Manastir Kutlumuš

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)

(Preobraženje Gospodnje, na dan 6. Avgusta)

Na pet minuta hoda od sabornog karejskog hrama (Protatona) prema jugu, ispod staze koja vodi ka Filoteju, nalazi se manastir Kutlumuš, - Κουτλουμούσιou (Preobraženje Gospodnje, 6/19. avgust) – koji je šesti po rangu u svetogorskoj hijerarhiji. Posvećen je Preobraženju Gospodnjem, a istraživači svetogorske istorije nisu dosad utvrdili ko je, pod kakvim okolnostima i kada osnovao Kutlumuš, u kome je jedno vreme boravio i naš arhimandrit Gerasim Zelić. Manastir je od nastanka poznat pod imenom Kutlumuš, ili Haritonov manastir. Zovu ga i Vojvodin manastir i Lavra rumunskih zemalja (Kadas:69) jer su ga naročito pomagali vlaški vladari. U nauci su oprečna mišljenja o nazivu manastira i ko bi mogao biti njegov osnivač. Najstariji dokument u kome se pominje Kutlumuš je iz 1169. godine, što znači da je na Atosu postojao manastir sa tim imenom, ali da on ne mora biti u vezi sa današnjim.

Uspenski smatra da je manastir osnovao pripadnik turskog plemana po imenu Kutlumuš, ili „potomak poglavara Kutlumuša I, koji je umro 1063”. ili  da je to delo i nekog hrišćanskog velikodostojnika sa Kutlumušovog dvora koji je prešao na Svetu Goru. Manastir je dugo bio u nevoljama, a stanje se još više pogoršalo upadima franačkih i katalanskih gusara. Da bi pomogla Kutlumušu svetogorska uprava mu je ustupila zapustele manastire Svetog Ilije i Stavronikitu, a kasnije Anapavsu i Filadelf. Manastir se oporavio i doživeo uspon u vreme igumana Haritona sa ostrva Imbra, koji je održavao dobre odnose sa ugrovlaškom gospodom, naročito je za sudbinu manastira uspeo da zainteresuje Jovana Vladislava (1364-1374) koji je finansirao podizanje zgrada i pristaništa. U manastir su počeli da pristižu ugrovlaški monasi, Hariton je kasnije postao ugrovlaški mitropolit, zadržavši i igumansko dostojanstvo, a bio je i svetogorski prot. Na igumanskom tronu ga je nasledio Ugrovlah Melhisedek.

Kutlumuš je doživeo svoj vrhunac kada ga je patrijarh Antonije, 1393, proglasio patrijaršijskim. Bilo je to vreme prvog turskog osvajanja Svete Gore, pa se Konstantin Dragaš prihvatio da bude pokrovitelj manastira.
Istorija Kutlumuša veli da je broj monaha u manastiru ubrzo postao toliki da su mnogi morali da se nastane u obližnji Alipijski manastir (danas kelija Svetih apostola) čije je bratstvo bilo malobrojno. Do ujedinjenja dva manastira nije došlo, iako je to bila želja patrijarha Josifa.

Slom vizantijske vlasti nad Svetom Gorom (1424) doveo je do novog perioda opadanja manastira. Bio je sasvim opusteo kada su se u njega uselili monasi iz dunavskih zemalja, a rumunski vladari (naročito vojvode Radul Veliki i Neagoja) počeli da šalju novčanu pomoć. Tada je i nazvan „Lavrom rumunskih zemalja“. Manastir se oporavio i ponovo prešao u grčke ruke 1515. godine, u vreme patrijarha Jeremije I. I danas u bratstvu ima nekoliko kaluđera Rumuna. Kutlumuš je u potonjim vekovima više puta stradao u požarima (1497, 1769, 1857, 1870) ali je uspevao da se oporavi. Među manastirskim dobrotvorima ističu se aleksandrijski patrijarh Matija III, koji se posle povlačenja sa trona nastanio u Kutlumušu, obnovio krilo stradalo u požaru 1769. i sagradio trpezariju, zatim pedagog i izdavač liturgijskih tekstova Vartolomej, takođe sa ostrva Imbro, a u obnovi manastira od posledica požara u drugoj polovini XIX stoleća iguman Meletije iz Levkadije. Kutlumuš se vratio opštežiću još 1856, jednim sigilijem patrijarha Kirila VII. Glavna crkva, posvećena Preobraženju Gospodnjem, je petokupolna građevina iz 1540 a živopisana je odmah po izgradnji. Prvobitan živopis je prekriven novim, a drveni ikonostas je s početka XIX veka.

Manastir ima sedam paraklisa, od kojih je najveći Bogorodice Strašne zastupnice, s leve strane unutrašnje priprate, sagrađen 1733. Paraklis nosi ime po istoimenoj Bogorodičinoj ikoni koja se u njemu čuva. Naslikana je na nesagorivom drvetu i pripada tipu Perivlepte tihvinske. Prkosila je napadima Turaka a jednom je na volšeban način zaštitila manastir od turske najezde. Dve pobočne kapele takođe su ukrašene freskama. Nekoliko manjih crkava je izvan zidina manastira. Manastir ima fijalu, koja stoji blizu ulaznih vrata katolikona.

katolikon

U manastirskoj riznici smeštene su vredne litijske ikone, sasudi, krstovi, odežde, a relikvijar sadrži dvesta delova moštiju sedamdeset svetaca (između ostalih, deo leve noge Svete Ane, okovane srebrom 1780, glave sv. Alimpija Stolpnika). U biblioteci se čuva oko 700 rukopisa, od kojih je stotina na pergamentu. Vrednim iluminacijama i minijaturama . Od posebne vrednosti su kodeks br. 100, iz XIV veka, s narodnim predstavama iz života Josifovog, kao i br. 531, iz 1677, koji ima izvanredne inicijale, a sadrži tri liturgije.

Zbog blizine Kareje Kutlumuš ima posebne odnose s Protatom. Običaj je da se na Veliki ponedeljak protatska ikona Dostojno jest odnese u manastir radi blagoslova, dok istog dana večernje u protatskoj crkvi služe kaluđeri iz Kutlumuša. Običaj nalaže i da se kutlumuška ikona Strašne zastupnice narednog dana svečano pronese ulicama Kareje.

Kutlumušu pripadaju skit Svetog Pantelejmona, nedaleko od manastira, na putu prema Ivironu, koji je godine 1785. osnovao monah Haralampije podigavši skromnu crkvu, kao i tri pustinjačke isposnice u naseobini Kapsala. Oko manastira je još 18 kelija, a u onoj posvećenoj Jovanu Krstitetlju , u „najužem jezgru“ Kareje, na „dvesta metara od Protata“, obitavao je, i sam je oslikao, znameniti zograf Dionisije iz Furne (rođen oko 1670, umro oko 1745).
Kelija u kojoj se Dionisije iz Furne molio i ikonopisao, i u kojoj je sastavio „zbornik uputstava za istočnohrišćanske zografe“ do danas je dobro sačuvana. Jedan naš učeni poklonik je kazao da nikada i nigde nije osetio onu „blisku i čudesnu vezu sa prošlošću“ kao u ovoj keliji. Viktor Igo je pročitavši Dionisijev spis, koji se najpre pojavio u francuskom prevodu (1845), napisao da je to jedno od onih dela u kojima se „nalazi sve, pomešano i sliveno u moćan i jedinstven sklad: umetnost i istorija, poezija i religija“.

(fakti2)