|
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)
Hilandar je u XVIII veku doživeo svoju veliku obnovu, najveću posle one u srednjem veku. Materijalno i duhovno povezan sa glavnim podunavskim centrima srpskog građanstva i poddunavskim hrišćanima. Zahvaljujući brizi koja je sa raznih strana iskazivana manastirskom bratstvu, i u Hilandaru se razvijala ona posebna varijanta pravoslavne duhovnosti u kojoj već odjekuju i shvatanja istočnopravoslavne teologije, negovane u Kijevu pod uticajem baroka. U duhu te barokne, ukrajinske književnosti, u Hilandaru se sastavljaju i pišu knjige, a ta književnost naporedo živi sa tradicionalnom, koja je vekovima uobličavala obrazovanje svetogorskih monaha. Vrhunska tačka ovog razvoja ostvarena je u XVIII veku. To je vreme kada se Hilandar već utkiva u barokne oblike srpske nacionalne svesti. Sa neverovatnom upornošću Hilandarci su u svim slojevima društva budili saznanje o velikoj istorijskoj ulozi u kultnom značenju svoga drevnog manastira. Ovo saznanje na skoro jedan obredni način vlada među trgovcima, oficirima, zanatlijama i seljaštvom. Jednom stvoreno, ono vrši i ulogu njihovog mežusobnog povezivanja. Naime, ta je svest u drugoj polovini XVIII veka već dovedena i do svojih novih, laičkih tokova, pri čemu je odjednom narušeno i vekovno prvenstvo crkve u političkom i duhovnom zastupanju srpskog naroda. U XIX veku Hilandar več uveliko pripada duhovnoj baštini srpskog naroda i to je prirodni završetak onog razvoja koji je začet na jurisdikcionom području Karlovačke mitropolije. 1660.god. se pisalo o tome da su Hilandarci sakupljali novac, tj. zarađivali ga prosvećivanjem i iznajmljivanjem knjiga i u predelima oko vojne granice, blizu Križevaca (zagrebačka biskupija), pa se vidi dokle su dosezala njihova prosvećivanja. Službene veze Hilandaraca sa austrijskim carevima zasnovane su 1688.god. kada im je car Leopold I izdao dozvolu za skupljanje priloga i prosvećivanje naroda austrougarske monarhije, bili su Hilandarci primorani na to pošto su zbog ratova i velikih dacija Turcima, monasi pali u veliku bedu. Sasvim jasno, i ova carska milost bila je usklađena sa ratnim ciljevima austrijske imperije, koja je prodirući na Balkan, na sve načine želela da za svoje ratne namere pridobije balkanske hrišćane, a posebno njihovu crkvenu organizaciju. U tim vremenima sve veću zaštittničku ulogu igra Pećka patrijaršija prema manastiru Hilandaru, o kome se tokom XVIII veka brine i Karlovačka mitropolija, u to vreme su kod Srba iz Austrije nailazili u XVIII veku na istinsko razumevanje. Tako, kada je 1722.god. veliki požar teško oštetio manastir, Hilandarci su brzo organizoavli prikupljanje priloga preko Karlovačke mitropolije. Mnogi prilozi Srba tog vremena pa i danas su se ogledali u prilozima u vidu testamenata i upisivanjem u manastirski pomenik. Mitropolit Pavle Nenadović je naročito bio naklon Hilandaru, pa je ustanovio u crkvama njegove arhidijeceze da pored pećke kutije bude i hilandarska kutija za priloge. Najzad, od dobrovoljnih priloga iz cele Mitropolije, Hilandarci su u Karlovcima i Novom sadu stekli kao svoj metoh po jednu kuću, čime je, bar za iszvesno vreme rešeno pitanje njihovog stalnog prihoda. Elementi prilozništva su zamenjeni čvrsto iskazanim stavom o zajedničkim obavezama i opštim pozivom na dužno ktitorstvo. Ta obaveza ktitorstva je vremenom doživljavala brojne promene u zavisnosti od političkih i ekonomskih prilika, tako da je vremenom izvršena tzv. demokratizacija ktitorstva. Umesto darežljivih pojedinaca, brigu o održavanju starih manastira sada vode i širi slojevi društva, s obzirom na to da je darivanje crkve i manastira imalo i veoma određenu političku ulogu. U takvim duhovnim kretanjima XVIII veka, iskusni hilandarski monasi našli su svojemesto, tako da je srpska sredina, u koju su oni stizali iz jedne druge a tako često neprijateljske države, već bila pripremljena da ih dočeka kao izaslanike sveta sa kojima su Srbi osećali svoju vekovnu povezanost. Uz to su Hilandarci prenosili duh svetogorskog, internacionalnog pravoslavlja, povezujući tim sponama i sve pravoslavne hričćane Balkana, zato se hilandarski monasi sa jednakom sigurnošću kreću i među Cincarima, Bugarima, Rumunima. Uvek se deo priloga odvajaoi za druge svetogorske manastire koji su bili u teškom materijalnom stanju, tako da su Karlovački, Novosadski i drugi darodavci osnivali i izdržavali metohe i manastire Vatoped i Veliku Lavru, najčešće. Ideal pravoslavne pobožnosti ispoljavao se u posećivanju svetih mesta u Palestini, darivanju starih i slavnih manastira, u kojima su ovi priložnici sa puno razumevanja videli i snažna ideološka uporišta svoje vere i svoje crkvene organizacije. Održavanjem čitave mreže manastira, ideja kontinuiteta dobijala je i svoju realnu osnovu. 1769.god. je austrijska vlast prodala hilandarske metohe u Karlovcima i Novom Sadu. Hilandarci su često bili pozivani od strane velikih trgovaca, zanatlija, veleposednika, vlastele da dođu do njih i daruju ih prilozima za manastir. Takvo vezivanje Hilandaraca za krupne trgovce dovelo je 1800.god. i do osnivanja hilandarskog metoha u Smirni.
Značajne su bile i veze Hilandara sa područjima Boke Kotorske, Dubrovačke republike i severne Dalmacije, gde je uglavnom nastanjivao pravoslavni srpski živalj. Tako, je zalaganjem hilandarskih monaha započeta 1718.god. obnova starog manastira Svetog Đorđa (Banje) kod Risna. Hilandarci su imali i jake veze sa grčko-srpskom crkvenom opštinom Svetog Spiridona u Trstu čije su se trgovinske veze prostirale po Levantu. Hilandarci su svojim prosvetiteljskim delovanjem spojili sve Srbe koji su živeli na prostorima Balkana, Apenina i srednje Evrope. Prodor Hilandaraca tako duboko na zapad svedoči da je osnovno načelo ovih monaha i u XVIII veku bilo usmereno ka stalnom otvaranju prema svim pravoslavnim sredinama koje su doista, bez ikakvog mežusobnog antagonizma, pomagale sve svetogorske manastire. Jer, duboko u osnovi Hilandarci su po svom celokupnom duhovnom sklopu pripadali jedinstvenoj kulturi Atosa, zaključenoj u srednjem veku. Svesni svoga pripadništva, oni se u odnosu i na Srbe i na Grke pojavljuju kao nosioci svojih legitimnih prava i svoga ranga ustanovljenog u vremenima srpskih i vizantijskih vladara. Otuda nije nikakva slučajnost što su tu poriku hilandarskih monaha najbrže razumeli upravo oni karlovački mitropoliti uz posredovanje Pećke patrijaršije koja se osetila i na području mletačke Dalmacije.
Manastir je pretrpeo dva velika požara, 1722. i 1891 kada su goreli: Dohija, igumenarija, konak i par paraklisa, ali se oba puta manastir dosta lako oporavio.
Kao velika riznica relikvija, istorijskih i umetničkih dela, već od prve polovine XVIII veka Hilandar počinje da interesuje poklonike i učene ljude. Rus Vasilije Barski posetio je manastir još 1725, a potom 1744. godine. Dositej Obradović je boravio u Hilandaru tokom zime 1765-1766, i ostavio spomen o tome kako se Srbi spore sa Bugarima čiji je Hilandar.
Od sredine XVIΙΙ veka došlo je do postepene promene u nacionalnom sastavu bratstva: Srba je bivalo sve manje, kako zbog seobe naroda na sever, tako i zbog islamizacije stanovništva. Od tada se u Hilandaru povećavao broj bugarskih monaha, koji će, početkom XVIII veka, već preuzeti potpunu kontrolu. upravo u Hilandaru. Bugarskim novcem su u manastiru izvedeni mnogi građevinski radovi, kao i obnova živopisa i nekim paraklisima i to naročito za vreme arhimandrita Danila iz Gabrova. 1757.god. je kir hadži-Vlča iz sela Banskog dao veliki prilog i njime obnovio i oslikao paraklis Svetog Jovana Rilskog, bivši paraklis Svetog Stefana. Prema zapisu na ikonostasu sabornog hrama iz 1774.god., izvršeno je njegovo pozlaćivanje gospodara hadži-Cvijetka iz Vidina, a nastojanjem monaha Atanasija, kir hadži-Dimitrija, adadžija i oca kir-Angela iz Pazardžika. 1779.god. obnovljen je i ukrašen paraklis Svetog Dimitrija sa okolnim kelijama prilozima sela Koprivčtice. Paraklis Svetog Save Srpskog, zajedno sa delom manastirskih kelija koje su ranije izgorele, takođe je sagrađen i obnovljen 1779.god. Najzad i bolnica u manastiru Hilandaru je obnovljena 1787.god. nastojanjem gospodara kir-Teodora, hadži-Vlkovog sina i njegovog zeta. Sve ovo govori koliko su bile jake duhovne veze između Hilandara i bugarskih čorbadžija u XVIII veku i bile ličene nacionalne isključivosti. U Hilandaru je živeo kao proiguman i otac novije bugarske istoriografije, jeromonah Pajsije, i da je baš u Hilandaru pisao svoju znamenitu Istoriju slavjanobolgarsku koje je izvršilo presudan uticaj na razvoj nacionalnog osećanja kod Bugara uopšte. Poslednjih decenija XVIII veka Hilandarom prestaje da upravlja iguman, već se umesto njega biraju po dva epitropa i proigumana, koji zajedno sa najuglednijim monasima Saborom staraca - upravljaju manastirom. Od toga doba igumanom Hilandara smatra se čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice,tako je bilo do skoro.
Sve ovo govori o tome koliku je veliku ulogu Atos odigrao u stvaranju duhovnog jedinstva svih balkanskih hrišćana.
Pod raznim okupacijama, balkanski hrišćani se opirući zajedničkoj uniji i asimilaciji, tražili na sve strane i svoja ideološka uporišta. U tom traženju, sem pravoslavne rusije, svetogorsko monaštvo postaje njihov prirodni saveznik, i upravo ta činjenica objašnjava i sva nastojanja Srba i njihovih crkvenih starešina da u svim nevoljama pomognu i održe ovo monaštvo.
Početak XIΧ veka bio je obeležen gradnjom velikih konaka sa severne strane. Ubrzo iza toga izbio je grčki ustanak (1821-1829), koji je doneo velike nevolje manastirima Svete Gore zbog turskog nasilja. U toku grčkog ustanka, Hilandarci su dali veliku podršku u borbi grka protiv turaka, ali su događaji doveli dotle da je grčki ustanak ugušen, a kao cena toga bilo je stravično uništavanje hilandarske biblioteke od strane turaka. Kuga, koja je izbila 1837, veoma je proredila hilandarske kaluđere u manastiru tokom XIX veka borave gotovo isključivo monasi iz Bugarske, iako se ne prekidaju veze sa srpskim krajevima. Povremeno, kao 1820. i 1835. godine, knez Miloš pomaže Hilandar i druge svetogorske manastire. Sve više u Hilandar dolaze i naučnici, kako iz Rusije (V. Grigorović 1844, P. Uspenski 1845) i Bugarske (K. Petković 1852), tako i iz Srbije (J. Pajić 1758, D. Avramović 1847, N. Dučić 1882. i drugi). Sava hilandarac, učeni Čeh koji je primio monaški postrig, pomagao je dosta krajem XIX veka da se naučna javnost upozna sa književnim starinama Hilandara.
U XIX veku
Duh otpora prema umetničkim novinama, ispoljen već u XVIII veku, održao se u Hilandaru i kasnije, tokom XIX veka, kada se, naročito posle stradanja 1821, opet počelo sa obnavljanjem porušenog. I ova nova manastirska zdanja uklopljena su u njegovu staru celinu, koja je, tako, još jednom odolela svim pokušajima da se prekroji i na taj način osavremeni. Narodno neimarstvo priljubilo se čvrsto uz srednjovekovnu arhitekturu, stvorivši, putem neobične simbioze, jednu izuzetnu celinu. U tom konzervativnom stvaralaštvu zaključuje se i višestoletna umetnička delatnost u Hilandaru. Ako se imaju u vidu burni vekovi Atosa, sva ona duhovna previranja i potresi izazvani velikim društvenim i političkim promenama u kojima je konačno iščezla vizantijska država, postaje jasno zašto je ova neobična monaška naseobina sačuvala duhovni integritet svoga zatvorenog sveta. Jer, nije neobično ako se kaže da je baš na ovom poluostrvu vizantijska duhovnost preživela i pretrajala državni a, dobrim delom, i civilizacijski brodolom ovog sveta. Na Atosu se negovala tradicija i ona je ovim monasima bila jedina odbrana od svih opasnosti koje su često nadirale sa raznih strana na ovo drevno tlo. Zbog toga nije čudo što se, hodeći slepo za velikom umetnošću Vizantije, često lutalo i tako stiglo i do okrajčalih staza jedne posebne narodne umetnosti.
Iako su tokom XVIII veka uglavnom okončani svi veći i znatniji umetnički radovi u manastiru Hilandaru, ipak istorija ovog manastira u XIX veku puna je dramatičnih i doista velikih potresa. Uostalom, ne trebazaboraviti da je i celokupno područije Atosa bilo najaktivnije uvučeno u oslobodilačke borbe grčkog naroda, što je odmah izazvalo i turske represalije. Zna se da je tada i bratstvo manastira Hilandara davalo novčane priloge grčkim ustanicima, zbog čega je nekoliko godina moralo da trpi nasilja jedne turske posade smeštene u manastiru. O teškom stanju svedoči i pismo manastirske uprave, od 5. oktobra 1828, upućeno arhimandritu kir-Isaiji, u kojem monasi opisuju svoje teško stanje, jer je svako zlo koje je tada pretrpela Sveta Gora prošlo kroz njihov manastir, tako da je u njemu tada živelo samo dvadeset bolesnih monaha. Nešto ranije, 1820, hilandarski monasi obratili su se knezu Milošu s molbom da im bude ktitor. Te svoje prve veze s manastirom Hilandarom knez Miloš je brzo proširio i na ostale svetogorske manastire, a osobito na Veliku Lavru. Već 20. oktobra 1835. predstavnici svih svetogorskih manastira šalju knezu Milošu svoju zahvalnicu povodom njegovog velikog dara svim manastirima u iznosu od sto hiljada groša.
Taj prvi veći dar Kneževina Srbija je kasnije pretvorila i u neku vrstu svoje stalne godišnje pomoći. Zanimanje srpske vlade za manastir Hilandar tokom XIX veka bilo je sasvim usaglašeno i sa onim velikim značajemkoji je Hilandar postepeno dobijao u srpskim političkim, crkvenim i naučnim krugovima. Za ove hilandarsko-srpske veze u XIX veku velike zasluge je stekao i arhimandrit Onufrije Popović, Bugarin rodom, koji je sa knezom Milošem uspostavio veze još za vreme grčkog ustanka, kada se 1826. privremeno preselio u Srbiju. Pomoć i zaštitu Kneževine Srbije Hilandar je tražio naročito od 1847, pošto su iskrsli dugi i mučni sudski sporovi oko manastirskih zemljišnih međa. Za to vreme, punih četrdeset godina, koliko su trajale te iscrpljujuće parnice pred sporim turskim sudovima i potkupljivim vlastima, manastir je u više mahova spasavala materijalna pomoć iz Srbije, a isto tako nisu bili uzaludni ni oni bezbrojni napori srpskih poslanika u Carigradu da preko najviših turskih vlasti spreče zloupotrebe lokalnih činovnika.
Od šezdesetih godina ΧΙΧ veka za manastir Hilandar se zalaže i beogradski mitropolit Mihailo pokušavajući da sredi prilike u samom manastiru, gde su, naročito posle Berlinskog mira 1878, otpočele raspre među bugarsko-srpskom bratijom. Tom cilju poslužila je i poseta kralja Aleksandra Ι Obrenovića, posle koje je došlo do konačnog preokreta u bugarsko-srpskim odnosima. Tek tada su stvoreni preduslovi i za punu unutrašnju konsolidaciju među manastirskom bratijom.
U takvom, sređenom stanju, manastir Hilandar je dočekao i nove, izmenjene prilike posle Ι svetskog rata, kada je Atos konačno postao sastavni deo Grčke. Od tada, u njegovoj dugoj istoriji počinje nova era.
(db 174-178)
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)
|
18. i 19. vek
