Hilandarska medicinska pravila

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i pitanja pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013

„Mračni srednji vek”, doba kuge i kolere, kad u Srbiji počinju da se osnivaju prve bolnice, i to pri manastirima, i kad još nema škola za lekare. Ipak, lečenje stanovništva nije prepuštano vračarama i nadi da će njihove bajalice doneti izlečenje. Tretman koji je mogao da dobije srpski srednjovekovni bolesnik nije se mnogo razlikovao od onog koji su dobijali pacijenti u drugim delovima Evrope, gde se uveliko školuju lekari. Takvu tvrdnju proučavaoci potkrepljuju jednim otkrićem iz 1952. godine. Tada je u manastiru Hilandaru Đorđe Sp. Radojičić našao zbirku srednjovekovnih spisa zahvaljujući kojima su kasniji proučavaoci mogli da tvrde da naša srednjovekovna medicina nije mnogo zaostajala za onom evropskom. 
Nazvani „Hilandarski medicinski kodeks”, ti spisi upoznaju nas s dijagnostikom oboljenja prema promenama pulsa i izgledu mokraće, zaraznim bolestima, lekovitim svojstvima biljaka, medicinskim preparatima, poglavljima iz pedijatrije, toksikologije. 
Ova zbirka medicinskih tekstova obuhvatala je znanja antičke medicine, postavke Hipokrata, Galena, Aristotela, ali i učitelja salernsko-monpeljeske škole, njihove prepise medicinskih spisa srednjovekovnih pisaca, kao i odlomke originalnih dela. Naučnici smatraju da su većinu evropskih medicinskih knjiga činile lekarske enciklopedije ili priručnici, mahom izvodi ili prerađeni spisi antičke i arapske medicine, pa tako ne čudi građa ovog medicinskog priručnika nađenog u svetogorskoj svetinji. Uprkos tome što je čuvan u Hilandaru, manastiru u kome je otvorena i prva srpska bolnica, krajem 12. veka, smatra se da su spise prevodili učeni lekari, a ne monasi, budući da su koristili stručne izraze, a njihova prevodilačka rešenja ukazuju na to da su dobro poznavali materiju koju su prenosili na naš jezik. 

Čovek je Božja mašina 

Nije sve u fizičkim simptomima, pipkanju i pritiskanju delova tela pacijenta, propisivanju lekova i zagledanju beonjača. Medicinski spisi koji su između 12. i 15. veka prevođeni kod nas preporučivali su lekaru da prvo razgovara s pacijentom, ali i da bude pažljiv prema njemu i njegovim bližnjima. Važno je da pre pregleda iz bolesnikovih usta čuje o njegovim životnim navikama, ishrani, spavanju, prostoru u kome živi, koliko i kako radi, da li je već uzimao neke lekove. Budi veseo i pribran, poručuje se lekaru, ne budi pohlepan na nagradu, nemoj požudno gledati bolesnikovu ženu ili kćer. Doktor treba da upozna prirodu svog pacijenta, da obrati pažnju i na to da li često mokri, povraća li često, da li mu je lice bledo ili boje olova, je li mu nos oštar ili zašiljen. Tek onda je vreme da se upozna s onim što je unutra, onim što kucka, pulsira, teče, struji, pokreće ljudski organizam. 
Bog je stvorio čoveka, uči nas srednjovekovna medicina, iz četiri elementa: zemlje, vode, vatre i vetra. Oni čine četiri prirodne tečnosti koje struje kroz ljudsko telo, i to zemlja malanholiju (žuč), voda flegmu, vatra koleru, vetar krv. To su četiri osnovna „sastojka” organizma, malanholija – smesa krvi i vode – hladna je i suva, krv topla i tečna, flegma – sluz – hladna i tečna, dok je kolera topla i suva. U toku 24 sata malanholija, krv, flegma i kolera smenjuju se po određenom redosledu, tako da u određenim delovima dana ili noći preovlađuje jedna od njih, što utiče na opšte stanje organizma. Zagledani u unutrašnjost neobične „Božje mašine”, tvorci medicinskih spisa porediće ljudski organizam s banjom „zato što sadrži u sebi toplotu, a prema spoljnjem delu vlagu i tečnost”. Do stvaranja tečnosti i prirodne toplote dolazi pod uticajem tri sile, životne, prirodne i duševne.   Životna sila nalazi se u srcu, sadrži toplotu, kojom se održava odgovarajuća temperatura u srcu, i tečnost, koja mu daje potrebnu vlažnost da srce ne bi izgorelo. U jetri je prirodna sila, koja pomaže probavi, a u mozgu duševna, koja ga štiti „da ne izgori od toplih pneuma (gasova) koje tamo dospevaju iz jetre preko krvotoka”. Tečnost i toplota, na neki način, utiču jedna na drugu: toplota sprečava stvaranje previše tečnosti, a tečnost stvaranje preterane toplote. Kao u banji, tako i u ljudskom organizmu, ravnoteža mora da bude savršena: neće nam koristiti ni banja s ključalom vodom, kao ni ona u kojoj vode ima previše.

Skok lake koze

Osnovni i najvažniji načini da srednjovekovni lekar postavi dijagnozu su opipavanje pulsa i ispitivanje mokraće. Dva obimna poglavlja „Hilandarskog medicinskog kodeksa” posvećena su opisu različitih vrsta pulseva i izgledu mokraće, načinima na koji se oni ispituju, nepravilnostima i bolestima na koje poremećaji mogu da ukazuju. Puls se bolje oseća kad se ispituje desnom rukom, s četiri prsta snažno pritisnuta na krvnu žilu na ruci, a pacijent treba da drži olabavljenu ruku „kao da nije njegova” i nikako da ne stiska pest. Ima mnogo vrsta pulseva: pun i učestali, uči nas „Hilandarski medicinski kodeks”, ukazuje na veliku toplotu u organizmu, pa srce, da ne bi izgorelo, upija, s velikim naporom, u sebe hladnoću, dok slab i usporen nastaje pod uticajem hladnoće u telu – srce se skuplja i njegova funkcija biva oslabljena. 

Ljudsko srce, muzičkom terminologijom rečeno, kuca i u ritmu „krešenda” i „dekrešenda”. Kozji puls, sličan skakanju hitre i lake koze, prvo se primeti kao slab, a postepeno biva jači. Suprotno od njega, isprekidani puls oseti se prvo kao jak, a onda biva slabiji. Lekar se upozorava da treba da zazire i od „kozjeg krešenda” i od isprekidanog dekrešenda, jer ukazuju na pojavu bolesti. Puls kod žene je snažniji i ubrzaniji nego kod muškarca, a zavisiće i od karaktera osobe, pa tako svadljivi imaju dobar i ubrzan puls, srditi snažan i vrlo izražen, prestrašeni jako oslabljen. 
 „Do ovoga dolazi zato što još od samog početka napada straha delovanje životne sile počinje da slabi, pa su zato i kontrakcije srca slabije, zbog čega pulsacija toliko oslabi da se puls jedva oseća.” 
Naročito je opasan puls koji se u spisima naziva „mišji rep”: „Kad postaviš četiri prsta na bilo, pod prvim prstom jedva ga osećaš, pod drugim već jasnije, pod trećim prstom još jače, a pod četvrtim jedva ili nikako. Ovakav puls ukazuje na smrtni ishod bolesti.” Bolesnik može da se nada ozdravljenju ako lekar pod prstima oseti pulsiranje suprotno od „mišjeg repa”.
 

Ispitivanje pulsa često neće biti dovoljno da se utvrdi uzrok bolesti, pa se lekaru preporučuje da pažljivo ispita mokraću pacijenta i da obrati pažnju na njen izgled, miris i promene u njoj. Najbolje je mokraću uzimati ujutru, savetuju ovi spisi, a pridržavamo se toga i danas, zato što je tada proces varenja završen. Mokraća se čuva u providnoj staklenoj bočici, sličnoj po obliku bešici, gore užoj a dole široj, ispituje se u svetloj prostoriji, ali ne pod previše jakim suncem. Galen smatra da je treba pregledati tri puta: neposredno posle uzimanja, da bi se ustanovio njen izgled i da li sadrži penu ili talog, sat vremena posle uzimanja, da bi se utvrdile promene u njoj, šta se nalazi na dnu, u sredini, i po rubu bočice, i treći put dva sata posle uzimanja da bi se videlo da li se zamutila ili ne. 

Mokraća kod zdravog čoveka je svetla i bistra, slična belom vinu, a postoji još sedamnaest boja i nijansi, od kojih neke ukazuju na previše hladnoće (bela, zelena, plavičasta), a neke na previše toplote u organizmu (crvena i crna), dok na normalnu temperaturu tela ukazuju bledožućkasta, jasno žuta i crvenkastožućkasta. Boja može da bude znak određenog oboljenja. Mokraću sličnu mleku imaće oni koji boluju od kamena u bubrezima, ona boje zemlje znak je da je bolest negde u glavi, žutocrvenkaste boje „kao kad se šafran razmuti u vodi” govori da se radi o zapaljenju jetre. 

Umivanje ružinom vodicom

Kad lekar završi pregled i postavi dijagnozu, na redu je propisivanje odgovarajućeg leka. Neke od receptura danas više podsećaju na delove bajki i tajnih formula koje brižljivo čuva neka čarobnica i objavljuje ih samo izabranim junacima i junakinjama. Ima tu i vučjeg mesa za duševno obolele, gavranovih jaja za epileptičare, izmeta od koze, krvi od vepra, roga od jelena, naročite vrste drveta iz koga curi balsam, a koje raste blizu Vavilona, na polju sa sedam izvora, lekovita crna zemlja iz Indije, za koju neki pričaju da se vadi s dna jezera zvanog Sodoma i Gomora, smrdećeg zelja koje što više smrdi to je bolje. 

Neki sastojci će nas iznenaditi, poput korala, čiji prah pomešan s ružinom vodicom pomaže kod oboljenja desni, zlata koje je „dobro za svaku moždanu i srčanu bolest” ili stakla koje se, kao dobro isitnjen prah, pomešano s raznim lekovitim biljem, koristi protiv svraba, lišajeva na koži, ali i za lečenje mrene na očima. Druge ćemo prepoznati kao stare znance, aloju, majčinu dušicu, bosiljak. Lečenje je u nekim slučajevima podrazumevalo i neobične akrobacije, ali i nimalo prijatne metode. Pacijenti koji boluju od kašlja i „sipnje u grudima”, vezivali su se za noge, tako da vise naopačke nad levkom iz koga isparava dim od auripigmenta, naročite vrste rude, koji se posipa po vrućem pepelu. Bolesniku koji se prevrće u groznici i ne može da se smiri, u obe ruke stavljale su se sveće, a oko njega raspoređivali ljudi čiji je zadatak bio da što više galame i glasno govore. Ima tu i prijatnih terapija, za doduše vrlo neprijatna fizička i duhovna stanja. Onima koji pate od groznice izazvane prevelikom tugom ili „depresijom zbog gubitka imanja ili iz drugih razloga” preporučuje se kupanje u mlakoj vodi, čemu sleduje mazanje ružinim ili bademovim uljem i uzimanje samo hladnih jela. 
   „Zatim da se presvuče u novo odelo i da se često umiva ružinom vodicom, da miriše prijatne mirođije i da joj sviraju lautari i igraju glumci, da po malo pije tanko belo vino i da posle jela spava u hladovini.” 

Kradljivac Agripine masti

Osim opisa lekovitih svojstava biljaka, ali i raznih ruda i čitavog niza recepata koji se spravljaju od njih, „Hilandarski medicinski kodeks” nas upoznaje sa spravljanjem različitih melema, masti i pilula.   Jedna od njih, Agripina mast, čak je zaogrnuta legendom o jevrejskom kralju koji nikome nije želeo da oda svoj recept, sve dok jednog dana nije bio pokraden, pa je mast nazvana njegovim imenom, koja se spravlja od korenja nekoliko biljaka nama danas uglavnom manje poznatih, završila u medicinskim spisima koji su stigli i do nas. Deo spisa koji opisuje kako se spravljaju „pilule bez kojih ne sme niko da bude”, čiji naziv nam sam po sebi govori o njihovoj važnosti, oštećen je, pa tako možemo da saznamo samo deo sastojaka, među kojima su noćurak, vrganj, divlji krastavac, aloja, mastika, pelin, ruža, ljubičica. Sastojci se pomešaju sa sokom od morača, pa se još jednom promešaju rukom nakvašenom u belom vinu, a kad se dobije masa slična testu, prave se pilule dobre protiv svih vrsta nazeba, migrena i glavobolja, zapaljenja očiju... 
Ne treba zaobići ni rasprostranjeni postupak lečenja, većini poznat iz romana, puštanje krvi. Ono se preporučuje kao značajna mera za opšte zdravstveno stanje čoveka. Krv treba puštati dva puta godišnje, savetuju stari lekari, u jesen i u proleće. Time će se iz organizma odstraniti suvišna količina krvi i štetni „dimovi” (pneume) koji se nalaze u njoj, opravdavaju ovu meru medicinski spisi. 

 „Ti, lekaru, prihvati moje izlaganje da ne bi pao u grešku, jer te je Bog obdario da možeš mnogo znati, ne toliko zbog tvoje dobrote već zbog njegovog milosrđa”, poručuje se u spisima „Hilandarskog medicinskog kodeksa”. To izlaganje, koje sabira u sebe znanje antičkih lekara i filozofa i srednjovekovnih medicinskih škola, podrazumeva, doduše, i okretanje pacijenta naglavačke, ali i brižljiv i savestan odnos prema njemu, i jelenje rogove, ali i pažljivo ispitivanje izgleda mokraće i osluškivanje pulsa. Sve sabrano s jednim ciljem – ispuniti bolesnom čoveku onu njegovu jedinu želju iz poznate izreke, da ozdravi.

PRAH OD MANDRAGORE I DUNjE U KIŠNICI

   „Jedno od najznačajnijih dela evropske medicine na kojem je uglavnom bila izgrađena farmakoterapija”, kako Relja Katić opisuje spis Circa Instans (De simplici medicina) čuvenog lekara iz Salerna Mateusa Platearijusa (Matthaeus Platearius), gotovo u celini je ušao u „Hilandarski medicinski kodeks”. Katić navodi da je naš spis sastavljen prema venecijanskom izdanju ovog dela iz 1497. godine i sadrži opis 145 lekova. Evo nekih od njih:
   „Svako jelo kuvaj sa zlatnim dukatima, pa ih izvadi pre nego što jelo služiš. Dobro je za one koji se boje da ne ogubave.”
   „Uzmi jednu uncu žive, zatim dodaj po dve unce kokošijeg sala i belila: sve to mešaj zajedno dok masa ne dobije izgled masti. Neka time mažu lice uveče, pred spavanje, one žene koje od rođenja imaju pege ili crnilo po licu.”
   „Uzmi jedan aksag praha od anisa, tri aksaga soka od praziluka i dva aksaga maslinovog ulja, pomešaj sve zajedno i stavi u glavicu crnog luka iz koje si prethodno izvadio sredinu, pa postavi na vruć pepeo da se malo ukuva. Zatim ovo prespi u čašu i ukapaj u uvo pre spavanja, dobro je protiv bolova u ušima.”
   „Dobro skuvaj u vinu iste količine šargarepe i suvih smokava, zatim procedi i daj bolesniku neka pije kad hoće. Dobro je za one koji boluju od nazeba i imaju suvi kašalj.”
   „Uzmi prah od kamelije, napuni njime šuplji deo pera za pisanje i stavi mu (bolesniku) pod glavu. To je od koristi onima kojima je jako nazebla glava pa im cure sline iz nosa.”
   „Istucaj krin sa starim svinjskim salom, namaži ovim tvrde čireve i pomoći će.”
   „Prah od mandragore pomešan s vinom ili čorbom, ili sa čim ti drago, dobro je da piju one žene koje boli materica.”
  „Pošto skuvaš dunje u kišnici, izvadi ih iz vode i dobro isitni, stavi na stomak onome ko povraća i pomoći će mu.”
  „Ako staviš koru belog duda na zub koji boli, ispašće mu.”
  „Drži tri zrna bibera u toploj vodi sve dok se ne oljušti njihova kora, pa ih onda isitni u prah i uspi u ružinu vodu. Neka u njoj stoje devet dana u staklenoj zapečaćenoj posudi. I neka bolesnik ušmrkava iz tog suda tokom devet dana svakog dana po jednom. Pošto se ta tečnost izbistri, neka je ukapa u oči onaj koji ima kataraktu, i koristiće mu.”
   „Mala deca koja ne mogu spavati neka piju sa kozjim mlekom malo praha od belog maka i biće im od pomoći.”
   „Ako mažeš stomak naftom pomoći ćeš onima kojima je jako nazebao stomak”.

izvor: politikin zabavnik

autor: A.Čalija

ilustracije: A.Gorski