Znameniti Hilandarci II deo

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i pitanja pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013

Ljudi koji su svojim delima pomogli manastiru Hilandaru

Lazar Hilandarac

Vilijem Tejlor Hosteter

Milutin Dedić

Ljubomir Vračarević

Dušan Milovanović

Lazar Hilandarac, prvi časovničar

Iz ove priče se vidi da je Hilandar imao javni sat pre ostatka sveta.

izvor: http://srbskocarstvo.blogspot.rs/2012/02/blog-post_13.html
http://www.rusijadanas.vdmgroup.net/component/content/article/198

Lazar pokazuje svoj sat ruskom knezu

(Lazar  Hilandarac pokazuje ruskom knezu svoj sat 1404.godine)
 
Naša pažnja prebacuje se na godinu 1199. i manastir Hilandar u Svetoj Gori Atonskoj. Monah Sava (Nemanjić), kasnije sveti Sava Srbski (1174-1236), u Hilandarskom tipiku, u 6. glavi, koja nosi naslov O redu devetog časa i o večernji i o panihidi i o polunoćnici i o jutrenju, između ostalog, ovako nalaže: ... I tako svi sa pohvalom i u veselju duhovnom predajte se snu, dok podeklesijarh, čuvši gde časovnik izbija i po tome sazna da je vreme, ne dođe k igumanu i primi od njega potrebnu molitvu, pa tihim glasom: ‘Blagoslovite sveti’ krotko pozivajući, udari tada po običaju u klepalce, i razdavši svima sveće, podiže i vas na polunoćnu službu. O tome kakve je prirode bio taj časovnik i dalje se vode polemike, neki smatraju da je u pitanju bila klepsidra, drugi se snebivaju, a treći računaju s tim da u 21. veku predstoji ozbiljna revizija umnogome proizvoljnih i falsifikovanih istorijskih istina. Istoriju časovničarstva doskora su pisali isključivo zapadni istoriografi i čitajući ih na mnogim mestima, sretali smo se sa smešnimčinjenicama, poput one da su crkvena zvona izmišljena u 13. veku u srednjoj Italiji.  

Iz Hilandarskog tipika se vidi da je Hilandar oko 1200.godine imao svoj javni sat, među prvima u svetu i uz to i majstore časovničare koji su pravili i održavali ih. To govori o  tehničkom  nivo  i naučnom znanju koje je tada vladalo na Svetoj Gori. Dok su zapadnoevropske civilizacije vodile krstaške i pljačkaške pohode, Sveta Gora je u to vreme stvarala najveće naučnike iz oblasti matematike, geometrije, algebre, grčkog, tehnike, prirode, medicine. Sveta Gora je bila najveći univerzitet sveta.

Prvi mehanički sat, po današnjoj istoriografiji, sagradio je opat Gerbert (Gerbert de Aurillac; 957–1003), koji je kasnije postao i rimski papa Silvester II, tj.patrijarh Rimske patrijaršije, a on je bio i astronom i konstruktor raznih naprava. Taj sat pripadao je tipu portativnih časovnika, namenjenih ponajviše za putovanja i malih je razmera. Izvori govore da je najstariji evropski javni sat izbijao časove na kuli centralnog trga u Milanu (1336), a zatim u Karari (1344), Dover- Kastlu (1348), Strazuburu (1352), Đenovi i Ženevi (1353), Firenci (1354), Bolonji (1357), Sijeni (1359), Nirnbergu (1361), Ferari (1362), u Parizu, na katedrali Notr Dam i pariskom dvorskom tornju (1370), Bazelu (1381), Dubrovniku (časovnik majstora Relje; 1390), Sevilji (1400), Vilingenu (1401), a posebno, pažnje vredan je čuveni praški Orloj iz 1410. godine, veoma komplikovani časovnik postavljen na Starogradskoj većnici, koji i danas radi, na udivljenje svima koji ispred njega stanu.

VREME KADA SU SE SATOVI GRADILI
Prvi javni časovnik u Moskvi, 1404. leta Gospodnjeg sagradio je monah Lazar, Srbin i Svetogorac
U godini kada je urezan ovaj znameniti zapis bio je i jedan od najznačajnijih događaja u istoriji srbskog (i ruskog) časovničarstva. U Moskvu, buduću prestonicu sve Rusije, veliki knez Vasilije Dmitrijevič II (1389-1425) pozvao je da na dvorskoj kuli izgradi javni sat časovničara i monaha Lazara Srbina Svetogorca. U to vreme u Moskvi je već izgrađena velelepna crkva Blagoveštenja i u njoj slikaju najveći umetnici toga vremena Vizantinac Teofan Grk i mladi – Andrej Rubljov.

Lazar je, na veliko zadovoljstvo svih, sagradio sat, a kasnije u Simeonovskom letopisu (Licevoй letopisnый svod), s minijaturom posvećenom tom znamenitom preduzeću, ovako je zabeleženo: Leta 6912. (1404) Veliki knez je zamislio časovnik i postavio ga je na svoj dvor iza Blagoveštenjske crkve. Taj časovnik zvani časomerje, svaki čas je udarao maljem u zvono, i odmeravao je odbrojavao je časove noćne i dnevne; nije (to) udarao čovek, nego nešto čoveku nalik, samozvono i samopokretno, čudnovato nekako, stvoreno ljudskom oštroumnošću, maštom i mudrošću. Majstor i umetnik svemu bio je neki monah koji je skoro došao sa Svete Gore, rodom Srbin, po imenu Lazar, a cena svega bila je više od 150 rubalja (oko 30 funti srebra). Takođe se govori i da je taj časovnik bio „čюdno veliki i s lunoй“, što će reći i da je pokazivao i mesečeve mene. Mora biti da je Lazar već bio priznati i znameniti majstor i umetnik kada mu je poveren ovako značajan i skup posao. Istovremeno, izbor najboljih slikara toga vremena drži nas u uverenju da je veliki knez imao veoma visoke estetske kriterijume. Na minijaturi je prikazano kako vremešni monah Lazar velikog kneza upućuje u rad već izgrađenog časovnika, dok ga knez blagosilja. U Kremaljskom gradskom pejsažu, a iza Blagoveštenjske crkve predstavljena je monumentalna kula sa velikim zvonom, a desno je sat sa slovnim oznakama za brojeve, i bez kazaljki, kako je tada često bio običaj, jer je čitav ciferblat rotirao. Ispod sata postavljena su tri tega, od kojih je srednji veći, a prema zvonu sa vrha sata stoji veliki čekić, koji je izbijao sate i noćne i dnevne. Lazar, kao seda starina autoritativnog držanja, obraća se knezu, pokazujući na svoje delo; knez sedi na prestolu i na bogatom jastuku, iza je znatiželjna svita koja stoji, što čitavoj sceni daje naročiti i svečan izraz. Sama minijatura je delo velikog umetnika. Razlika u opisu događaja i same minijature nastala je svakako radi vremenske distance, pošto je citirani rukopis (s minijaturom) očigledno prepisan sa starijeg originala. U njemu se govori da sate izbija figura čoveka, koje na likovnoj predstavi nema, jer je možda u vreme slikanja minijature već bila uklonjena i zamenjena jednostavnijim batom. Sat Lazara Srbina radio je punih 217 godina; engleski majstor Kristofer, 1621. godine postavio je novi časovnik na taj toranj, koji je katastrofalno stradao u požaru 1736. godine, a na njegovom mestu ubrzo je sagrađen novi velelepni, koji su nazvali diva sveta i koji krasi Moskvu i danas (Spaska kula). Tragajući dalje za znamenitostima srbske hronometnije, pomenimo još i veliki sat na kuli prosfornice u manastiru Hilandar, koji je izvorno iz 15. veka, a prepravljen u ranom 17. veku. Pojedini njegovi originalni delovi, koji pripadaju velikom mehanizmu s foliotom, mogli bi biti delo pominjanog Lazara Srbina Svetogorca.

Vilijem Tejlor Hosteter

arhitekt, rođen je u državi Alabama, u gradiću Tuskigiju (Tuskegee, Ala) u jugoistočnom delu SAD. Pošto je diplomirao na Arhitektonskom fakultetu 1985. godine, pošao je na put da obiđe Evropu. To putovanje po Evropi završio je u našoj Boki, gde se sprijateljio sa nekolicinom Srba. A vraćajući se natrag, u Ameriku, obećao je sebi da će opet ovamo da dođe. Po povratku u Ameriku počinje da radi u struci, ali mu je naša zemlja stalno u mislima; o njoj najviše priča svojoj budućoj supruzi Seli. Dve godine docnije njih dvoje posećuju Jugoslaviju. Sada g. Hosteter već ima planove: zainteresovan za našu srednjovekovnu arhitekturu, raspituje se ovde o uslovima za Poslediplomske studije. Godine 1989. gđa i g. V. T. Hosteter nastavljaju da planiraju šta dalje da čine. Najzad, donose konačnu odluku: "Idemo da živimo u Jugoslaviji ". To je bilo 1991. godine - u vreme najveće krize na ovim prostorima! ... Nastanili su se u Beogradu; ovde su im i deca rođena - Jelena ima danas pet i po godina, a Aleksandar tri. Ovi mali Beograđani, koji nikada nisu bili u Americi, uredno svakog dana odlaze u dečiji vrtić.

Gospodin V. T. Hosteter je 1989. godine, dok je ovde boravio, sa nekolicinom prijatelja otišao na Kosovo, na veliku proslavu povodom šeststote godišnjice Kosovske bitke. Tom prilikom je bio u manastiru Gračanici, gde je i dobio ideju da, kao stručnjak za rad sa kompjuterom, uradi kompjutersku prezentaciju te manastirske crkve. Docnije, kad se upisao na poslediplomske studije na Filosofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju umetnosti, predložio je svome mentoru prof. dr Gordani Babić, da on uradi kompjutersku obradu Gračanice. Posle kraćeg konsultovanja ideja je prihvaćena, ali je umesto Gračanice izbor pao na Hilandar!

Poduhvat je otpočeo 1993. godine. Tada je prvi put otišao u Hilandar. "Nikada neću da zaboravim susret sa tom veličanstvenom arhitekturom i ljudima koji tamo žive", kaže Vilijem, "miris tamjana je nešto što uvek osećam u vazduhu". Jedanaest puta je odlazio na Svetu Goru i snimajući prikupljao materijal za svoj rad. Pošto su mnogi snimci morali da budu načinjeni sa nepodesnih mesta i iz nepogodnih uglova, svakoj takvoj slici je, putem kompjutera, otklanjao iskrivljenje i slika je tako dobila svoje prave proporcije.

Arhitekt V. T. Hosteter je uspeo da na kompjuteru stvori virtuelnu predstavu (skoro kao u stvarnosti) hilandarskog katolikona - kralj-Milutinove crkve - tako da posmatrač kao da prolazi kroz hram, i u kontinuitetu posmatra zidni živopis, a po želji može i da poveća pojedine freske. ili čak pojedine njihove delove.

Mnogo šta novog je otkrio V. T. Hosteter tokom svog rada na ovom poduhvatu, koji je trajao pet i po godina; (na sličnim poduhvatima u svetu rade čitavi timovi). Ispravio je i neke nekadašnje pogrešne konstatacije, rešio neke pogrešno protumačene scene hilandarskog živopisa, i došao do nekih dosad nepoznatih saznanja.

Kada je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) održan naučni skup povodom proslave Osam vekova Hilandara, učesnici i gosti su dugim aplauzom pozdravili izlaganje predavača g. Vilijema Tejlora Hostetera; a u Galeriji SANU, 5. novembra 1998. otvorena je izložba "Iz prošlosti manastira Hilandara" - Vilijemovim "Hilandarom u tri dimenzije".

(Prema reportaži Ognjana Radulovića objavljenoj u celini u "Ilustrovanoj Politici" br. 2076. od 31. oktobra 1998. na str. 20-21.)

Hilandar u tri dimenzije

Kompjutersku prezentaciju celine hilandarske glavne crkve, uradio je - posle svog petogodišnjeg rada na snimanju i obradi snimljenog materijala (od 1993. do 1998.) američki arhitekt, sada Beograđanin - Vilijem Tejlor Hosteter. Vilijem Tejlor Hosteter, koristeći kompjutersku grafičku tehnologiju, omogućio je da se "kompjuterskim prolaženjem" kroz crkvenu građevinu, njen živopis posmatra u celini, a da se zatim, i svaka pojedina freska može videti i uvećana.

Do sada smo živopis jednog hrama mogli da posmatramo samo na dvodimenzijalnim snimcima pojedinih predstava, izdvojenim iz likovne celine kojoj pripadaju. Međutim, njihova prostorna trodimenzijalna povezanost u okviru celine zidnog živopisa hrama, veoma je važna za puno razumevanje tog živopisa. Bilo je, stoga, od velike koristi da se iznađe način koji bi omogućio da se prostorna, trodimenzijalna, povezanost živopisa lakše i neposrednije sagleda.

Osamstota godišnjica osnivanja srpskog manastira Hilandara na Svetoj Gori bila je najbolja prilika da se naučnoj i stručnoj javnosti predstavi ovaj novi način za izučavanje umetničkih vrednosti zidnog živopisa hramova. Taj novi način omogućuje dalje da se, osim snimka cele freske, mogu posebno videti i neke pojedinosti, kao na primer natpisi. Tako, uz svetačke figure, koje drže odvijene svitke, postoje i posebni, uvećani snimci tih svitaka koje oni drže. Time je omogućeno da se otkriju i mnoge, dosad nepoznate pojedinosti.

Mogućnost da se pojedine scene živopisa proučavaju u njihovoj prostornoj, trodimenzijalnoj povezanosti u okviru celine živopisa, dovela je, takođe, do boljeg razumevanja rasporeda scena u sklopu pojedinih ciklusa, koje čine tematski vezane kompozicije. Neke predstave koje su u stručnoj literaturi bile pogrešno protumačene, ili čak ostale sasvim nezabeležene, sada su pouzdano prepoznate, tj. nesumnjivo je utvrđeno njihovo značenje. Isto tako, pročitani su i mnogi, ranije nepoznati natpisi na freskama.

Sva ta nova saznanja i nove ideje, u vezi sa rasporedom živopisa, rezultat su detaljnog snimanja svake freske, što je omogućilo da se, potom, scene i figure sa živopisa posmatraju u njihovoj međusobnoj vezi u prostornom okviru hrama.

Ostvarenje projekta ove vrste zahtevalo je mnogo vremena. Da bi se predstavljanje fresaka hilandarskog katolikona izvelo na ovaj način, bilo je potrebno oko 6000 časova rada samo za kompjuterom.

Svakako, bilo bi veoma značajno da i druge naše srednjovekovne crkve budu obrađene na ovakav način. Najnovija saznanja stečena u ovoj oblasti bila bi, tako, trenutno na raspolaganju istraživačima širom sveta.

1) Prikaze prati i sažet tekst o ikonografiji odgovarajuće scene i figure. Uz svaki od pojedinačnih likova nalazi se i kratka beleška iz žitija, koja izučavaocu pruža osnovna obaveštenja i omogućuje da se lakše sagleda međusobna programska povezanost pojedinih predstava.

(Iz teksta V. T. Hostetera u katalogu izložbe "Iz prošlosti manastira Hilandara", Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti, od 5. novembra 1998. - 31. januar 1999.)

izvor: www.rastko.rs

Milutin Dedić 

(Šibenik, 30. oktobar 1935 — Beograd, 11. mart 2021) bio je srpski akademski slikar, istoričar umetnosti i putopisac.

Rođen je u srpskoj porodici u Šibeniku, od oca Jovana radnika i majke Veronike (Jelke) Dedić. Majka je udajom ponovo prešla u pravoslavlje, u kojem je do 17. veka bila njena porodica u mestu Rupe. Bio je oženjen, ima dva sina, Luku (akademski slikar), i Filipa (diplomirao filmsku montažu). Njegov rođeni brat bio je poznati pevač, pesnik, kompozitor i tekstopisac Arsen Dedić.

Školovao se u Šibeniku i sa 18 godina postao 1953. godine učitelj, sa službom u mestu Dubravici. Rad je nastavio u Primoštenu, da bi vojni rok odslužio u Zadru. Milutin je u Beograd došao 1957. godine, a 1962. godine je diplomirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Milutin Dedić je bio učesnik preko 30 međunarodnih i domaćih umetničkih kolonija, izlagao je u Republici Srbiji, Republici Srpskoj i inostranstvu.[3] Posebno je zanimljivo da je više od dvadeset puta posećivao manastir Hilandar, (koji je obilato pomagao Kralj Milutin, gde je na mestu stare crkve sagradio novu sabornu crkvu), koji mu je bio velika inspiracija u preko 500 crteža i slika na kojima se nalazi manastir Hilandar. Česti motivi na Dedićevim slikama su vodenice, okeanska pučina, istorijski krajputaši i spomenici ljubavi, manastiri, kulturno-istorijsi spomenici, lepote u Srbiji, a pre raspada Jugoslavije i u rodnom Šibeniku, i širom Dalmacije.

Milutin Dedić je sastavio 40 ukoričenih knjiga, koje broje oko deset hiljada stranica, ispunjenih zapisima, a sa četiri hiljade portreta i tri hiljade crteža. U posebnim blokovima su još dve hiljade radova većeg formata i u koloru.

Motivi vodenica i manastira Hilandar zauzimaju posebno mesto u interesovanju Milutina Dedića, tako da je i kao istoričar umetnosti, poznavalac tradicije i istorije vodeničarstva, istorije Hilandara i srpske kulturne baštine.

Autor je više knjiga, među kojima je i „Trg tišine“ (2012), kao i 160 emisija „Enciklopedije za radoznale“, a kao veliki hilandarac ostavio nam je i monografiju o Hilandaru. O svom životnom putu Milutin Dedić između ostalog kaže:

„Do 1962, kada sam diplomirao, promenio sam trideset i pet adresa i isto toliko gazdarica, studirao sam i radio kao konj, sve i svašta. Ne, nijednog trenutka nisam pomišljao da odustanem, da se vratim... Jeste meni Šibenik u srcu, ali mi je Srbija u duši. To se lako da objasniti...”

Kao poznavaoca srpske tradicije i kulturne baštine, manastira Hilandar, Milutina Dedića nazivaju slikarom kulturne baštine.

Preminuo je u Beogradu 11. marta 2021. godine.

Milutin Dedić o osam vekova autokefalnosti i Hilandaru : https://www.youtube.com/watch?v=B0el4abH8Uo

Ljubomir Vračarević - tvorac Realnog Aikidoa

Ljubomir Vračarević

Odlučivši da krene stopama svojih predaka, i Ljuba Vračarević je bio udostojen posete ovoj svetinji, a sve po ličnom pozivu i blagoslovu oca Metodija, epitropa Hilandarskog i oca Nikanora, takođe manastirskog kaluđera i neumornog revnitelja za veru Pravoslavnu. Od tog trenutka, sam Ljuba postaje predvodnik više hodočasničkih putovanja na Svetu Goru, u kome su ga pratili njegovi verni učenici i majstori. Ono što su svi oni preživeli tokom svojih boravaka u Hilandaru ne može se zaista rečima opisati, s obzirom da su suviše siromašne da verodostojno prenesu lepotu i bogatstvo duhovnog doživljaja. Takođe, ne bismo preterali ako kažemo da su kaluđeri Hilandarski, a pre svih otac Nikanor, postali istinski duhovni savetnici i nepogrešivi rukovoditelji Ljube Vračarevića i Svetskog Centra Realnog Aikidoa.

Nadamo se da će se ovi kontakti i odlasci na Svetu Goru i manastir Hilandar, uz Božiju pomoć i ponavljati i ubuduće, a sve u cilju snaženja u Pravoslavlju. Svesni smo da je to jedini istinit i nepogrešiv način za dobijanje blagoslova Božijeg za sve što se radi i dešava Realnom Aikidou.

izvor: Svetski  centar realnog aikidoa,  http://www.wcra.rs/