Hilandarske knjige u svetu

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i pitanja pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013

U inostranstvu se nalazi od 4.000 do 5.000 srpskih srednjovekovnih rukopisa, od XII do XVII veka, u Oksfordu, Londonu, Berlinu, Pragu, Krakovu, Sankt Peterburgu, Moskvi, Kijevu, Odesi, Plovdivu, Solunu, Cetinju, Rimu, Parizu...

Nažalost, tačnim određivanjem njihovog broja, niko se nije bavio. Najstarijih je (do kraja XIV veka), otprilike, od 800 do 1.000 knjiga. Takva kolebanja u broju uslovljena su time što su mnogi od tih starih rukopisa bili podeljeni na delove (uglavnom su to činili naučnici i kolekcionari u XIX i početkom XX veka) i do danas nije ustanovljeno koji delovi su pripadali jednom rukopisu. A ukupan broj srpskih srednjovekovnih rukopisa od XII do XVII veka, po preliminarnim ocenama, kreće se od 4.000 do 5.000, a možda i nešto više od 5.000, izuzev kodeksa uništenih tokom Drugog svetskog rata.

Najveći broj, više od 95 odsto, srpskih srednjovekovnih rukopisa nalazi se u Evropi – u Oksfordu, Londonu, Berlinu, Pragu, Krakovu, Sankt Peterburgu, Moskvi, Kijevu, Odesi, Plovdivu, Solunu, Cetinju, Rimu, Parizu…

Najveća (i najvrednija) zbirka srpskih rukopisa, van granica Srbije, čuva se u manastirima Svete Gore. Zatim, verovatno, sledi Rusija, gde se u zbirkama Moskve (Državna istorijska biblioteka, Ruska državna biblioteka) i Peterburga (Ruska nacionalna biblioteka, Biblioteka Akademije nauka, Arhiv Sanktpeterburškog istorijskog instituta Ruske akademije nauka) čuvaju stotine srpskih rukopisa od XII do XVII veka. Pri tome, deo ovog blaga našao se u Rusiji još u XIV i XV veku (premda ih je, svakako, znatno više u XVII veku sa Svete Gore odneo Arsenije Sauhanov i posebno u XIX veku proučavaoci i putnici).

Mnogo je srpskih rukopisa u Bugarskoj (verovatno čak i više nego bugarskih), ali je tu određivanje nacionalne tradicije rukopisa otežano činjenicom da su se u XVI i XVII veku srpskim resavskim pravopisom služili pisari od Jadrana do Crnog mora. Mnogo je srpskih rukopisa i u Rumuniji, ali njihov tačan broj nije ustanovljen zbog odsustva podataka o biblioteci Sinoda i celom nizu manastirskih zbirki. Broj srpskih rukopisa u drugim zemljama, gradovima i manastirima daleko je manji, najviše nekoliko desetina, ali među njima ima pravih bisera. U Ukrajini srpski rukopisi se nalaze u Kijevu i Odesi, i njihova sudbina je neraskidivo povezana sa ruskim zbirkama. Ne tako velike zbirke srpskih rukopisa (najviše trideset u svakoj) postoje u Berlinu (Zbirka Vuka Karadžića), Beču (uglavnom rukopisi svetogorskog porekla koje je kupio J. Kopitar), Pragu (zbirka P. J. Šafarika), Parizu, Londonu. Posebna je tema zbirka rukopisa u Jerusalimu i na Sinaju. Neke od njih napisali su upravo u Svetoj zemlji srpski monasi i hodočasnici…

Sveta Gora, tokom najmanje šest vekova (bar od kraja XII do kraja XVIII), bila je jedan od najvećih centara slovenske pisarske i prevodilačke delatnosti. Većina svedočanstava o prevodima na slovenski jezik, sačuvanih do kraja XVI veka, odnose se upravo na Svetu Goru. I to nije teško objasniti. Sveta Gora je već do momenta kada se tu pojavilo slovensko monaštvo posedovala bogate grčke zbirke knjiga – osnovu za prevode. Za Bugarsku i Srbiju to je bio najbliži veliki manastirski centar grčko-slovenskih kulturnih kontakata, a za Rusiju jedan od najbližih. Knjige su tu prepisivane i za sopstvene potrebe svetogorskih slovenskih manastira i zbog slanja u one zemlje odakle su poticali monasi. Relativno potpuna slika slovenske pisarske prepisivačke i književne delatnosti u Svetoj Gori može se dobiti samo na srpskom materijalu, i pre svega, na osnovu rukopisa biblioteke Hilandara, budući da je ona najveća na Svetoj Gori i da je otkriven i identifikovan najveći broj njenih pisara.

Proučavaoci su, na primer, ustanovili da su hilandarski pisari, počev od dvadesetih godina XIV veka, učestvovali u formiranju biblioteke Dečanskog manastira. Zbirke bugarskog Zografa i ruskog Pantelejmonovog manastira ne daju istraživaču dovoljno materijala za poređenje, a zbirka Pantelejmonovog manastira se formirala uglavnom u XIX veku i nema istorijski karakter. Pored toga, poznato je da je bugarska i ruska pisarska delatnost u Svetoj Gori, u XIV i XV veku, u znatnoj meri povezana ne sa „nacionalnim” manastirima, već sa skitovima velikih grčkih obitelji (Velika Lavra, Vatoped), gde su se bugarski monasi bavili i prevodilačkom delatnošću.

Dok za Rusiju, krug traganja za rukopisima, prepisanim na Svetoj Gori u XIV i XV veku (period drugog južnoslovenskog uticaja), izuzetno je širok, i broji oko 3.000 istočnoslovenskih rukopisa tog vremena.