Metosi

Metosi na Atosu

Hilandarski metosi na Atosu

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013

Metosi: 5 - Provlaka, 7- Tripiti, na Kserksovom kanalu, 11 - Kumica sa utvrđenjem i Pirgom Svetog Jeftimija

Stari metosi: Kruna, Jerisos i manastir Zig, Hromica, Rudave

situacioni plan 1933 godine.

izvori: Το Άγιον Όρος κατά την περίοδο του Μεσοπολέμου, Δ. Μουζάκη, Αθήνα 2008.

Χωρικοί και Μοναχοί στην Οθωμανική Χαλκιδική, τόμος πρώτος, Ηλίας Α. Κολοβός, Θεσσαλονίκη 2000.

Ο Αθωνικός μοναχισμός, Διονυσία Παπαχρυσάνθου, Μ. Ι. Ε. Τ Αθήνα 1992.

Prvi pomeni doseljavanja Slovena, Srba, Sklava u područje Atosa, Provlake, Kakova datiraju iz vremena Jovana Kolova i osnivanje njegovog manastira oko 840.godine (Ιερά Μονή του Αγίου Ιωάννου Κολοβού - Ιερισσός) kada je za poslugu unajmio Slovene iz predela Vlaške. (monah Sava Hilandarac, Sveta Gora). - Srpska kula.

Drugi pomen o doseljavanju Srba u predelu Atosa je iz 942.godine u oblasti Provlake (Srpska kula), Jerisosa, Tripitija. http://www.kyttaro.eu/uploads/media/kyttaro09.pdf

Hilandarski metosi na Atosu su posedi manastira Hilandara na poluostrvu Atos južno i istočno od metohija Milo Arsenice (Kakova) i Develiki pa do zvanične granice Halkidikija sa Svetom Gorom.

Topografija Hilandarskih metohija na Atosu

...Pored zemalja na Svetoj Gori — Atosu imao je Hilandar, a i danas još ima, raznovrsna imanja i na Halkidici i Kasandri, po Solunskoj Kampanji i u samom gradu Solunu. Sva ta imanja sticao je on postepeno od XII.—XIV. veka. Ali nema sumnje, da je neka od njih imao i pre nego što je došao u srpske ruke i bio obnovljen. O tome nas uverava Domentijan, biograf Sv. Simeuna i Sv. Save, kada tvrdi: da je vizantijski car Aleksije II. darovao njima zapusteli manastir Hilandar s' v'sjemi metohijami i opravdanijami.

A kada su srpski svetitelji obnovili taj manastir priložio mu je car Aleksije i svoj manastir Zig, s' v'sjemi. stasi svoimi i s' metohijami. Uz to je Sv. Sava, pored mesta i zemalja u administrativnom centru Svete Gore — u Kareji, otkupio od Svetogoraca i manastir Sv. Ispovednika, za koji se veli: da je bio sličan carskim manastirima.

Docnije je Sava, u susedstvu ziške metohije, otkupio za 600 velikih perpera i predeo zvani Skorpia, te ga sdružio sa ziškim metohom Sv. Ilije. Na taj način, veli Domentijan, Sv. Sava je uspeo da pribere pod srpsku monašku vlast na Svetoj Gori četrnaest manastira sa njihovim zemljama i sve to zajedno nazove Hilandarom. Tako je Hilandar, po daljem kazivanju Domentijanovu, već u njegovo doba, oko polovine XIII. veka, sa priloženim selima i zemljama u Srbiji, imao toliko metohija, da bi se u njemu lako moglo izdržavati i 200 kaluđera 4 od prihoda sa tih zemalja.

Krajem XIII. veka, januara 1292. g., vizantijski car Andronik II., dao je potvrdu, zvanu i sinorlama, za sve hilandarske metohe po oblastima njegove države. Iz te povelje saznajemo: da se je zemljište na kome je podignut obnovljeni Hilandar još i tada zvalo Mileon, da su mu vinogradi bili u kraju zvanom Karakal i da je u užim granicama Svete Gore, pored voćnjaka i vinograda sa isposnicom Sv. Save i drugim ćelijama u Kareji, imao i dve metohije, Sv. Nikolu i Preobraženje, i dva sela, čisto monaške kolonije, Sv. Georgije i Sv. Ispovednici.

A iz nekoliko povelja kralja Milutina, koji je početkom XIV. v. obnovio i glavnu crkvu Sv. Vavedenja i ceo manastir iz osnova, vidi se: da je Hilandar već i ranije imao u svome posedu i svu zemlju od Mileona do pristaništa na moru. Taj kraj zvao se Hrusija i Milutin je tu, na domaku mora, za odbranu manastirskog pristaništa od gusara, dao sagraditi vrlo tvrdu i visoku kulu, koja je obično zvana pirgom Sv. Spasa, po crkvi Vaznesenja na njenom vrhu; a katkad i morskim i Vasilijevim pirgom, po blizini s morem i utvrđenim manastirićem Sv. Vasilija, koji je sagrađen na jednom grebenu ispruženom u more.

A kralj Dragutin šiljao je svoje ljude čak od Prizrena da idu u Hilandar ''i strežet, straže na mori na pristaništi''. Granica Svete Gore ni u Srednjem Veku nije bila na Kserksovom kanalu ili Prevlaci. — Po hrisovulju Andronika II. od 1292. g. već je metohija Sv. Ilije sa manastirom Zigom bila izvan Svete Gore, a ona se nalazila, kao što se i danas nalazi samo pod drugim imenom, na zapadnoj podgorini gorske kose Velika Straža ili Vigla. Da je ta planina zaista bila međa između Svete Gore i poluostrva Halkidike, a ne Kserksov kanal, uverava nas i jedna sinorlama cara Dušana od 326. aprila 1348. g., kojom se određuju i utvrđuju granice svih hilandarskih imanja na Svetogorskom Poluostrvu. Po tom dokumentu granica je počinjala na jednom trskovitom mestu metohije Ziške, gde se ogranci Velike Vigle spuštaju prema Južnom Moru ili Svetogorskom Zalivu. Odatle je išla na Istok morskom obalom, prolazeći kraj Hromiticu ili Hriumeticu — danas Krumicu, crkvu Sv. Georgija i Solišta, Tri Brata,a nazvana tako po tri kamena koja leže tu u moru, predeo Monoksilište — danas Monoksilit i reku Ivanicu — danas Jovanicu, sve do jednoga velikoga kamena iza nje u moru. A odavde se dizala na Sever po jednom brdskom grebenu ili hridu do Delka, gde je u dubu urezan bio međni krst; i prolazeći Ćelijišta, gde je na jednom kamenu sličnom grobu udarena bila vula ili znak granični, išla je međa pravo u brdo na Herovo i Veliki Del, gde je takođe u kamenu načinjen bio znak. Za tim se granica povlačila Velikim Delom do njegova kraja i spuštala niz brdo na opšti — saborni put, 7b prema Orlovskim Pešterama i prešavši, u severnom pravcu, preko reke Orlovske Peštere izlazila na Veliki Rid, Ravni Del i Svetu Marinu, gde je sredinom presecala planinu i izlazila na Sabrano Kamenje.

Sabornjim putovima nazivani su na Svetoj Gori glavni putovi, koje su svi svetogorski manastiri zajednički — saborno uređivali i održavali; dok su produženja tih sabornih putova preko Vigla, dakle van Svete Gore prama Halkidici, nazivani carskim putovima, jer su se o njihovom održavanju starale državne — carske vlasti. Od toga mesta išla je međa na Dolak, Željezni Krst i izlazila na saborni put koji vodi u manastir Svigmen-Esfigmen i pored vr'tograda, bašte manastirske, po grebenu vodila na Zapad; prolazila je za tim Crvenu Zemlju i Crveni Kamen, ostavljajući van granica onu stranu sa koje se odranjalo kamenje prema Esfigmenu, dolazila na Priim i Lustru, prolazila pozadi crkve Cainove i spuštala se niz greben pravo na more. Zatim je išla morskom obalom preko Samarije, Pristaništa, Sv. Georgija i crkve Sv. Simeuna pravo na Sv. Andriju; a po tom, obilazeći morskom obalom Stilar, Plati, Jelu i Sv. Jeftimija, dolazila je na lovišta orkinarska i ponovo izlazila na saborni put. Tu se obraćala na Istok i sabornim putem penjala na Viglu do krsta, koji je postavljen tamo još u stara vremena; pa je odatle skretala desno na jug i išla Viglom na Veliku Viglu, s koje je silazila na južni saborni put do kamena zvanog Moliv'duza i odatle spuštala se niz brdo prama Jugu na ravnicu gde je stenac kamen; i prešavši Gluboki potok ulazila je u Veliko Blato, s kojega je niz brdo silazila Svetogorskom Zalivu na vodicu, gde je ono trskovito mesto odakle je i počelo omeđavanje.

Sudeći po ovim međama Hilandar je u doba srpske carevine vladao gotovo čitavom petinom celokupnog zemljišta na Svetoj Gori, kojoj glavna granica prema Halkidici behu gorske kose Male i Velike Vigle. No osim privedenih činjenica i jedna druga okolnost uverava nas, da je već zapadno podnožje Vigle bilo van granica Svete Gore; a to je: prestanak čistih monaških kolonija u ovom kraju i pojava metohijskih sela u kojima žive stalno ljudi i životinje obojega pola; dok je u pravoj Svetoj Gori, istočno od Vigle, i danas još strogo zabranjen i sam pristup ženskom polu. — Prvo takovo naselje za koje znamo jeste selo Kumica u metohiji Ziškoj pod Viglom. Ono se pominje već u jednom državnom popisu dažbina po svima selima hilandarskih metohija iz druge polovine XIII. veka i imalo je 15 porodica, 8 koje su, slično docnijim prnjavorcima po našim severnim krajevima, obrađivale manastirsku zemlju. Njih pominje i car Andronik u svojoj sinorlami od 1292. g. kao parike ziške metohije Sv. Ilije;dok su u Dušanovoj potvrdi hilandarskih metohija od 1348. g. sve zemlje i ljudi te metohije pomenuti pod imenom pirg Hromitica, Skorpia, kupenica i mežde ih.

Taj pirg je bio onda glavni ekonomski centar i obrana cele te metohije, a ležao je uz Svetogorski Zaliv jugoistočno od Kumice, Skorpie i Ziga. On je danas u razvalinama, a sva stara imena ove metohije potisnulo je ime jedinog u tom kraju naseljenog mesta Kumice, koja je sada ekonomsko središte svih hilandarskih zemalja na zapadnom podnožju Vigle. Sa ovom metohijom spojio je Dušan granice jedne nove metohije na jugoistoku od Kserksova kanala. Taj kraj, kao i jedan pojas zemalja na severozapad od toga kanala, gotovo sve do episkopskog mesta Jerisa, zvao se Prevlaka, pa se tako u glavnom i danas zove. U njemu su imali svoje zemlje, zvane Livada, monasi Lavre Sv. Atanasija, te je Dušan od njih otkupio ceo taj metoh sa crkvom Sv. Nikole zvanom Paliokometica i platio im zato 1760 zlatica.

Granice tih spojenih metohija detaljno su označene u kupoprodajnom ugovoru Dušanovom sa Svetogorcima, datiranom na Prevlaci 12 . decembra 1347. g. — One su išle: od Orkinarija, na severozapadnom podnožju Vigle, pravo na Jeriski Zaliv, te morskom obalom na Sever do Topila; tu je međa svrtala na Jug i prema Kumetici. izlazila na carski puš, prelazila ga i skretala na Zapad preko Prosečenog Kamena, Vatove Kruške, Hrida i niže Skorpie prelazila Veliki potok i išla dalje u jugozapadnom pravcu do zabodenog delanog kamena sa tri roga. Odatle je granica skrenula na jug i preko ploskog kamena, zabodenog blizu poprečnog puta, i Hrida spuštala se na južno more ili Svetogorski Zaliv. Zatim je išla na Istok morskom obalom preko Kakodiava do sredine Sikamnije, gde utiče potok u more; a odatle se dizala na severoistok Hridom na rascepani kamen, u blizini južnoga carskoga puta i onda išla tim putem preko Gumna pored duba Kalodendra i svrtala desno na Beli Breg, gde je prešavši potok silazila na Veliku Gramadu i preko hrida dolazila do druge Gramade i Crvenog Kamena zvanog i Piripetra. Tu se je međa spuštala pravo na more i išla morem ispod Ziga sve do vodice i Trsnika, gde je svraćala na Sever i uz goru dolazila na Veliko Blato, prelazila Gluboki potok i Ravninu, te opštom svetogorskom i ujedno hilandarskom užom međom preko Velike Bigle (ovde tako!), pored kamena Molivduza, prelazila na Biglu s koje je za tim silazila na dva kamena kod Orkinarije, gde je i otpočelo omeđavanje.

No osim ovde označenih zemalja spojenih u jedan kompleks Dušanovom komasacijom Hilandar je tada imao, pa i danas još ima, na prostoru između Kserksova kanala i Svete Gore, jednu malu metohiju koja je u Dušanovoj opštoj potvrdi svih hilandarskih metohija od 1348. god. označena sa Pirg' na Prevlaci s'zemlom' i s'vinogradom. Ta metohija nalazi se u uglu između Kserksova kanala i Svetogorskog Zaliva, gde se i danas vide razvaline staroga pirga; a delile su je, kao što je i danas dele, od Kumičke metohije na jugoistoku, uz Svetogorski Zaliv, po jedan Ksiropotamski i Vatopedski metoh, a na severoistoku metohija Lavre Sv. Atanasija od koje su, u glavnom, i otkupljene sve hilandarske zemlje u ovom prostoru, gde sam Hilandar i danas ima gotovo dve trećine celokupnog zemljišta. Uz ta imanja Hilandar je već u HIII. v. imao zemalja i čitavih sela i na severozadnoj strani Kserksova kanala. — U Andronikovoj sinorlami od 1292. god. pominje se metohija Sv. Nikole na Prevlaci blizu episkopskog mesta Jerisa sa vinogradima i njivama; pa je i za te zemlje načinjen pirg kod samoga Jerisa, kao što nas uverava Dušanova povelja iz 1348. god.15 I taj pirg je danas u razvalinama, ali je većina starih zemalja na Prevlaci s obe strane kanala i sada vlasništvo Hilandara. Izgleda, bar za HIII. vek, da na hilandarskim zemljama na Prevlaci nije bilo stalnih seoskih naselja, jer Andronikova povelja od 1292. god, pominjući parike na zemljama ziško- kumičke metohije, ne govori ništa o kakovom naselju prevlačkih metohija, i ako se odmah za tim pominju parici susedne hilandarske metohije u Rudavi. A Rudava je bio kraj, koji se, po indikacijama što ih dobivamo iz dokumenata u kojima se ona pominje, nalazio severozapadno od Prevlake u halkidičkom Primorju. Metohija hilandarska u tom kraju nosila je ime Sv. Bogorodice i među maslinicima, vinogradima i mlinovima imala je i jedno naselje parika. To naselje navodi se u pomenutom popisu dažbina iz XIII. v., bilo je selo i imalo je 18 porodica, pa se u istom aktu naziva jedanput Kamenica, a drugi put samo Kamen. Osim toga u blizini Rudave odelio je 1292. g. car Andronik pet porodica iz carske pronije u selu Kondogrici i pridružio ih ovoj metohiji hilandarskoj. Četiri od tih pet porodica behu potomci vivliografa Parcala,16 koje su se tokom 5—b decenija toliko razvile, da su obrazovale čitavo selo pod imenom svoga pretka, te car Dušan u opštoj potvrdi hilandarskih dobara 1348. g. pominje i selo Parcaljevo 17 uz metoh Rudavu, u kojoj je Kamenica bila staro naselje.

Biograf naš Domentijan zabeležio je oko polovine toga veka: da su Sv. Simeun i Sava, kada su dobili od cara Aleksija III. neke puste metohije i poklonili ih Vatopedu, iz Srbije — ot svojeje si zemlje — dovodili ljude i naseljavali ih po tim metohijama.

Pored pomenutih mesta Hilandar je u istočnom kraju Halkidike imao u svome posedu još i stari gradić Paleohor, koga mu je darovao car Dušan pod imenom ''grada''; ali već 1408. g. to mesto nije više pripadalo Hilandaru, jer znamo da ga je te godine vizantijski car Jovan Paleolog, kao metoh Paleohorion, priložio grčkom svetogorskom manastiru Dionisiju. 20 — Mesto to postoji i danas i kao selo Paleohori zabeleženo je na austrijskoj vojnoj karti Halkidike u kraju Mohoriji severo-zapadno od Jerisa...

izvor: Topografija Hilandarskih metohija u Solunskoj i Strumskoj oblasti od XII do XIV veka. M. Grujić, Beograd,1924

O Hrumici na (na listi za misionar-# za misionar lista tekstova#)

Metoh Zig

Manastir Hilandar još nije bio sasvim završen kada Simeon 13. februara 1199. umire. Hram je, svakako, bio gotov, jer je Simeon izdahnuo u priprati, a u hramu je i sahranjen. Sava je potom ubrzao radove i iste godine dovršio manastir. U proleće 1199. odlazi ponovo u Carigrad i dobija od Aleksija nov zlatopečatni sigilij (juna meseca), na osnovu koga se Hilandaru ustupa i stari, zapušteni manastir Zig (danas u ruševinama, na zapadnoj padini Velike Vigle), zatim i pravo na držanje lađe od 1000 merica, i potvrđuju sve privilegije i prava iz hrisovulje od 1198.

To je stari manastir koji je bio jedan od mnoštva svetogorskih manastira. Osnovan je početkom 10. veka i bio uništen neposredno pre 1198. Nalazi se na oko 2km istočno od Uranoupolisa, danas uz samu granicu sa Svetom Gorom, nekada je bio u okviru manastirske zajednice. Manastir Zig ili nekada nazivan Frankokastro je bio jedan od najstarijih manastira na Svetoj Gori. Po njegovom uništenju s kraja 12 veka nije više obnavljan. Otkrio ga je 1984. Nakon opsežnih iskopavanja Joakim Papagelos i u prvom iskopavanju je otkrio veliki broj vizantijskih (Romelijskih) antikviteta i veoma bogato ukrašen podni mozaik katolikona.

Po starim dokumentima iz Protata od 958 god., navodi da je sam Sveti Atanasije svetogorac po dolasku na Svetu Goru, po savetu starca duhovnika još kao mlad monah se prvo podvizavao u oblasti južne Vigle, područja gde se i nalazi ovaj manastir.

Inače se prvi put naziv Zig spominje kod nekih istoriografa još od 942 godine, ali se nezna da li se naziv odnosio na oblast, manastir ili neko naselje. Prvo pouzdan dokument je iz 992 godine koji navodi da se radi o već izgrađenom i dobro utvrđenom manastiru, a na spisku igumana iz 1018god. se navodi iguman Nefon iz manastira Zigos. Inače, već u 10 veku manastir je imao veliko bratstvo i bio visoko rangiran u hijerarhiji svetogorskih manastira.

Nema pouzdanih izvora o tome kako je i zašto manastir nastradao 1198 godine kada je i potpuno opusteo, ali na inicijativu Svetoga Save srpskog car Aleksije III zlatopečatnom sigilijem dodeljuje manastir Zig srpskom rodu pod upravom manastira Hilandara već 1199god. od kada se i smatra Hilandarskim metohom ali u sastavu Svete Gore.

Po novijim istraživanjima, se videlo da je postojala delimična obnova katolikona i trpezarije manastira u periodu 1201-1210 godine, pa se misli da je to bilo pod inicijativom manastira Hilandara, i ne isključuje se mogućnost da su ga nakon delimične obnove naseljavali i srpski monasi.

1211 godine po naređenju rimskog pape, ovaj manastir naseljavaju Franci i od njega će napraviti privremeni magacin za opljačkane relikvije. Inače se ista godina pominje kao vreme kada su već u prvom naletu Franci na 80 magareta puni tovara opljačkanog blaga izneli sa Svete gore.

Sama građevina, fortifikacija se sastojala iz 5 celina, katolikona, trpezarije, konaka, kula i odbrambenog zida. Nakon dugogodišnjih istraživanja, odbrambeni zid manastira je imao čak 11 kula.

Smatralo se da od 12 veka pa do 1980 godine manastir je bio u ruševinama, kada počinju opsežna iskopavanja i rekontrukcija.

Utvrđeno je da su kameni blokovi ovog manastira bili korišćeni za izgradnju Hotela Ksenija u Uranopolisu, 1960 god. Inače su, novija israživanja otkrila da je na mestu katolikona još u 6 veku p.n.e bila verovatno religiozna građevina koja je bila aktivna do 4 veka n.e.

Katolikon manastira je izgrađen u 11 veku. Sastoji se od četiri, jasno vidljive, faze gradnje. Kompleks čini, četiri stuba, na koje se oslanja glavni hram sa uskim pripratom koji je izgrađen prvi. Zatim na severnoj strani je kapela sa grobnicom osnivača kao i u južnoj priprati u kojoj je grob verovatno nekog od ktitora. osnivača. Sam hram je u obliku krsta sa 2 kapele.

Murali su do visine 2-4m i delimično dobro su sačuvani. Četiri mermerna stuba koji su držali kupolu su nestali, ali stubovi sa delovima kupole na severnoj strani odlično očuvani. Od freskopisa predstava Blagovesti u priprati je odlično očuvana, dok su dva sloja živopisa sa prikazima arhijereja, verovatno Svetog Nikole dobro očuvani u nišijužne kapele.

Najnovijim istraživanjima je itvrđeno da je katolikon bio u funkciji tokom 16 i 17 veka, jer se iz tog perioda nalazi drugi sloj živopisa na kupoli i nišama južnog narteksa, pa se sada smatra da je manastir Zig ponovo zapusteo u toku Grčkog ustanka kada su ga Turci razrušili, u 19 veku. Podni mozaici su dobro očuvani i potiču iz 11 veka.

U toku iskopavanja, otkriveno je više predmeta manastirskog blaga: olovni pečati, srebrne medalje, putiri, mermerne, staklene vaze, noževi, srebrni novac, bogoslužbeni predmeti.

Da li od ovog pronađenog pokretnog blaga deo ima poreklo iz Srbije, što bi upućivalo na naseobinu srpskih monaha, ostaje da se vidi.

Više na: Zig

Metoh Kruna, Jerisos

Ovaj hilandarski metoh se nalazi na 1km severo-zapadno od Jerisosa, uz magistralni put koji vodi ka Stavrosu. Smatra se da je dobio ime po Skala Koroni koji je postojao u njegovoj blizini, pa ga i danas Grci nazivaju Kruna pirgos.

Metoh Kruna je imahram Svetog Proroka Ilije uz sam pirg koji je bio okružen visokim zidinama, koje se i danas vide, a koje su u polusrušenom stanju. Od hrama se danas mogu videti temelji do 2 metra visine, dok je pirg ostao u prvobitnoj visini. Po turskim dokumentima se vidi da je pirg postojao još u XV veku i da je tada bio u ataru sela Skala Koroni i da je pripadao manastiru Hilandar zajedno sa okolnom zemljom. Još u to vreme se radilo o utvrđenju sa par zgrada i pirgom koji su bili okruženi visokim zidinama. Po turskim dokumentima celokupno utvrđenje je manastir izgubio 1542 god. i to stanje je bilo sve do 1719 god. kada je man.Hilandar ponovo otkupio Pirg sa utvrđenjem i okolnom zemljom od seljaka. 1765 god. man.Hilandar prodaje celokupno utvrđenje okolnim seljacima, sve do 1821 god. kada je izbio požar i pirg se u velikoj meri urušio, a utvrđenje je bilo potpuno napušteno zajedno sa okolnim kućama, štalom. Sredinom XIX veka u više dokumenata se navodi da je man.Hilandar povratio vlasništvo nad ovim utvrđenjem i da je u par navrata radio obimne radove kako bi ga obnovio i aktivirao manastirsku ekonomiju.

Danas je kula visoka 12 metara, sa okolnim zidinama visine do 4 metara. Ima tragova objekata koji su se nalazili unutar i u okolini utvrđenja, a samo utvrđenje se nalazi uz magistralni put. I danas je u vlasništvu man.Hilandara.

Više na: Kruna, + http://www.dimosaristoteli.gr/gr/sights/krouna-tower (dodatak)

Ostaci hrama proroka Ilije sa zidinama i pirgom

Metoh Kumica

Ostaci hrama Svetog Jeftimija

Metoh Kumica je najveći po površini hilandarski metoh na Atosu, nalazi se uz samu granicu Svete Gore uz mesto Karaula i čini jugoistočni deo Jerisoskog zaliva. U njemu se do 19 veka nalazilo par aktivnih monaških svetogorskih kelija. Do 14 veka je u njegovom severnom delu bio Hram Svetog Jeftimija od kojeg danas se samo naziru temelji, a uz koji je bio veliki odbrambeni pirg Svetog Jeftimija. Ovaj Hilandarski metoh je oduzet manastiru Hilandar u toku Grčke nacionalizacije nakon 1923 godine i bio dodeljen na korišćenje Grcima koji su došli iz Anadolije. Metoh je do 14 veka bio u sastavu Svete Gore i integralni deo poseda manastira Hilandar.

deo obale metoha Kumica

Metosi Prevlaka i Tripiti

Metoh Prevlaka ili Srbski pirg spada u najstarije hilandarske metohe. Moguće je da je pripadao Hilandaru i pre Nemanjića. Vremenom se uvećao što kupovinom okolne zemlje. što razmenom poseda sa drugim manastirima. Imao je površinu od 11-27 hektara. Ovaj metoh Prevlaka ili Srbski pirg spada u posede koji su najduže bili u rukama hilandarskih monaha, od 12.pa do početka 20.veka, jedino je prekinut kontinuitet 1607-1647.godine dok je Srbski pirg bio založen zbog jednog većeg duga kojeg su hilandarci isplatili i povratili metoh u celosti.

Središnji deo metoha Prevlaka su činili 1569.godine Srbski pirg, crkva posvećena Svetom Nikoli, jedna kuća, štala, senjak i vinski podrum. Ceo metoh je bio posvećen Svetom Nikoli, što se vidi i iz potvrdne povelje cara Andronika II iz 1299.godine.1585.godine u strašnom zemljotresu su porušeni svi pirgovi oblasti Prevlake pa tako, verovatno i Srbski pirg. Metoh Prevlaka je još od 18 veka, po navodima dokumenata iz Episkopije Jerisoske, bila obradiva površina na kojoj se gajila pšenica. Metoh Srbski pirg, Prevlaka se nalazi oko 100 metara sa desne strane od Kserksovog kanala na 2/3 puta Nea Roda-Tripiti.

metoh Prevlaka

Na oko svega 300 metara udaljeno od metoha Prevlaka je smešten metoh Tripiti koji se celom svojom dužinom oslanja na Kserksov kanal. metoh Tripiti je površine oko 15 hektara i bio je obradiva površina, površina pod šumom i makijom. Na južnom delu izlazi na obalu mora u dužinu od 400 metara, danas se tu nalaze placevi i kuće stanovnika mesta Tripiti. Ovaj metoh je Hilandar dobio kao poklon od svojih monaha Jaftimija i Mardarija, koji su bili iz ove oblasti, krajem 1518.godine. Ovaj metoh se u početku vodio kao baštinsko ribolovište pod imenom Amaksina na samom Kserksovom kanalu preko puta magarećeg ostrva.

Zograf i Hilandar su 1572.godine izvršili raz,menu poseda, tako je Hilandar uzeo zemlju bliže Srbskom pirgu, a dao je pojedine njive metoha Tripiti.

Više na: Srpski pirg, Tripiti