|
(Nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja u komercijalne svrhe. Upit na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012,2016,2019.)
Pećina Svetog Atanasija atonskog
   
Na južnim obroncima i pustinjskom delu Vigle u blizini manastira Velika Lavra i u blizini rumunskog skita Svetog Jovana Krstitelja, nalazi se pećina Svetog Atanasija atonskog. Svetac se slavi 5. Jula. Monah Atanasije atonski, svetogorac je dugo obitavao u ovoj pećini kao tihovateljnici u dubokoj askezi. Dugo se molio i poštovao strog post kako bi Bog sačuvaoi blagosiljao sve monahe Svete Gore, da se monasi okrenu pravom gospodu i da odole svim iskušenjima, pobede svaki greh i nađu sebi nebeski mir.
Sveti Atanasije atonski (grč. Άγιος Αθανάσιος ο Αθωνίτης; 925 — 1000), rođen je u Trapezuntu oko 925. godine u bogatoj porodici, a na krštenju mu je dato ime Avram. Nakon što je rano ostao siroče, usvojila ga je i podigla jedna monahinja. Mladi Avram je svoju pomajku oponašao u njenim monaškim običajima, u postu i molitvi. Bio je izvrstan učenik, brzo nadmašivši svoje vršnjake u školi. Posle smrti pomajke Avram je odveden u Carigrad na dvor vizantijskog cara Romana I Lakapina i dat je u školu kod slavnog retora Atanasija. Ubrzo je dostigao znanje i umeće svog učitelja, pa mu je povereno da podučava mlađe učenike. Budući da je smatrao da je pravi život onaj koji se provodi u postu i bdenju, Avram je vodio strog, asketski život. Spavao je malo, i to sedeći na stolici, a hrana su mu bili samo hleb i voda. Kad je učitelj Atanasije počeo pokazivati zavist prema svom najboljem učeniku, Avram je napustio školu.
U to vreme u Carigrad je stigao Sveti Mihailo Malein, iguman Manastira Kiminas u Vitiniji. Avram se susreo sa igumanom, opisao mu svoj život i izrazio želju da postane monah. Sveti Mihailo je uočio njegovu produhovljenost, zavoleo ga i dosta podučio po pitanju spasenja. Tokom jednog od njihovih duhovnih razgovora, igumana je posetio njegov rođak Nićifor Foka, tada vojskovođa, a kasnije car Vizantije. Avramova duhovnost i dubokoumnost su ostavili snažan utisak na Nićifora, tako da ga je otad čitavog života jako poštovao i voleo. Avram je izgarao od želje da postane monah. Napustivši sve otišao je u Manastir Kiminas, gdje je pao pred igumanove noge moleći da bude zamonašen. Sveti Mihailo mu je sa radošću udovoljio i Avram je postrižen kao monah Atanasije. Dugim postovima, bdenjima i klečanjem monah Atanasije je ubrzo dostigao takvo monaško savršenstvo da ga je iguman blagoslovio dopuštenjem da nastavi sa podvizavanjem u tišini na jednom usamljenom mestu blizu manastira. Kasnije je, napustivši Kiminas, boravio na mnogim pustim i usamljenim mestima, konačno došavši do lokaliteta zvanog Melana, na jugoistočnom rubu planine Atos. Tu se smestio daleko od svih drugih monaških nastambi na Atosu. Napravio je sebi monašku ćeliju i vodio asketski život, napredujući iz podviga u podvig prema sve višim monaškim postignućima. Sveti Atanasije atonski se smatra jednim od glavnih predstavnika isihastičke tradicije na Svetoj gori.
Prema žitiju Svetog Atanasija, Đavo je neprestano nastojao da izazove mržnju u njemu prema mestu gde se nastanio. Asketa je odlučio da izdrži jednu godinu, a da onda krene odatle u pravcu kuda ga Gospod usmeri. Zadnjeg dana na isteku tog roka, dok se pripremao za molitvu, obasjala ga je nebeska svetlost ispunjavajući ga neopisivom radošću, a iz njegovih očiju su lile suze blaženstva. Sveti Atanasije je tada zadobio dar nežnosti, zavolevši mesto svog usamljeništva onoliko koliko ga se pre gnušao.
Ako se odatle nastavi prema morskoj obali, stiže se za petnaestak minuta do rta akratos. Na strmini visoko iznad površine mora nalazi se špilja Svetog Atanasija. Do nje se silazi preko 221 stepenika. Pored špilje je uređena crkvica i plato sa česmom a izgrađene su i tri, četiri nove kelije za monahe. U neposrednoj blizini, na samom rtu, nalaze se kelije Sveti Skepi i Svete Mine. Prva je veoma prijatan monaški kutak, nalik „prirodnoj kući“ našeg arhitekte i univezitetskog profesora Božidara Petrovića, kakve se mogu videti duž čitave ibarske magistrale.
(autor), (aa), +
Pećina Svetog Petra svetogorskog
 
Lokacija pećine je za sada nepoznata.
Prepodobni Petar atonski po poreklu je bio Grk, i vojnik po zanimanju. Ratujući jednom protiv arapa, zarobljen je, okovan u verige (lance) i bačen u tamnicu. Tamnovao je Petar dugo u gradu Amari na reci Eufratu, i molio Boga da ga oslobodi tamnice i odvede u neku pustinju, gde bi se sav posvetio molitvenom podvigu. U hrišćanskoj tradiciji pominje se da mu se javio Sveti Simeon Bogoprimac sa Svetim Nikolom u tamnici, dodirnuo mu žezlom okove, i okovi su se istopili kao vosak, a Petar se najedanput stvorio u polju van grada. Odmah je krenuo na put za Rim, gde je na grobu apostola Petraod samog pape postrižen za monaha. Zatim je krenuo lađom opet za Istok. U hrišćanskoj tradiciji pominje se da mi se u snu javila Bogorodica sa svetim Nikolom; i i rekla da je odredila Petru Goru atonsku za podvizavanje. Petar dotle nije ni čuo za Goru atonsku. Iskrcavši se, dakle, u Svetu goru Petar se uselio u jednu pećinu, gde je proveo pedeset tri godine u teškim podvizima, u borbi sa glađu i žeđu, sa žegom i mrazom. Hrišćani veruju da mu je, pošto je izdržao prva iskušenja i položio dobro prve teške ispite pred Bogom, anđeo Božji počeo donositi hleb svakih četrdeset dana, a da mu se nekoliko puta javljao đavo u vidu anđela, ali da ga je Petar odagnao krsnim znakom i imenom Presvete Bogorodice. Na godinu dana pred smrt pronašao ga je neki lovac, koji je lovio jelene po Atonu, i iz usta svetiteljevih čuo njegovo žitije. Prepodobni Petar Atonski je preminuo 374. godine. Mošti su mu prenete u Makedoniju.
Srpska pravoslavna crkva slavi ga 12. juna po crkvenom kalendaru.
(autor),(op),+
Pećina Svetog Akakija u Kafsokaliviji
U svetogorskoj pustinji u maloj pećini se u srednjem veku monah Akakije podvizavao, koja danas nosi njegovo ime. Pećina ima odličan položaj, sa čijeg ulaza se vidi vrh Atosa kao i horizont Egejskog mora. Ulaz u pećinu je uzan, dužine 5 metara, a glavni deo pećine (SPILEON) je veličine 2h3 metara. I danas se u spileonu nalazi drveni, jednostavni krevet i pokrivač, za koje se smatra da su jedine materijalne vrednosti ovoga Sveca. Kad se naš prepodobni otac Akakije Kavsokalivijski podvizavao u pećini, u neprestanom i nepodnošljivom usamljeništvu - o čemu u njegovom žitiju svedoči očevidac, njegov životopisac, jeromonah Jona Kavsokalivijski - svako jutro je na drvo, koje se nalazilo izvan pećine, sletala ptica i umilno pojala čudesnu melodiju. Dok ju je prepodobni slušao, ispunjavao se neizrecivom radošću. To ga je izbavljalo od čamotinje i tugovanja koji ponekad napadaju podvižnike. Verovatno je ta slatka ptičica bila angeo kojeg je Gospod poslao da bi ga utešio u toj neutešnoj pustinji. Ovaj prepodobni Akakije posedovao je blagodatni dar mirotvorstva. Kad bi nekoga počele da muče unutrašnje pomisli, bilo je dovoljno da pogleda svetiteljevo radosno lice pa da se umiri i izbavi od pometnje.
(autor)//,+
Pećina Svetog velikomučenika Nila
  
Na otprilike 1 sat hoda od Kavsokalivije, na strmim stenama planine Atos, u Svetogorskoj pustinji se nalazi pećina Svetog velikomučenika Nila atonskog. Do pećine, od glavnog pešačkog puta Velika Lavra - Karulja, spušta tačno 118 strmih stepenika. U pećini se nalazi crkvica Presvetoj Bogorodici, a iza nje je svetiteljski grob.
Sveti i blaženi Nil, zablistavši u poznija vremena, podvizima svojim prevaziđe mnoge, čak i drevne, podvižnike. Novi dokaz, da se vrlina, pobožnost i ljubav k Bogu ne ograničavaju vremenima i godinama, nego imaju svoj osnov u našoj volji i slobodi. Sin pobožnih pravoslavnih roditelja, Sveti Nil se rodio u Moreji, današnjoj Grčkoj, u mestu zvanom "Sveti Petar Kinurijski" (oko 1601. g.), u Zakoniskoj eparhiji. Tu je odrastao i vaspitao se. Svetovno ime mu beše Nikola Terzakis. Još u ranim godinama on ostade bez roditelja. Ali mu roditelje zameni njegov ujak jeromonah Makarije. Ovaj ujak budno i revnosno nadziravaše sve pokrete uma i srca sestrića, budućeg sasuda blagodati Svetoga Duha. Daroviti sestrić, pod mudrim i neumornim rukovodstvom svoga ujaka, brzo napredovaše u učenju i vrlinama. Stoga mladi Nil, kada dostiže zakonski uzrast, primi monaški postrig, i bi, kao dostojan, rukopoložen prvo za jerođakona, a potom i za jeromonaha u manastiru Uspenija Bogorodice Malevijske gde su se podvizavali. I tako se blagočestivi ujak i njegov dostojni sestrić jednodušno podvizavahu dobrim podvigom. Ali ove uzvišene i devstvene duše, ranjene plamenom i sveobuhvatnom ljubavlju ka Preslatkom Ženiku nebeskom, zapališe se željom za velike podvige. Zato ostaviše svoju postojbinu i otputovaše u Svetu Goru atonsku. Tamo obiđoše manastire, skitove i pustinje, sa ciljem da pronađu mesto podesno za usamljeničko molitveno tihovanje i visoke podvige. Najzad izabraše pusto, nenaseljeno, divlje i bezvodno mesto, zvano Sveti Kamenovi u predelu današnjih Kavsokalivija. I blaženi trudbenici odmah pristupiše raščićavanju toga mesta. I sa mnogo revnosti i znoja podigoše sveti hram u čast i slavu Nebeskoga Cara. Kraj njega sagradiše i kelije za zemne angele, monahe, da dan i noć slavoslove Gospoda. Uskoro zatim blaženi Makarije mirno usnu u Gospodu. Blaženi Nil produži podvizavati se revnosno i bogougodno. No željan težih i surovijih podviga, on stade tražiti pogodnije mesto za ostvarenje svojih hristočežnjivih stremljenja. U uskoro pronađe jedno vrlo nepristupačio mesto u Svetoj Gori, u strašilnim urvinama atoskim, i tu se nastani, sa molitvenom i uzdisajnom čežnjom: da svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom svojom služi nezamenljivom Bogu i Gospodu Hristu. I služaše Gospodu samopregorno i trpeljivo. Surov prema sebi, on s evanđelskom radošću do kraja života junački podnošaše svaku oskudicu i nevolju i teskobu. Kakve je sve podvige videla peštera.
Kroz mnoge i duge hristočežnjive podvige prepodobii Nil se najzad približi svome odlasku iz ovog sveta. On koji u sve dane zemnog života svog umrtvljavaše telo svoje, mirno predade mirni duh svoj u ruke Gospodu, za kojim je od mladosti čeznula duša njegova. I teskobna, no tolikim divnim podvizima osvećena peštera, ispuni se Angelima, koji svetu dušu svetog ugodnika Božjeg sa pesmopojanjem uznesoše na nebo. A mnogotrpeljivo i mnogopobedno telo njegovo bratija pobožno i sa strahopoštovanjem sahraniše pored same peštere svetiteljeve.
Čudesni Gospod, koji proslavlja one koji Njega slave, proslavi Svoga divmog ugodnika Nila time što iz tela njegovog poteče miro u takvom obilju, da se sa vrha gore slivalo u more. To čudotvorno miro stade privlačiti ljude sa svih strana. I tim celebnim svetim mirom isceljivahu se ljudi od svojih telesnih i duhovnih bolesti. I nazvan bi Sveti Nil mirotočivim. No učenik Svetoga Nila, uznemiravan u svome usamljeničkom molitvenom tihovanju i podvižničkom živovanju množinom posetilaca, požali se u molitvi svome duhovnom ocu, svetom Nilu, na njega samog. I mirotečenje najedanput se preseče. A kada sedmoga maja 1815. godine, na osnovu viđenja nekog monaha zvanog Ehmalota, koga prepodobni beše iscelio, pristupiše zidanju crkve kraj peštere Svetog Nila, pri kopanju obretoše svete mošti njegove netljene, koje mirisahu neiskazanim rajskim mirisom. Crkva bi uskoro gotova i osvećena. A svete mošti samopregornog ugodnika Božjeg i nadalje čudotvore, prenete tada u Veliku Lavru, sa izuzetkom vilice koja ostade u crkvici, isceljujući od duševnih i telesnih bolesti one koji im sa verom pribegavaju.
(autor), (žitije Nila),+
Kelija-pećina Svetog Antonija Pečerskog
 
Antonije Pečerski (983-1073.godine) je pravoslavni ruski svetitelj. U Ruskoj pravoslavnoj crkvi smatra se osnivačem i ocem monaštva u Rusiji. Rođen u je malom mestu Ljubeč blizu Černigova. Svetovno ime mu je bilo Antipa. Rano je napustio Rusiju. Otišao je u Svetu Goru, gde se zamonašio i podvizavao u manastiru Esfigmenu i svojoj keliji-pećini.
Novopostriženi inok Antonije u svemu ugađaše Bogu, podvizavajući se u vrlinama. No osobito napredovaše u pokornosti i poslušanju, čemu se svi radovahu. Pošto provede u Svetoj Gori ne malo vremena, svet u svima delima svojim, služeći na spasenje mnogima, igumanu bi otkrivenje od Boga da prepodobnog Antonija otpusti u Rusiju. Dozvavši ga k sebi, iguman mu reče: Antonije, idi natrag u Rusiju, da i tamo budeš na napredak i utvrđenje hrišćanske vere; i neka s tobom bude blagoslov Svete Gore. Primivši ovaj blagoslov kao iz Božjih usta, prepodobni Antonije otputova u Rusiju. Doputovavši u Kijevo on razmišljaše gde bi se nastanio. I stade obilaziti manastire koje behu počeli osnivati monasi Grci, koji behu došli sa mitropolitom Mihailom radi krštavanja Rusije. No ti manastiri ne držahu savršeni poredak i ustav opštežića. Po promislu Božjem, nijedan se od tih manastira ne dopade prepodobnom Antoniju da živi u njemu. Stoga on stade hoditi u okolini Kijeva po dubravama i gorama, sve do Berestova. Tu on nađe pećinu, i satvorivši molitvu nastani se u njoj. I provođaše život u velikom uzdržanju. Godine 1028. vratio se u Rusiju gde je živao životom pustinjaka u pećini na planini Berestovo. Njegov asketski život privukao dosta hrišćana koji su sledeći njegov put prihvatili monaštvo i pustinjaštvo. Tako je na tom mestu stvorena čuvena Kijevsko-pečerska lavra. Kada je broj monaha dostigao 12 ljudi, iskopana je dublje pećina, i u njoj sagrađena crkva, trpezarija i odvojene monaške kelije. Nakon toga, Antonije se povukao se iz manastira i otišao ponovo u šumu. Oko njega su ponovo počeli da se naseljavaju monasi. Tako je uz blagoslov Antonija izgrađen na planini prvi drveni hram Uspenja Presvete Bogorodice. Sveti Antonije Pečerski je umro 7. maja 1073. godine, u svojoj 90. godini života.
Pravoslavna crkva proslavlja Svetog Antonija Pečerskog 10. jula po crkvenom kalendaru.
(autor), (prav.encikl), +
Pećina Svetog Dionisija i učenika Mitrofana
U skitu Svete Ane, posebno u Malom skitu, kao najsjajnije zvezde zablistali su Sveti otac Dionisije i njegov učenik Mitrofan. Oni su zablistali krajem 16. veka. Predanje kaže da je Dionisije bio potomak vizantijske carske porodice Komnina. Budući široko obrazovan, isticao se svojom mudrošću i besedničkim darom, zbog čega su ga i prozvali "Besednik". Monaški postrig primio je u proslavljenom Studitskom manastiru u Konstantinopolju, koji je u to doba propadao zbog turske okupacije. Nakon što je napustio Konstantinopolj, došao je na Svetu Goru, gde je najpre živeo u Karejskom skitu, a zatim prešao u skit Svete Ane, koji se tada zvao "Lavrin skit", o čemu nam govori sam Dionisije. Čeznući za potpunim bezmolvijem, zaputio se u Mali skit Svete Ane, istinsku bezmolvničku (isihastičku) pustinju, u kojoj je u to vreme bilo mnogo drveća. Tamo je ceo svoj sveti život proveo u najstrožem podvižništvu, upražnjavanju vrlina i sozercanju. Upokojio se 9. jula 1609. godine. Pravedni Mitrofan je u svemu podražavao avu Dionisija, svog velikog starca, s čijim je blagoslovom i uz saglasnost ostalih otaca kao novi apostol obilazio sela na Halkidiku, sa središtem u Stratonikiju (tada se zvao Izvoron). Svojim oblagodaćenim propovedima krepio je Hrišćane. I Svetom Dionisiju i Svetom Mitrofanu pomen se slavi 9. jula. U Malom skitu Svete Ane, u pećini u kojoj se živeli, postoji kapelica koja nosi njihovo ime.
(starečnik)
Pećina "Gornje Katunakije, pećina starca Jefrema
Ova pećina je bila utočište mnogim pustinjacima tokom proteklih vekova, nalazi se na obodu svetogorske pustinje u Gornjoj Katunakiji. Poslednji pustinjak koji je boravio u njoj je bio starac Jefrem. U pećini je oduvek bila kapelica koju je starac Jefrem obnovio, ali je isti zbog velike vlage i hladnoće napustio.
(autor)
Pećina u blizini manastira Iviron
U pećini - keliji Presvete Trojice koja pripada manastiru Ivironu i smeštena je između Ivirona i Milopotamosa, su živela devetorica braće i njihov starac. Ovi ljudi behu toliko smireni i ukrašeni vrlinama da su preklinjali Gospoda da ih udostoji da se svi zajedno upokoje i da njihov kraj bude "hrišćanski, bez bola, nepostidan, miran i da dobar odgovor daju na Strašnom Sudu Hristovom". I zaista, jednog dana, nakon večernje službe, u času dok su se kajali i jedan od drugog tražili oproštaj, sva desetorica blaženih upokojili su se u Gospodu i preselili iz ovog privremenog života. Svi su nosili svoje rase, kamilavke, monaške shime i brojanice, dakle, vascelo monaško oružje. Monasi iz susednih kelija pronašli su ih nakon deset dana. Njihova tela bila su kao živa i bez tragova raspadanja. Ni najmanje nisu zaudarala nego se, naprotiv, od njih širio neizreciv miomiris.
(autor)//
Kelija-pećina starca Stefana Karuljskog
Starac Stefan Karuljski, Srbin, poznatiji i kao Papa-kralj, sebe je smatrao poslednjim izdankom svete kraljevske loze Nemanjića. Tokom Drugog svetskog rata otac Stefan je bio antifašista i učestvovao je u vojnom pokretu. Govorio je kako su ga zajedno sa drugim borcima protivnici uhapsili i odveli na streljanje. Otac je dao obećanje Majki Božijoj ukoliko ostane živ - da će otići u monahe na Svetoj Gori. Kada su počeli streljati, gurnut je, i tada je pobegao. Meci su šištali na sve strane oko njegovih ruku i obraza, a da ga ne povrede. Nemci ga nisu jurili, to je bilo čudo. Posle rata postao je monah na Svetoj Gori, i tamo je ostao podvižnikom skoro pedeset godina. Znao je nekoliko stranih jezika, pisao je duhovne članke i uputstva. Otac Ilija ga je video kako radi na terasi, a beli golubovi sleteli bi na njegovo rame, a kada bi završio pisanje, golubovi bi odleteli.
Jednog dana ocu Iliji je došao jedan prijatelj iz Rusije, a on ga je odveo ocu Stefanu da ga blagoslovi. Skoro osamdeset godina star čovek, plavih očiju kao nebo, mnogo godina se, obično kao i ostali atonski monasi, nije umivao, pritom uvke je lepo mirisao. Jeo je malo: u džepovima je uvek imao suve testenine da hrani svoje ptice. Na Blagovesti je silazio na morske stene i molio: "Majko Božija, pošalji mi ribu". Zabacio bi mrežu, a mreža je uvek bila puna riba.
Kada je renovirao svoju oronulu keliju, prijatelj mu je doneo materijal. Taj prijatelj imao je ćerku od pet godina, Despinu. Kada je starcu bila potrebna pomoć, otišao je na more i glasno zamolio: "Despina, reci tvom ocu da dođe kod mene, trebam ga!" I devojčica je otišla k ocu: " Tata, tebe otac Stefan zove". Zašto je rešio da se direktno ne obrati prijatelju? Možda, dete u svojoj čistoti može čuti duhovni poziv bolje, ko zna... I kada je prijatelj došao, upitao ga je: "Oče Stefane, ti si me stvarno zvao?" A starac je odgovorio: "Da, molio sam Despanu da ti kaže da te čekam".
Otac Ilija je pričao, da, kada je Amerika bombardovala Srbiju, starac se molio i kroz molitvu dao svoj duhovni doprinos u odbrani zemlje. I ta mu je tuga doneta, jer je on osećao jaku duhovnu patnju i uznosio molitve za ceo Srpski rod. U to vreme je i izgorela njegova ćelija. Da li je i ovo duhovni razlog? Možemo samo da nagađamo o tome. Kada je prešao u pećinu i nastavio da se moli za svoj narod nestao u plamenu eksplozija, zapalila se i pećina.
Otac Stefan se upokojio u manastiru Slanci u okolini Beograda 2001.god. na praznik Vavedenja Presvete Bogorodice u hramu. Na mestu njegove izgorele kelije-pećine (spileon) sada je lep skit sa crkvom posvečenom Svetom Savi. Nastojnik skita je otac Atanasije, Rus.
(autor)//+ sa stranice svetogorski svetitelji
Pećina Svetog Jovana Kukuzelja
U blizini kelije Svetog Kozme i Damjana i Velike Lavre se nalazi pećina Svetog Jovana Kukuzelja. Pećina je bila dom svetitelju pre no što je izgradio skit Svetih Arhangela, u blizini pećine. Pećina je pod zemljom, malih dimenzija.
Sveti Jovan Kukuzelj bio je horovođa angelskog glasa, učitelj muzike i prvi pojac na dvoru vizantijskog samodršca Komnina (12. vek). U tajnosti je napustio ovaj privremeni svet s njegovom ispraznom slavom i uživanjima, i stigao u manastir Veliku Lavru. Skrivao je svoj identitet i govorio da je u svetu čuvao ovce. Iguman mu je odredio da u šumi čuva manastirske koze. U međuvremenu, car Komnin ga je svuda tražio.
Jovan je radosno izvršavao svoje poslušanje, osveštavajući se u velikom smirenju i bezmolviju, dok jednog dana nije poželeo da otpoje prekrasne crkvene himne koje je pojao i u Konstantinopolju (Vizantionu). Njegov glas je bio toliko sladak i melodičan da su i beslovesne životinje (koze) koje je napasao iznenada prestale da jedu, umirile se, uspravile i s pažnjom i blagodarnošću, kao da su slovesna bića, počele da slušaju ovo angelsko pojanje. Taj prizor i ti zvuci bili su uistinu zadivljujući. Pustinjaci iz okolnih kalivija koji su to videli, nisu prepoznali Kukuzelja, ali su već sutradan požurili da obaveste igumana o onom što se dogodilo.
Na taj način Kukuzelj je bio otkriven. Bio je postrižen u monaški čin i počeo je da poje u desnoj manastirskoj pevnici. Na jednom bdenju, dok su čitali Akatist, nakratko je zaspao u svojoj stasidiji. Pred njim se pojavila Presveta Bogorodica kao Carica slave i rekla: "Raduj se, Jovane, čedo moje, pevaj mi i Ja te nikad neću napustiti." Zatim je u njegovu desnu ruku položila zlatan novčić! Taj novčić je kasnije prikačen na Njenu svetu ikonu.
Drugom prilikom mu je iscelila nogu i rekla: "Od sada ćeš biti zdrav." Svetitelj je sagradio jednu katizmu u čast Svetih Arhangela. U njoj je boravio tokom šest dana u sedmici, a nedeljom i praznikom odlazio je da poje u manastiru.
(autor)//, +
Pećina prepodobnog Nifonta atonskog
 
Na zapadu Kavsokalivije nalazi se pećina Svetog Nifonta. U njoj se dugo podvizavao prepodobni Nifont.
Prepodobni Nifont je hrišćanski svetitelj. Rođen je u oblasti Argirokastra u selu Lukovu od oca sveštenika. Od mladosti imao je želju za samoću i molitvu. Ta ga je želja i dovela u Svetu goru, gde se podvizavao najpre u pešterisvetog Petra atonskog a potom u pustinji Svete Ane. Nije hteo ni hleb jesti, nego se hranio travom i korenjem. Neki zavidljivci optužili su ga kao da se on gnuša hleba, od čega se on lako i brzo opravda. Najzad se udružio sa Svetim Maksimom na Kapsokalivi gde su se zajedno podvizavali. U hrišćanskoj tradiciji pominje se da je zbog svoje ljubavi prema Bogu Nifont obdaren od Boga darom čudotvorstva i prozorljivosti te da je isceljivao bolesne molitvom i pomazanjem uljem, a prozirao je u događaje koji su se dogodili i koji će se dogoditi. Prorekao je za sebe da će umreti uz Petrov post. I kad je osvanuo dan njegove smrti, on rekne bratiji oko sebe: "Ne plačite nego radujte se, jer ćete u meni imati molitvenika pred Bogom za spasenje vaše". Pred samu smrt rekao je "Vreme je da idem!" I preminuo je 27. juna (14. juna) 1330. godine.
Srpska pravoslavna crkva slavi ga 14. juna po crkvenom kalendaru.
(op), +
Pećina Svetog Kozme zografskog
 
Pećina Svetog Kozme Zografskog se nalazi na 2 km desno od puta man.Zograf za man.Hilandar, smešten na visokoj steni do koje se penju strme stepenice.
Prepodobni Kozma beše Bugarin, poreklom od plemićske familije bugarske. Pobožno vaspitavan, on u mladosti dobro izuči i grčki jezik pored svog rodnog jezika. Kada Kozma posta punoletan, roditelji htedoše da ga ožene; ali on, plameno žudeći za monaštvom, potajno ode od njih u Svetu Goru atonsku. Radosno stigavši u Svetu Goru on ode u manastir Zograf, gde ga s ljubavlju primiše. Dirnut takvim prijemom i oduševljen strogošću monaškog života njihovog, Kozma se reši da tu i ostane. Poslušan u svemu, Kozma usrdno vršaše sve nalagane mu poslove, i kad postade monah bi određen za eklesijarha. Posle izvesnog vremena Kozma bi posvećen za jerođakona, a potom za jeromonaha. To mu dade nov povod, te on naloži na sebe još veće podvige, da bi što besprekornije mogao vršiti svoju svešteničku dužnost i obavljati manastirska poslušanja.
Prepodobni Kozma se sa blagoslovom igumana udalji u obližnju pustinju i useče sebi pećinu u steni, na zapadnoj strani od manastira. Jednom dođoše kod Kozme dva jeromonaha iz Hilandara da vide kakav život vodi ovaj pustinjak. Međutim, idući k njemu oni usput sakriše u šumi tikvicu sa vinom, sa namerom da je pri povratku uzmu. Kozma ih predusretljivo primi, porazgovara sa njima o duhovnim stvarima, i pri rastanku im reče: Tikvicu sa vinom koju sakriste na putu, razbijte, jer se u nju uvukla zmija i pustila svoj otrov u vino. - Udivljeni takvom prozorljivošću, hilendarci pri povratku razbiše tikvicu i stvarno nađoše zmiju. I oni uzneše blagodarnost Bogu što ih spase smrtonosnog otrova prozorljivošću svetog pustinjaka Kozme.
Jednom, na Veliki Četvrtak zorom rano prepodobni Kozma ugleda u vazduhu dušu hilandarskog igumana gde se bori sa demonima, i posla svog učenika u Hilendar sa ovakvom porukom: Neka se bratija mole za preminulog igumana; on se u vazdušnim prostranstvima bori sa zlim dusima. - Kada bratija Hilendarska čuše ovakvu poruku rekoše: Mi videsmo igumana na jutrenju, i on posle jutrenja ode da se sprema za služenje svete liturgije; zašto nam onda tvoj starac šalje tako neumesnu poruku? Šenuo, a pravi se svetac! Ipak oni odoše u keliju k igumanu, i ugledaše igumana zaista mrtva, jer beše naprasno preminuo. Sveti Kozma sa molitvom na ustima mirno predade dušu svoju Gospodu, 22. septembra 1323. godine. Posle toga, pošto minu četrdesetodnevno pominjanje preminulog pravednika, Zografska bratija se sabraše k njegovoj pećini, odslužiše tamo svenoćno bdenije i rešiše da otkopaju svete mošti i česno ih prenesu u manastir; ali moštiju ne beše. Šta se dogodilo s njima, niko ne zna; to zna samo Bog, koji caruje nad svima i kroza sve vekove.
Pravoslavna crkva ga slavi 22 septembra po crkvenom kalendaru.
+
Pećine Svetog Gavrila ivironskog
Sveti Gavrilo je imao dve pećine, zimsku i letnju. Zimska je bila na putu od man.Iviron ka man.Karakal, a letnja pećina je iznad manastira Iviron na brdu koje je prepuno kestena.
Tokom ikonoboračkog perioda (8-9 vek posle Hrista) mnoge svete ikone su bačene u more da bi bile zaštićene od ikonboraca. Ali promisao božija ih je vodila u mesta gde su zaštićene i poštovane. Jedna pobožna žena u Nikeji, bacila je današnju ikonu Vratarice u more kako je nebi uništili ikonoborci. Plakala je i jecala zbog gubitka njene omiljene ikone, ali Presveta Bogorodica ju je tešila u snu govoreći joj da će poslati ikonu u jedno mesto gde će se joj klanjati vekovima mnoga plemena i jezici. Posle nekoliko godina, 1004.godine ikona se pojavila u moru ispred manastira Iviron u Svetoj Gori stojeći uspravno nad vodom. Monasi su se zadivili ovim događajem i pokušavali da je izvade iz mora, ali nevidljiva sila ih je sprečila. Malo više iz manastira se podvižavao monah pod imenom Gavrilo. Njemu je predstavila Bogorodica govoreći sledeće: „Želim ti da dođeš i izvadiš moju ikonu iz mora, jer ti si dostojan da je preneseš u manastir“. Isposnik je poslušao i otišao da primi ikonu. Međutim kad je ušao u more, svi su se iznenadili zato što nije potonuo ali hodao po vodi dok je nije izneo na kopno. U mestu na kojem isposnik je podupreo ikonu kad je izašao iz mora je potekla sveta voda koja postoji do danas. Isposnik Gavrilo zajedno sa igumanom i monasima su prenosili ikonu u crkvu manastira i smestili su je u kapelu ispred manastira.
Pećina Svetog Pavla ksiropotamskog
Pećina se nalazi odmah iznad istoimenog manastira "Svetog Pavla.
Sin cara Mihaila Kuropalata. Sa sjajnim obrazovanjem, sa retkom mudrošću i ujedno krotošću Prokopije (tako se najpre zvaše) beše u svojim mladićskim godinama predmet divljenja celog Carigrada. U jednoj povelji car Roman Stariji naziva ga „najvećim od svih filosofa." No bojeći se da mu se duša ne pogordi i ne propadne od ljudske slave, ovaj sjajni mladić obuče se jednoga dana u rite prosjačke i dođe u Svetu Goru, gde primi monaški čin od znamenitog svetitelja Kozme. Posle dugih usamljeničkih podviga on obnovi Ksiropotamski manastir, a malo za tim sazida novi manastir Sveto-Pavlovski, gde u starosti i skonča. Kada se taj manastir osveštavao car Roman pošlje na dar veliki deo Časnog Krsta, koji se i do danas tamo čuva. Kaže se za ovoga svetitelja, da je propovedao Jevanđelje u Makedoniji i Srbiji. Pretrpeo je mnoge muke od zlog cara Lava Jermenina ikonoborca, i upokojio se 820. god. Pred smrt svoju Sveti Pavle rekao bratiji: „evo stiže čas, koji je duša moja uvek želela i od koga se telo moje uvek strašilo."
Pravoslavna crkva ga slavi 28. jula po crkvenom kalendaru.
+
Pećina Svetog Mučenika Nikodima atonskog
 
Sveti Nikodim atonski (1749-1809), proglašen Svecem 1955 godine, je bio "teolog" koljivarskog kontigenta.Veliki Isihasta-Asketa i odličan autor Svetootačkog kalibra. Ostavio je za sobom mnoge spise u kojima je cela Svetootačka tradicija pretopljena. Onaj koji pažljivo čita dela Svetog Nikodima može bezrezervno da kaže da je On potpuno prošao kroz Svetootačku teologiju. Njegov Priručnik Pouka, za moderno vreme, su reprezentativan rad na Pravoslavnoj duhovnost. Izdanje nekoliko tomova Dobrotoljublja Otaca (zajedno sa Svetim Makarijem, ali ipak većinom delo Svetog Nikodima) je uticalo na ponovno duhovno rođenje u Pravoslavnim zemljama. Njegovo delo Kormilar predstavlja naj autoritativnu kompilaciju Crkvenih Svetih Kanona i njihovo tumačenje u vezi sa Crkvenom duhovnošću.
Pravoslavna crkva ga slavi 11. jula po crkvenom kalendaru.
+
Pećina (isposnica) Svetog Dionisija
 
Pećina Svetog Dionisija se nalazi daleko iznad manastira Dionisijata u kojoj se podvizavao asketa Dionisije.
On je ktitor manastira Svetog Jovana (Dionisijata) na Svetoj Gori. Rodom je iz mesta Korice u Albaniji. Njegov stariji brat Teodosije udalji se u Svetu goru, gde je vremenom postao igumanom manastira Filoteja. Kada je odrastao, Sveti Dionisije je došao svome bratu u Filotej, i ovaj ga je zamonašio. Dok je jednom manastirskim poslom bio u Carigradu, izabran je i posvećen za mitropolita u Trapezuntu. U hrišćanskoj tradiciji pominje se da se Dionisiju počela javljati neka čudna svetlost svake noći na onom mestu, gde je on docnije podigao obitelj Svetog Jovana Preteče. Objasnivši pojavu te svetlosti kao znak sa neba, da tu treba da podigne manastir, Dionisije je otišao u Trapezunt svome bratu i caru Aleksiju Komnenu da traži pomoć. Car mu je dao i novac i povelju, koja se i sad čuva u manastiru. Godine 1380. osnovao je Dionisije obitelj Svetog Jovana Preteče. Međutim kada su jednom razbojnici morski opljačkali obitelj, Dionisije je ponovo otišao u Trapezunt, i tamo preminuo, u 72. godini života. U manastiru koji je sagradio nalazi se ikona Presvete Bogorodice, nazvana Pohvala, koju je car Aleksije Komnin poklonio Dionisiju. Po predanju, pred tom je ikonom prvi put čitan Akatist Bogorodici, sastavljen od strane patrijarha Sergija. Preminuo je u 14. veku.
Srpska pravoslavna crkva slavi ga 25. juna po crkvenom, a 8. jula po gregorijanskom kalendaru.
+
Pećina Svetog Mučenika Davida
U skitu Svete Ane kao jutarnja zvezda zablistao je i prepodobni mučenik David, poreklom iz Kidonije u Maloj Aziji. On je vatreno čeznuo da postrada za Hrista, zbog čega je otišao u Solun i tamo pokušao da odvrati nekog prelešćenog monaha koji je želeo da se poturči. Agarjani su ga uhapsili i osudili na smrt vešanjem 1813 godine, zbog čega je primio mučenički venac.
Pravoslavna crkva ga slavi 26 juna po crkvenom kalendaru.
Pećina svetog Simona mirotočivog, Simonopetritskog
Pećina svetog Simona mirotočivog je smeštena u blizini manastira Simonopetra na 4 minuta hoda ka Dafniju pored puta. Po predanju u ovoj pećini je svetac video zvezdu iznad stene i po zapovesti Božjojna toj steni je izgradio manastir Simonopetru. U ovoj pećini je doživljavao razna iskušenja između ostalih i borbu sa ogromnom zmijom koja je htela da ga proguta u vreme molitve. Svetac nije posustao, molitvama i psalmima je pobedio zmiju. Pećina je skoro preuređena u cilju da se u njoj ne skuplja voda, u njoj se nalazi ikona sveca i stalno upaljena sveća.
Ostale nepristupačne i nepoznate pećine Svete Gore
#U blizini skita Svete Ane neki stari pustinjak je našao nenaseljenu pećinu u kojoj se podvizavao. Monah Josif je nakon više godina kasnije u pećini izgradio malu kapelu koju je posvetio Svetom Jovanu Krstitelju.
#U blizini pećine Svetog Nila atonskog, nalazi se i pećina posvećena Svetom Petru u kojoj je Rumunski starac Gerasim nameravao da izgradi kapelu i sebi dom, ali je začuo glasove iz pećine da je pećina večni dom trojice isposnika koji večno počivaju u njoj i ne žele da im iko smeta. Nakon ovog događaja starac Gerasim je napustio pećinu i vest o ovom čudu se pročula širom Svete Gore.
#U blizini manastira Stavronikita postoji pećina sa izvorom Svete vode u kojoj je pre mnogo godina nađena ikona Svetog Jovana Krstitelja.
#U blizini skita Svete Ane se nalazi Kerokaliva - kelija bez hrama, ispod koje se nalazi pećina, oivičena drvenom ogradom. Nezna se koje sagradio ovu Kerokalivu, a veruje se da je to učinio neki nepoznati bezemljaš - asketa.
#Na sredini puta od skita Svete Ane prema Svetogorskoj pustinji nalazi se mala pećina - spileon u kojoj su viđane borbe demona, monasi su dolazili bacali kamenje u pećinu tj. demone sve dok nije monah Sava održao liturgiju subotom i u njoj postavio ikonu Presvete Bogorodice od kada se demoni više ne pojavljuju.
(autor)//
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013) |
Pećine
