruškogorskim manastirma, manastiru Nikoljcu i dr). Ovi spiskovi knjiga koji se nalaze u pomenutim knjigama ili dokumentima, mogu se uslovno smatrati začecima inventarisanja, jer su oni označavali vlasništvo određene kelije,paraklisa, crkve ili pojedinca. Takve primere nalazimo u Hilandaru već u XVI veku.

U Hilandarskom arhivu pod brojem 111 (A 10/2) nalazi se oporuka-testament (nazvan katstih) duhovnika Prohora iz 1576. g. Tu se nalazi popis bogoslužbenih i bogoslovskih knjiga (hagiografija, jedna Lestvica, Jefrem Sirin, Zlatoust) zajedno sa popisom odeždi. Prema ovom popisu u Prohorovoj keliji je bilo dvadeset dva naslova u četrdeset dva primerka, što pretstavlja lepu kelijsku biblioteku. Zanimljivo je da je popisivač naglašavao "tiparne" (štampane) primerke, kao i njihov format.

Prvi strani putopisac koji je boravio u Hilandaru u dva navrata (1725. i 1744.god.) Vasilije Barski, tvrdio je za biblioteku da nije velika kao u drugim manastirima.

Prvi Srbin koji je bio u Hilandaru i radio u biblioteci 1758. godine, prikupljajući građu za srpsku istoriju je poznati istoričar i književnik Jovan Rajić (1726-1801). On je 1794-1795.god. štampao u Beču znamenito delo Istoriju raznih slavenskih narodov, najpače Bolgar, Horvatov i Srbov, koja je do druge polovine XIX veka bila glavni izvor znanja o srpskoj prošlosti.

Hilandarski monah Pajsije, poreklom Bugarin, započeo je 1760, a dovršio 1762. godine Istoriju slavjano-bolgarsku, prvu bugarsku istoriju.

Smatra se da je Rajić, prilikom svog boravka u Hilandaru podstakao Pajsija na pisanje ovoga dela. 

Iznenađuje, da u veku prosvećenosti, dva učena Srbina, književnika, koji su posetili Hilandar, nisu spomenula u svojim beleškama biblioteku. Prvi, Dositej Obradović (oko 1739-1811), popečitelj prosveštenija u prvoj vladi obnovljene srpske države, bio je u Hilandaru 1765. Po rečima Stanoja Stanojevića, "on je nekoliko meseca sedeo u Hilandaru, a nije se, tako bar izgleda, zainteresovao ni za biblioteku, ni za rukopise.." Ovo iznenađuje kada se zna koliki je značaj prosvećeni kosmopolita Dositej pridavao knjigama i sticanju znanja. Njegov interes za istoriju nije za potcenjivanje. O tom interesu svedoči članak "O učenju istorije" u Mezimcu. Da li je smatrao da se njegov rad u biblioteci podrazumeva ili, da se crkvenih knjiga načitao u manastiru Hopovu? Moguće je da zbog nesuglasica bugarskih i srpskih monaha nije bio u mogućnosti da radi u biblioteci. Možda će se, ipak, u Hilandarskom arhivu naći odgovor na ovo zanimljivo pitanje?

Drugi, Gerasim Zelić (1752-1828.) arhimandrit manastira Krupe boravio je na Svetoj Gori 1784-1785. On, koji se inače, interesovao za srpske starine, opisujući boravak na Atosu u svom žitiju, o rukopisima i starinama ne govori ništa, te nas tako ostavlja bez podataka o biblioteci.

arhivska građa

Prvo sređivanje i obrada hilandarskih fondova za koje znamo vezuje se za Savu hilandarca, koji je sakupio knjige iz skitova, ćelija i pirgova, poboljšao smeštaj i izradio prvi naučni katalog rukopisa i starih štampanih knjiga oko 1898. godine u rukopisu pripremljenom da se objavi povodom 700. godišnjice manastira. On kaže: „na severozapadnom duvaru visi čitav red pletenih kesa, na svakoj je označena godina, jer se u njima čuva prepiska i razni računi. U nekom starodrevnom ormanu smeštena je arhiva starijih i novijih dokumenata“.

Deset godina nakon posete mitropolita Mihaila, 1894, mesto manastirskog bibliotekara je dobio Sava hilandarac (Čeh poreklom, Slavibor Breuer), svakako najobrazovaniji hilandarski monah na kraju XIX veka. Hilandarski sabrat od 1881, zamonašen 1883, Sava je dugo čekao da mu se poveri ova dužnost. No, manastirska uprava, podozriva prema umnom strancu monahu, prekrštenom pre toga u Srbiji, nije mu uz biblioteku prepustila i arhivsku građu.

bakropis, Zaharija Orfelina 18.vek

Dve godine kasnije, 1896, u Hilandar je došao kralj Aleksandar Obrenović, koji je putovao u Atinu da prisustvuje obnavljanju Olimpijskih igara. Bila je to prva poseta jednog srpskog vladara Svetoj Gori od vremena Nemanjića i uticala je na kasniji život hilandarskog bratstva – ona je, naime, označila kraj duge bugarske prevlasti u manastiru osnovanom sedam vekova ranije za boravak monaha srpskog roda. Iste, 1896. godine, Sava hilandarac je od kralja dobio odlikovanje „Svetog Save“, što je uticalo na odnos manastirske uprave prema njemu. Ubrzo, najverovatnije već 1898, Savi je, po red biblioteke, data na staranje i bogata arhivska građa. Te godine je, u stvari, arhiv odvojen u zasebnu celinu. Zanimljiva je sasvim slučajna okolnost da je iste 1898. godine kraljevina Srbija donela zakon o osnivanju državne arhive u Beogradu.

Širokog obrazovanja, monah Sava Hilandarac je bio i posebno kvalifikovan za dužnost arhiviste. U bogatoj biografiji ovog učenog monaha, Gavrilo Dožić – u to vreme student Atinskog univerziteta – za beležio je da je Sava u rodnoj Češkoj tri godine radio na sređivanju arhive u opštini Kutna Gora i da je izdao iscrpan katalog njenih dokumenata do godine 1600. Sava je, dakle, prvi i veoma ozbiljno pristupio poslovima na uređenju Hilandarskog arhiva. Najpre je srednjovekovne dokumente razvrstao prema poreklu, popisao ih i signirao. U pomenutom predgovoru svoga Kataloga D. Bogdanović je doneo iscrpan pregled istraživača koji su se njima bavili i prema po trebama ih označili. Sava ih je, međutim, prvi sredio prema arhivističkoj praksi, uz izvesne greške, do duše, koje ne umanjuju vrednost njegovog truda. Ostale arhivske dokumente je podelio na dve skupine – grčke i srpske. Grčke spise je sredio hronološki, dok je srpske signirao i za njih, unutar svake godine, načinio jednostavan inventar, pri čemu srpske nije odvo jio od bugarskih i ruskih.

Popis monaha Save je do danas ostao nepromenjen i za to postoji ozbiljan razlog: dok­mente koje je on valjano rasporedio i sredio mnogi stručnjaci su upravo pod tim signaturama koristili i navodili. Od svih kasnijih bibliotekara – arhivista sa izuzetkom Savinog naslednika, jeromonaha Mihaila Komatovića – niko ih nije obrađivao. S druge strane, ni manastirska kancelarija, sem kratko vreme kada je Gavrilo Dožić, kao sabrat, obavljao dužnost sekretara manastira, nije imao delovodni protokol. Nije, otuda, vršeno ni obeležavanje spisa, pa ih ni Sava nije mogao druk čije srediti. Razume se, turske spise je Sava samo izdvojio, a ne i obrađivao. Nemamo, naime, potvrde da li je on znao i ovaj jezik. U svakom slučaju, dok je živeo u Hilandaru, turska akta su imala posebno mesto, jer su kao dokumenti od značaja korišćeni u mnogobrojnim imovinskopravnim poslovima. Dobar njihov deo je i danas izdvojen još ne spada u arhivsku građu i čuva se pod odrednicom „omologije“. Vredno je, na ime, pomenuti da se, prema važećim propi sima, katastarski popisi iz turskog vreme na i danas u sporovima koriste, jer pružaju valjane dokaze.

Na „poslušanju“ manastirskog bibliotekara i, ujedno, arhiviste, monaha Savu je 1911. godine zamenio njegov učenik jeromonah Mihailo Komatović. Sa gotovo istom revnošću, on je nastavio sređivanje arhivske građe, čiji su popisi – verovatno zbog boljeg poznavanja jezika – bili potpuniji i bliži današnjim regestima.

O bibliotekaru Mihailu Komatoviću se iz manastirske monahologije doznaje da je na toj dužnosti ostao do kraja života. Jedna njegova molba otkriva da je 1911. godine tražio i dobio mesto trećeg izaslanika srpskog u Hilandaru. Inače, godine 1924. se u jednoj belešci potpisao kao bibliotekar i čuvar arhive.

Jeromonaha Mihaila je nakon smrti, 1943, zamenio jeromonah Avakum, a zatim su se na toj dužnosti nalazili jeromonah Danilo, jeromonah Sava, monah Mitrofan, proiguman Nikanor i nekolicina drugih. Manastirski arhiv je za to vreme brižno čuvan, ali se u njemu nije značajnije radilo niti je njegov karakter menjan – ostao je u vidu ko ji je dobio zalaganjem monaha Save i jeromonaha Mihaila Komatovića. Tek u vreme iz gradnje nove biblioteke, 1972. godine, stvoreni su uslovi za savremenu obradu i čuvanje arhivske građe.

riznica, depo

Značajan podsticaj ovom poduhvatu je nakon Drugog svetskog rata dalo najpre vredno saopštenje Đorđa Sp. Radojčića 1953.god., a zatim istraživanja Sime Ćirkovića, 1968.god., i Aleksandra Pejovića, 1972.god., koji su u izveštajima Srpskoj akademiji nauka i umetnosti podsetili na značaj Hilandarskog arhiva i ukazali na potrebu organizovanog naučnog rada u njemu. Pored Hilandarskog odbora, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti osnovan je i Savet za zaštitu i proučavanje blaga manastira Hilandara sa zadatkom da usklađuje poslove republičkih ustanova, pri čemu je staranje o arhivskoj građi povereno Arhivu Srbije. Njihovi stručnjaci su sa radom otpočeli 1977. godine i sve do danas, u novoj zgradi podignutoj po projektu profesora Slobodana Nenadovića, on neprekinuto traje. Arhiv Srbije je manastiru darovao svu potrebnu opremu za čuvanje građe i preduzeo njeno mikrofilmovanje. Za obradu građe je određeno da granična godina bude 1930. Veliku pomoć su u svemu pružili članovi bratstva, a posebno njen pokojni proiguman Nikanor, bibliotekar jeromonah Hrizostom Stolić i prvi epitrop monah Mitrofan.

Nakon višegodišnjeg rada, građa koja je prikupljena sa raznih strana danas je razvrstana u sledeće odeljke:

Srednjovekovne hrisovulje i povelje

Arhivske knjige

Srpski spisi

Grčki spisi

Turcica

Spisi iz kelija preminulih monaha

Lični fond Save hilandarca

Lični fond episkopa Melentija (Vujića)

Zbirka fotografija

Zbirka Ljotić

Zbirka Roš

Varia

Srednjovekovne hrisovulje i povelje (1009–1768)

Prema svojoj provenijenciji, dokumenti su podeljeni na srpske, grčke, vlaške, ruske i bugarske.

Od srpskih akata I deo zbirke ima 131, a II deo 23 povelje (sa graničnim godinama 1198–1685); od grčkih akata čuva se 171 dokument (sa graničnim godinama 1009–1768); vlaških povelja je ukupno 31 (sa graničnim godinama 1488–1694); ruskih je devet (sa graničnim godinama 1556–1658), a bugarske su dve (sa graničnim godinama 1259–1348).

Sve hilandarske hrisovulje i povelje imaju na signaturi, pored provenijencije, naznačen i broj. Sudeći po rukopisu, ove redne brojeve je uglavnom ispisao Sava Hilandarac. S obzirom da je znatan broj ovih dokumenata objavljen sa postojećom signaturom, one su u inventaru zadržane, ali su, zbog lakšeg snalaženja korisnika, dobile i novu topografsku oznaku.

Dokumenti su razvijeni i smešteni u 25 posebnih albuma, dok su hrisovulje i povelje na svitku raspoređene u 35 kutija, a vlaške povelje – razvijene, takođe, zbog izuzetno velikih pečata – u drugih šest kutija.

Obaveštenja o aktima sadrži Popis srednjovekovnih hrisovulja i povelja sa topografskim pokazivačem koji, pored Arhiva manastira Hilandara, imaju Arhiv Srbije, Narodna biblioteka i Arhiv srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu.

Sve hilandarske hrisovulje i povelje snimljene su u boji ( na slajdovima 6cm x 6cm ) i crnobeloj tehnici ( na negativima za tzv. pasivno čuvanje ). Čuvaju se u mikrofilmoteci Arhiva Srbije i dostupni su naučnoj javnosti.

Arhivske knjige (1770–1930)

Ukupno 243 – uglavnom računske knjige, ekonomske knjige sa pojedinih manastirskih imanja i metoha i druge. Informacije o njima pruža Privremeni popis knjiga. Jednim delom knjige su mikrofilmovane, pri čemu se njihovi snimci čuvaju u mikrofilmoteci Arhiva Srbije pod signaturama MF GR­ 5567.

Srpski spisi (1702–1930)

Čuvaju se pod signaturom 1/II66/II u 66 kutija, u kojima su razvrstani po hronološkom redu. Za svaku godinu su kratak popis načinili Sava Hilandarac i Mihailo Komatović. Na svakom dokumentu postoji i odvojena signatura, a obaveštenja pruža privremeni inventar. Spisi su mikrofilmovani zaključno sa 1900. godinom. Mikrofilmovi se čuvaju takođe u mikrofilmoteci Arhiva Srbije pod signaturama MF GR­ 151.

Grčki spisi (1615–1930)

Hronološki su sređeni i čuvaju se u 41 kutiji pod signaturom 1/III41/III. Spisi su delimično mikrofilmovani, zaključno sa 1930. godinom. Snimci se čuvaju u mikrofilmoteci Arhiva Srbije pod signatura ma MF GR­ 6870

Turcica (1464–1912)

Turski spisi su razvrstani u 13 kutija (njima ne pripadaju pomenute „omologije“). Sadrže kadijske dokumente, fermane, popise hilandarskih imanja i razno.

Zanimanje javnosti za ove spise novijeg je datuma. Prvi putnici i poklonici iz XVIII veka ne donose podatke o ovoj građi. To će sredinom XIX veka, iz praktičnih razloga, u­činiti sami Hilandarci, vodeći iscrpljujuće sudske sporove oko imanja, zbog kojih su tražili pomoć Srbije. Posle Drugog svetskog rata zanimali su se za ovu građu profesori Vančo Boškov i Milan Vasić, a sveobuhvatni opis zbirke daje Aleksandar Fotić. Zbirka je u dva maha mikrofilmovana, ali ne u celosti. Deo snimaka danas se čuva u mikrofilmoteci Arhiva Srbije pod signaturom MF GR­ 7177.

Spisi iz kelija preminulih monaha

Čuvaju se u devet kutija. Praksu da se u arhiv odlažu spisi preminulih monaha uveo je, u vreme kada je obavljao dužnost bibliotekara, jeromonah Hrizostom Stolić. Privatni dokumenti su često bili od od šireg značaja, osobito onih monaha koji su imali većeg uticaja na život manastira. Spisi još nisu sređeni ni mikrofilmovani.

Lični fond Save hilandarca

Sadrži beleške i delove objavljenih rukopisa, kao i privatna pisma. Pohranjen je u jednu kutiju. Zbog značaja za Hilandar i nauku uopšte, njegov fond je izdvojen iz spisa ostalih članova bratstva. Samo je delimično sređen i nije mikrofilmovan.

Lični fond episkopa Melentija (1892–1919)

Ima dve kutije pod signaturom LF EpM. Poslednje godine života, nakon povlačenja sa prestola Timočke eparhije, episkop Melentije Vujić je proživeo u Hilandaru, gde je i umro 1921.god. Njegova lična arhiva još je za života 1919.god. smeštena u jedan drveni sanduk i zapečaćena, gde se čuvala kao depozit 50 godina. Sanduk je otvoren 1972.god. Spisi su sređeni kao lični fond i sadrže: I Lične dokumente, II Pisma srodnika, III Prepisku sa crkve kralja Petra I Karađorđevića u doba njegove emigracije. Dokumenti se uglavnom odnose na Hercegovački ustanak i dinastiju Karađorđevića. Obaveštenja o sadržini pruža analitički inventar. Zbirka je mikrofilmovana; snimci se čuvaju u mikrofilmoteci Arhiva Srbije pod signaturom MF GR­52.

Varia

Građa se čuva u jednoj kutiji i sadrži spise koje su u novije vreme manastiru poklonili Srbi iz dijaspore. Ova zbirka je porazvrstana po temama: I o Manastiru Hilandaru, II spisi o pravoslavnoj crkvi, III prepiske sa velikodostojnicima, IV Prepisku sa monaštvom, V Prepisku sa sveštenstvom, VI Prepisku sa državnim nadleštvima i VII Prepisku sa građanskim licima. Obaveštenja o sadržaju pruža analitički inventar. Fond je mikrofilmovan, a snimci se čuvaju u mikrofilmoteci Arhiva Srbije pod signaturom MF GR­53–54.

Zbirka fotografija

Ima 13 kutija. Snimci su klasifikovani po temama. Zbirka nije obrađena.

Zbirka Ljotić

Čuva se u jednoj kutiji. Zbirka je u manastir dospela kao poklon Ljubice Ljotić, a pripadala je Vladi Ljotiću, prijatelju manastira.

Zbirka Roš

Čuva se u devet kutija kao depozit primljen na neodređeno vreme.

Đorđe Sebastijan Roš, rođen u Beogradu, bio je poznat poslovni čovek i počasni konzul Norveške u Jugoslaviji, ratni invalid, ranjen prilikom odbrane Beograda 1915. godine. Nakon Drugog svetskog rata je napustio zemlju. Najveći deo zbirke se odnosi na rad Odbora za zaštitu manastira Hilandara, zbog velike pažnje i ljubavi prema Hilandaru, preselio se u Nea Roda, selu nadomak Svete Gore. Njegova zbirka sadrži spise o njemu, prepiske sa crkvenim velikodostojnicima, pisma koja se odnose na njegove drugove, takođe u emigraciji, a sadrži i prepisku sa članovima dinastije Karađorđevića i, delimično, pisma ličnog karaktera.

grob Đorđa Roša

Kao i drugi delovi zaostavštine, zbirka je u manastir dospela posle Rošove smrti 1977. godine, sahranjen je ispred Grobljanske crkve, na hilandarskom groblju. Njegova građa je razvrstana, ali istraživačima nije dostupna.

Projekat: Naučna biblioteka Hilandara

Ovaj projekat je bio prvi koji se odnosio na očuvanje Hilandarske biblioteke i svih njenih spisa od daljeg uništenja i zaborava. Izveden je pod pokroviteljstvom državnog univerziteta Kolumbus iz Amerike, a inicijator i glavni kurator je bio dr Predrag Matejić

Ovaj poduhvat su obavili professor Mateja Matejić, prvi direktor Hilandarskog naučnog projekta, a kasnije zaslužni profesor slavistike i viši naučni saradnik, profesor Uolt Kreg, zaslužni profesor fotografije, i dr Predrag Matejić, prvi kurator Hilandarske naučne biblioteke.

Otac Nikanor                                         Predrag Matejić

Mikrofilmovi slovenskih rukopisa iz Hilandara su dostupni u Hilandarskoj naučnoj biblioteci, specijalnoj zbirci biblioteka Državnog univerziteta Ohaja.

Prema tome, Hilandarska naučna biblioteka i Arhivski centar za proučavanje slovenskog srednjevekovlja predstavljaju most između Svete Gore i Sjedinjenih Američkih država i sveta, most između prošlosti i sadašnjosti i jedno sve bogatije sklonište u kome se čuva, opisuje i proučava srednjevekovna slovenska zabeležena prošlost.

Digitalna riznica Hilandara