|
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i pitanja pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013
Ljudi koji su svojim delima pomogli manastiru Hilandaru
Đorđe Roš
Džon Tačer
Vadim Čarnojević
Tomislav Karađorđević
Đorđe Roš je rođen u Beogradu 1896. godine kao najmlađi sin naturalizovanog Nemca, stručnjaka za izgradnju železničkih pruga Sebastijana Roša i Slovenke Antonije. Ponegde se greškom navodi da su Rošovi norveško‐švajcarskog porekla. Kao đak šestog razreda Realne gimnazije bio je dobrovoljac u Drugom balkanskom ratu. Dve godine kasnije postao je pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije. Kao komandir žandarmerijske čete istakao se u borbama za vreme herojske odbrane Beograda 1915. godine. Teško je ranjen u jurišu na Dunavskom keju, pod komandom majora Gavrilovića. Zarobljen je u Vojnoj bolnici i odveden u zarobljeništvo, ali je razmenjen 1917. godine.
Đorđe Roš se još pre rata živo interesovao za avijaciju i letenje. Krajem rata, na Solunskom frontu postaje vojni pilot. On je jedan od pionira srpskog civilnog, sportskog i vojnog vazduhoplovstva. Posle rata unapređen je u čin kapetana, ali napušta vojnu službu i sa bratom Dušanom odlazi na lečenje i studije u inostranstvo.
Između dva svetska rata braća Roš, Dušan i Đorđe, bili su vlasnici trgovačke firme Export‐import Roš i zvanični predstavnici nemačke teške industrije u Jugoslaviji. Njihova firma snabdevala je Jugoslovensku Kraljevsku vojsku vojnom opremom iz Nemačke.
Rošovi su bili veoma imućni, pored velike porodične kuće u Katićevoj 8‐10 posedovali su i zgradu u Birčaninovoj 28 b sa 32 stana, vilu na Hvaru i niz drugih nepokretnosti. Đorđe Roš je u Beču upoznao Norvežanku Ostu (koja je kasnije promenila ime u Ljubica) i sa njom se venčao 1924. u manastiru Rakovica. Bio je i počasni konzul Kraljevine Norveške u Beogradu. Kao suvlasnik velikog izvozno‐uvoznog preduzeća u Beogradu, organizovao je i finansirao obnovu manastira Gračanica, od 1935. do 1939. godine...
Đorđe Roš emigrirao je sa porodicom iz Jugoslavije u Nemačku 1944. godine. Nalazio se na komunističkom spisku ljudi za likvidaciju po kratkom postupku. On i supruga su godinama živeli nedaleko od Štutgarta. Njihova kuća bila je Srbija u malom ‐ pravi muzej srpskih starina i dragocenosti: originalna zastava iz Prvog srpskog ustanka, uniforma i sablja kralja Aleksandra Karađorđevića, desetak slika Paje Jovanovića, i na stotine drugih vrednih eksponata i knjiga. Đorđe i Ljubica su često bili domaćini brojnim srpskim emigrantima, finansirali ih i pomagali dok se ne snađu u „belom svetu“.
Od 1961. Đorđe Roš sve češće posećuje Svetu goru i manastir Hilandar. Zatekao je manastir u prilično tužnom stanju, zbog sticaja istorijskih, ekonomskih i drugih okolnosti. U dogovoru sa malobrojnim bratstvom preduzeo je korake za obnovu manastira. Godine 1965. Đorđe se nastanio u Nea Rodi, mestu na granici Svete gore.
Osnovao je Komitet za obnovu manastira u kome je bio aktivan do kraja života. Zajedno sa princom Tomislavom Karađorđevićem, takođe čestim posetiocem Svete gore i Hilandara sakupljao je po svetu novac za obnovu manastira. Novac su podjednako dobijali i od Srba ali i od stranaca, katolika, protestanata, od jednog Jevrejina, čak i od izvesnog bogatog nemačkog aristokrate koji je bio uveren „da će to bar malo doprineti da se pred Srbima opere nemački obraz”. Posle delimične obnove manastira, od novca koji su Đorđe Roš i princ Tomislav sakupili izgrađena je savremena Hilandarska biblioteka.
Đorđe Roš, jedan od heroja sa Dunavskog keja, umro je 1977, iznenada, na putu ka Hilandaru. Svojevremeno je to kao svoju želju i zapisao. Zahvalni hilandarski monasi sahranili su ga u manastirskoj porti i on je jedini mirjanin koji je sahranjen na tlu Hilandara.
Rošove kćeri Jelena, Inge i Tatjana darovale su Narodnom muzeju u Čačku 30 vrednih predmeta vezanih za njihovog oca i odbranu Beograda 1915. Otada počinje formiranje Zbirke Đorđa Roša u ovom muzeju koji se nalazi u rodnom gradu Rošovog ratnog komandanta majora Gavrilovića.
Džon Tačer (John Seymour Tacher 1904-1982) se prvi put pojavio u Hilandaru 1952.godine, tada, u ulozi direktora najvećeg vizantološkog instituta u Americi -Dambarton Oaks- iz Vašingtona. Do tada je već imao velika iskustva sa izučavanjem vizantijskih istorijskih i kultoroloških tokova u Carigradu, Jerusalimu, Sinaju. Već na prvom susretu sa Hilandarom, on biva opčinjen hilandarskom lepotom, skladnošću, božanskim mirom i baš tada, na prvom svom susretu sa Hilandarom daje zavet monasima, da će kao penzioner, sav da se posveti Hilandaru i njegovoj obnovi. Taj zavet je i ispunio.
Od 1952. godine je u Hilandar dolazio skoro svake godine. Podsticao je monahe da obnove staru manastirsku biblioteku, koja je izgorela 1722.godine i kada su se monasi Hilandara organizovali i krenuli u obnovu, Džon Tačer je poslao manastiru veliku sumu novca za obnovu biblioteke. 1968.godine Džon Tačer dovodi iz Amerike veliku grupu konzervatora koji restauriraju oko 150 ikona koje su kroz par narednih godina zablistale starim sjajem, a koje su neprocenjive duhovne, umetničke i istorijske vrednosti.
Oko 1970.godine poklanja dodatni novac manastiru u cilju da se od srebra izradi sarkofag za Svetog Simeona Mirotočivog. Posla se prihvata tada đakon Vojislav Bilbija koji izrađuje sarkofag, na ponos celog manastira i Svete gore.
Svake godine je Džon Tačer boravio u Hilandaru u trajanju od 2 meseca, tokom kojih se posvetio molitvama i naučno-istraživačkom radu, a bratstvo manastira ga je prozvalo -brat Jovan-. Poslednji put je Džon Tačer boravio u Hilandaru 1979.godine i tada je kao i svih puta prethodnih godina bio ispunjen srećom, ushićenjem i spokojom koji su mu pružali umetničko, duhovno i kulturno blago Hilandara. Par godina nakon njegove smrti, po njegovom zaveštanju, manastir dobija na poklon petocifrenu sumu dolara od njegovog advokata.
Ovim što je Džon Tačer bio i radio, ubraja se u znamenite, koji su mnogo pomogli manastir i čije ime se dugo spominjalo u molitvama bratije hilandarske, i čija dela su postala besmrtna.
Vadim Čarnojević (1912-1981), je bio potokak slavnog patrijarha Arsenija Čarnojevića. Po dolasku Srba u Mađarsku u toku velike seobe Srba, u 16. veku, nastaje veliki pritisak katoličkih sveštenika i plemstva da se doseljeni srbi unijate, što je izazivalo gnev kod Srb, tako da se veliki deo njih preselio dalje, u Ukrajinu na obalama reke Dnjepar, a jedan deo se vratio u Srbiju. Ruski car je Čarnojevićima dao titulu plemića, a sa time i tzv.knjigu Velvet book. Zahvaljujući tome, u kući Čarnojevića je bila živa svest da su Srbi. Nakon oktobarske revolucije, Vadimov otac je 1920.godine uspeo brodom sa porodicom pobegne u Njujork, gde su se i nastanili. Tu je vadim završio tehniku i postao inženjer.
Vadim je bio istinski vernik, bio je čaln Ruske zagranične crkve. Tokom 60-tih godina 20.veka, on saznaje dublje značenje manastira Hilandara i počinje da se interesuje za Hilandar. 1981 godinedonosi odluku da veći deo svog imetka, a bio je veoma bogat, ostavi na dar Hilandaru. Tako je i bilo, 1981. godine na svom drugom hodočašću u Hilandar on se prvog dana po pristizanju u manastir zamonašuje i postaje monah Arsenije. On je poklonio Hilandaru svoju kuću sa više placeva u blizini Njujorka, sve u cilju da osveži i oduži dug svojih časnih predaka manastiru Hilandaru, za sve što su učinili, kao i celokupnom srpskom rodu, te na taj način pokazavši da celim svojim biće m i njemu pripadaju. Ubrzo nakon monašenja se upokojio nakon teške bolesti.
Tomislav Karađrorđević je bio predsednik odbora za obnovu Hilandara. Na Svetoj gori je bio tri puta:1964.,1973.i 1994. godine.
|
Z1
