|
Žitelji Svete Gore atonske su ljudi od krvi i mesa. Stanovnici su zemlje, ali i građani neba. "Anđeli u telu" koje muči svaka ljudska muka. To su ljudi koji ne žive po svojoj volji. Nemaju svoja prava i slobode. Žive po božanskom pravu i slobodi. Celog života sakupljaju božanski med, hrane se božanskom hranom, piju "božansko vino". Od zemaljske hrane uzimaju beskrajno malo, a uvek siti, zdravi i duhom krepki. Malo spavaju a uvek su odmorni. Oči im stalno gledaju, a noge im se nikad ne umaraju. Strogi su prema sebi, a blagi prema drugima. O sebi nemaju lepe ni o drugima ružne reči. Ništa nemaju, a ni u čemu ne oskudevaju. Sve što dobiju drugima daju. Davanje je njihovo najveće primanje. Stalno siromasi, a uvek nekoga daruju i obogate. Svetogorski monasi, umotani u rasu smirenosti i veo radosne tuge, malo govore i mnogo kazuju. I kad ćute neverovatno rečito zbore. Njihove reči su grmljavina Hristove munje. Njihov je glas, a Njegova reč i naum. Zato su um i reči tako bistre, moćne i silne! Govore različitim jezicima i narečjima, a savršeno se sporazumevaju. Vode poreklo od različitih naroda, a žive kao braća. Gde je jaka i iskrena vera tamo i tuđini postaju srodnici, a tamo gde je maloverje, krivoverje i bezverje, i srodnici postaju tuđini. Vreme mere na tri načina, a opet im je sve usklađeno. Nikud ne žure, a sve stižu i na vreme završe. Imaju različite Tipike i pravila, a jedinstvenu veru i život. Različiti, a jedinstveni u svemu. Život svetogorskih monaha je jedna neprestana Liturgija. Stalno se mole i slave Gospoda. U svako doba i vreme. Danju i noću. Kad rade i kada spavaju. Istovremeno izgovaraju molitvu: Gospode Isuse Hriste Sine Božji pomiluj me i udišu vazduh. Zato im je život usklađen sa dva ritma: božanskim i kosmičkim. Sveta Gora je "nebeski grad", deo Neba na zemlji parče zemlje na Nebu. Tamo najjasnije odjekuju zvuci božanske muzike koju izvode čudesni anđelski i svetiteljski horovi. Kao retko gde tu se ukrštaju vreme i večnost, Nebo i zemlju, božansko i ljudsko. Sklonjena od sveta, pod omofor Presvete Bogorodice, Gora Atonska čini za svet više nego on sam za sebe. Tokom vekova napadale su je moćne vojske sa smrtonosnim oružjem. Uvek se branila samo molitvom, postom i nenasiljem i uvek bila pobednik. Da je bilo drugačije danas je ne bi bilo. Sveta Gora je "duhovni dom" balkanskih naroda i najznačajniji duhovni, intelektualni i kulturni centar na hrišćanskom Istoku u Srednjem veku. Svetogorsko monaštvo i uopšte monaštvo na Pravoslavnom istoku bilo je "elita hrišćanskog društva". Ono što se danas smatra pod pojmom pravoslavne filosofije života, tokom vekova uobličilo je monaštvo, bilo da je reč o teologiji, bogosluženju, etici, kulturi, ili duhovnom životu. Egzistencijalnim i duhovnim iskustvom Svete Gore nadahnuti su arhitektura, umetnost, književnost, poezija, muzika, crkvena i državna politika, celokupno ustrojstvo društva.
Arhiđakon Radovan Bigović
|
Rekli su o monaštvu
