Manastir Zograf

(Sv. Georgije - Đurđevdan, 23. april/6. maj)

Zograf leži visoko u brdima obraslim šumom, na putu prema Hilandaru i Vatopedu, udaljen od mora oko sat hoda, manastirskim džipom se to rastojanje savlađuje za četvrt sata. Manastir Bugara spada u grupu najstarijih svetogorskih svetinja, s kraja desetog veka. Predanje veli da su ga osnovala trojica monaha plemenitog roda iz Ohrida – Mojsije, Aron i Jovan. Učinili su to uz pomoć bugarskog cara Simeona, ali nisu mogli da se saglase kome da to zajedničko stanište posvete – Bogorodici, svetom Nikoli ili svetom Đorđu. Ostavili su u crkvi praznu drvenu dasku i odluku prepustili Božjoj volji, a sami izašli da se posvete molitvi. Kada su ponovo ušli zatekli su ikonu oslikanu likom svetoga Đorđa. Tako su manastir posvetili ovom velikomučeniku, a nazvali ga Zograf, što na grčkom znači Slikarev ili Živopiščev. Ova legenda je nastala kasnije, pošto su Bugari preovladali u manastiru, sa ciljem da naglasi njegov bugarski karakter. Istorijski, manastir je prvobitno bio grčki, a njegovo postojanje nazire se u prvom atonskom tipiku (972) u potpisu „Georgios Zografos“. Pretpostavlja se da je on bio i osnivač.

Slovenski elemenat u manastiru je ojačao u periodu franačke vladavine, a naročito u poslednjoj deceniji XIII stoleća, kada su Bugari imali stvaran politički uticaj na Svetu Goru. Manastir je u to vreme mnogo pomagao i car Mihailo VIII Paleolog, o čemu svedoči i jedan dekret u korist manastira iz 1276, u kome se Zograf prvi put naziva „manastirom Bugara“. Početkom narednog veka Zograf je stradao od katalanskih odmetnika, zgrade su spaljene a neki monasi mučeni. Pozna tradicija je ovu nesreću pripisala pristalicama neuspele unije Pravoslavne sa Rimokatoličkom crkvom na saboru u Lionu, koje su predvodili sam car Mihailo i patrijarh Jovan Vek, i papinim najamnicima. Istorijski izvori to ne potvrđuju.

U manastirskoj porti je 1873. godine podignut spomenik dvadesetšestorici monaha koji su navodno, 10. oktobra 1274, mučenički stradali u toj unijatskoj akciji. Velikodušni prilozi careva iz kuće Paleologa, Andronika II i Jovana V, bugarskog cara Asena II i srpskih vladara uslovili su veliki procvat, ali je taj polet sasečen turskim osvajanjima. Od 1433. godine Zograf uživa zaštitu i pokroviteljstvo moldavo-vlaške gospode, pre svega, vojvode Jovana Aleksandra. Kulu na manastirskom pristaništu sagradio je moldavski vojvoda Jovan Bogdan, 1517, crkva u kuli je psovećena Svetom Nikoli. Kula je nedavno restaurirana, kao i čitav kompleks. Pored kule je jedina sačuvana vetrenjača na Svetoj Gori. Krajem devetnaestog veka, zahvaljujući obilnoj pomoći bugarske države i prilozima pobožnih bugarskih trgovaca hadžija i čorbadžija, Zograf je po bogatstvu postao drugi manastir na Atosu, odmah iza ruskog. U to vreme u crkvi se služi isključivo na bugarskom, a u bratstvo se više nisu primali drugi monasi osim bugarskih. Zograf se od Jeremijinog tipika nalazi na devetom mestu, pripada petoj grupi (drugi po rangu) koju predvodi Dionisijat. Većina manastirskih građevina je podignuta u drugoj polovini XIX veka, a glavna crkva, posvećana svetom Đorđu, na njegovom početku. Jedan natpis na grčkom i bugarskom kao graditelje označava monahe Jeftimija i Porfirija, manastirske ekonome.

Katolikon

Hram krase ikonostas i časna trpeza u pozlaćenom duborezu „visoke zanatske vrednosti“. Zatim tri ikone svetog Đorđa. U oltaru se čuva ikona Bogorodice Uslišiteljke (Epakuusa) ili Bogorodice koja govori. Na pitanje monaha Kozme kako da sledi najbolji put za spas svoje duše ova ikona ga je savetovala da napusti manastir i da se negde povuče u najdublju askezu.

Manastirski kompleks ima osam paraklisa, devet se nalazi izvan zidina, a jedan u porti. Jedan je posvećen slovenskim apostolima Ćirilu i Mteodiju, sagrađen je 1900. U maloj crkvi Uspenja nalazi se ikona Bogorodice Akatistne, takođe čudotvorna, tip Odigitrije. Akatistna se zove zato što Bugari pred njom, umesto pričesnog stiha, pevaju akatist (himnu hvale). Vrsni poznavalac ikonografije Bogomajke P. N. Kondakov smatra da je ikona iz XVII veka.
Knjižnica, smeštena u manastirskom pirgu, ima 162 rukopisna kodeksa na grčkom i 388 na slovenskim jezicima, među njima je i autograf Pajsijeve Istorije bugarskog naroda.

Sava Hilandarac, i sam bibliotekar, piše pre više od jednog veka, kako u njoj „sad nema onoga što joj je najviše vredelo“, a to je jevanđelje na slovenskom jeziku, pisano glagoljicom, na koje je naišao godine 1843. austrijski konzul Antun Mihanović, a manastir 1860. poklonio ruskom caru Aleksandru II. Ovo jevanđelje je, kaže, s potpunim tekstom svojevremeno izdao Vatroslav Jagić.

Čudotvorna ikona Svetog Georgija

Posvećen je svetom Đorđu jer se ikona, sa svečevim likom, sama ispisala na dasci. Manastir Zograf podigla su tri brata, Grci Mojsije, Aron i Jovan, u 10. veku. Braća su došla na Svetu Goru u vreme cara Lava Mudrog i nastanili se u blizini sadašnjeg manastira. Tu su podigli crkvicu ali nikako nisu mogli da se slože oko imena. Najzad odluče da svako ode u svoju ćeliju i moli se bogu za prosvetljenje kome crkvu da posvete. Ujutru vide islikanu ikonu svetog Đorđa na dasci koja je, prethodnog dana bila obična, neislikana. Ovo se ubrzo pročuje pa prilozi stanu priticati sa svih strana. Druga ikona svetog Đorđa, stigla je, morem, iz Azije do vatopeda pa stavljena na magare da je odnese kudmu je volja. Magarac ikonuodnese do Zografa. Treća ikona svetog Đorđa dar je Stefana Dušana. 

Kao što je već rečeno, sve tri čudotvorne ikone svetog Georgija Pobedonosca nalaze se u Sabornom hramu manastira Zografa, podignutom u ime i čast ovog velikomučenika. Sveti Georgije Zograf stoji na stubcu desne pevnice i njegova povest je sledeća: Za vreme vladavine cara Lava Mudrog živela su tri rođena brata – Mojsije, Aron i Vasilije, poreklom iz Lihnide, koja je kasnije dobila ime Ahrida. Zbog svoje ljubavi prema Bogu i svog blagočešća, oni odluče da napuste bogatstvo i slavu ovoga sveta i da obuku angelsku shimu. Kako bi se vatrenije i hrabrije suprostavili neprijateljskim lukavstvima i potpuno umrtvili strasti svoje ploti radi Carstva Nebeskog, oni izaberu sebi savršeno otšelništvo na Svetoj Gori – Atonu. Našavši tiho mesto u okolini današnjeg manastira Zografa, oni podignu tri kolibe i podvizavahu se svaki za sebe, okupljajući se jedino nedeljom. Pročulo se na Svetoj Gori o njihovoj vrlini, pridruže im se i drugi monasi, pa pronašavši božjom voljom zgodno mesto, oni podignu manastir i hram. Ne mogahu se međutim saglasiti oko imena svetog hrama: jedni govorahu da se hram posveti svetom Nikoli, a drugi svetom Klimentu arhiepiskopu ohridskom, svom zemljaku; svaki dakle onome koga više poštovaše, i tako ne mogahu da se slože. Da bi rešili nastali spor u bratskoj ljubavi, najzad odluče da se usrdno pomole Bogu i da on jedini odluči kom svetitelju da posvete svoj hram, i čiju ikonu da naslikaju na pripremljenoj dasci. Jedne večeri stanu sva trojica na molitvu, svaki u svojoj keliji, i dok se tako moljahu, neobična svetlost, jača od sunčevih zraka, razlije se iz novoutemeljene crkve po okolnim visovima, a oni zbunjeni i obuzeti strahom ostanu čitave noći u podvigu molitve. Sišavši sledećeg jutra u crkvu, ugledaju na svoje veliko iznenađenje već naslikan lik svetog velikomučenika i pobedonosca Georgija na pripremljenoj dasci. Tako je Gospod odgovorio na njihovu molbu i na čudesan način objavio kome da posvete svoj hram. 3bog ove svete ikone hram je posvećen svetom velikomučeniku Georgiju, a manastir nazvan Zograf (Ikonopisac), pošto se ikona javila na sam Božji mig, naslikana nevedljivom silom i rukom. O tome gde se ranije nalazila ova sveta ikona, povest kazuje sledeće: Ikona svetog Georgija potiče iz Fanuilovog manastira u Siriji, koji se nalazi u blizini Lide, zavičaja velikomučenika Georgija, gde je projavila velika čuda. Po rečima igumana ovog svetog manastira Evstratija, kada je Sveblagi Bog popustio u Svom pravednom gnjevu da na čitavu Siriju naiđe propast od Saracena, jednog dana ikona svetog Georgija se naočigled bratije odvojila od daske, odigla u visinu i nestala. Ožalošćeni i uplašeni ovim čudom, bratija se sa suzama stanu moliti Bogu da im u ime velikomučenika Georgija otkrije gde se od njih sakrio lik ovog pobedonosca. I Bog usliši njihovu molitvu, a velikomučenik Georgije uteši igumana manastira svojom pojavom, rekavši: “Ne žalostite se zbog mene, jer ja sebi nađoh manastir u Bogorodičinom vrtu na Atosu. Ako želite, pohitajte i vi tamo, jer gnjev Božji već nadolazi na Palestinu i na skoro čitavu vaseljenu zbog greha hrišćana!” Iguman okupi bratiju pa im ispriča viđenje. Pozvavši onda i starešine grada Lide, i rekavši im o svetoj ikoni, naloži im da čuvaju manastir, jer on zajedno sa bratijom odlazi u sveti grad Jerusalim da se svi poklone svetom Grobu Gospodnjem, i neka bude volja Božija. Napuste monasi sa suzama i tugom manastir i sišavši u Jopu, ukrcaju se na brod. Nakon višednevnog putovanja stignu Bogom vođeni na željenu Svetu Goru. Obišavši čitavu Svetu Goru i stigavši do manastira Zografa, oni uđu u hram i na svoju neiskazanu radost i ogromno iznenađenje, nađu lik svetog Georgija, koji ih je napustio prizvan ovim čudesnim događajem i Božjim promislom na novu dasku. Njegov lik ostao je u potpunosti neizmenjen. Tada fanuilovski monasi pripadnu ovoj svetoj ikoni sa suzama govoreći: “Zašto nas tako ražalosti doselivši se ovde, velikomučeniče Georgije?” A monasi Zografa ih zapitaju koji je razlog tolike tuge. Onda im ovi o svemu ispričaju. Kažu onda i domaćini šta je njima učinio isti velikomučenik Georgije. I tako zajedno proslave Gospoda i njegovog slugu Georgija. Pomenutog igumana Fanuilovog manastira Evstratija i ovde postave za igumana. Ikona velikomučenika Georgija činila je velika čuda, pa se mnoštvo naroda slivalo u manastir Zograf na poklonjenje, a vest o njoj stigla je i do samog Carigrada, do dvora cara Lava Mudrog. U znak svoje pobožnosti i plamene revnosti, ovaj avtokrator odlučio je da poseti Svetu Goru i da se pokloni svetoj ikoni, te da se duhovno okrepi u susretu sa monasima Mojsijem, Aronom i Vasilijem, koje svi svugde hvaljahu. Posle njega, manastir Zograf posetio je i bugarski car Jovan iz Trnova. I njihovim bogatim darovima i novcem počela je izgradnja veličanstvenog manastira Zografa. Kasnije su ga međutim razrušili varvari i morski razbojnici. Današnji manastir podignut je na ruševinama starog zdanja, zahvaljujući pomoći moldavskog vojvode Stefana. Interesantan je slučaj jednog malovernog episkopa – kažu da je to bio episkop vodenski – koji se tek ostavši bez prsta uverio u autentičnost i istinitost priča o ovoj svetoj ikoni. Posetivši naime manastir Zograf u nameri da se uveri u prevaru (kako je želeo da veruje), on je ušao u hram i pokazavši potpuno nezainteresovano svojim prstom na ikonu, pitao je monahe je li to ta nazovi čudotvorna ikona. Pre no što je dobio bilo kakav odgovor, njegov prst se tako silno zalepio za svetiteljevo lice, da ga nikako nisu mogli odvojiti, nego su morali da mu ga odseku. Tako je ovaj neverni episkop na svojoj koži iskusio čudotvornu silu svetog velikomučenika Georgija Pobedonosca koja dejstvuje kroz ovu njegovu svetu ikonu. Tragovi odsečenog prsta i danas su vidljivi na ikoni. Ova ikona ukrašena je srebrnim okovom izrađenim blagoslovom mitropolita Serafima u Petrogradu, što stoji napisano na donjem delu svetiteljeve odeće. Lik svetog Georgija je zbog starosti dosta taman, a pripada Vizantijskoj školi. O drugoj svetoj ikoni svetog velikomučenika Georgija Pobedonosca, koja se nalazi na stubu leve pevnice, sačuvano je u manastiru Zografu sledeće predanje: Ova sveta ikona takođe je dospela u manastir morem iz Arabije i pronađena je u pristaništu manastira Vatopeda. Njen iznenadni dolazak uneo je ne mali nemir i pometnju među svetogorske monahe. Naime, pročulo se o njenom dolasku, pa su se okupili monasi iz svih manastira u želji da vide čudesno javljenu ikonu, i svi su molili da ona pripadne baš njihovom manastiru. Vatopedski monasi želeli su da je prisvoje, govoreći kako se pojavila u njihovom pristaništu. Ali, starci iz ostalih manastira nisu hteli ni da čuju, nego odluče da pronađu zajedničko rešenje, tj. da ikona na neki način sama pokaže kojem će manastiru pripasti. I tako i pored nadmoći manastira Vatopeda zbog njegove starosti, preovlada zajednički glas. Da bi dakle zasigurno videli u koji od atonskih manastira istinski blagoizvoli Pobedonosac postaviti svoju svetu ikonu, zajedničkom odlukom starci se dogovore da je privežu na jedno divlje i mlado magare koje uopšte nije znalo svetogorske staze i da ga ostave slobodno, prateći gde će se zaustaviti. Tako i učine. Magare najpre odvedu na put koji vodi od Soluna na Svetu Goru i ostave ga bez vodiča. Magare je odmerenim i odlučnim korakom krenulo, kao da je znalo i poimalo kakav sveti tovar nosi, prošlo kroz neprohodne predele i šume, i zaustavilo se baš na jednom brdu preko puta manastira Zografa. Tada svi videše da je blagovoljenije Pobedonosca Georgija da njegova sveta ikona ostane u ovom manastiru. Zografski monasi srdačno i sa radošću prime ovog nebeskog stranca i prijatelja i njegovu svetu ikonu postave u Saborni hram, na stub leve pevnice. A ono magare je krepalo čim su sa njega skinuli svetu ikonu i monasi su ga zakopali na istom mestu. U znak sećanja na čudesnu pojavu i dolazak ove svete ikone, na onom brdu podignuta je kelija i crkvica posvećena svetom Georgiju Pobedonoscu. To brdo nalazi se 15 minuta hoda od manastira prema zapadu, preko jednog dubokog potoka. Preko puta navedene svete i čudotvorne ikone, na severozapadnom stubcu na koji se oslanja velika kupola, nalazi se treća sveta ikona velikomučenika Georgija, o kojoj u manastiru postoji sledeće pisano svedočanstvo: Moldavsko-vlaški vojvoda Stefan stalno je ratovao protih svojih protivnika. U to vreme na njega se namerila velika neprijateljska sila radi njegovog potpunog uništenja. Videvši mnoštvo neprijateljske vojske, Stefan se uznemiri i uplaši, pa tako skrušenog srca i sa mnogim suzama pripadne Gospodu Bogu, moleći se i prizivajući Njegovu pomoć. Nakon usrdne molitve savlada ga lak san i odjednom mu se javi velikomučenik Georgije u nebeskoj slavi i tajni strah ga obuzme zbog ovog čudesnog viđenja. A javljeni velikomučenik mu kaže: “Budi hrabar u Gospodu i ne boj se ovog mnoštva, nego sutra okupi svu vojsku i povedi je sa slavljeničkim trubama, i videćeš snagu Boga našeg koji ti je uvek na pomoći. Zato sam poslan, da pokažem snagu Njegovu koja u tebi dejstvuje i da ti pomognem. A ti obnovi moj već opusteo manastir po imenu Zograf, koji se nalazi na Svetoj Gori Atonskoj, i pošalji tamo moju ikonu koju držiš kod sebe.” Ukrepljen pojavom svetog Georgija Pobedonosca i njegovim obećanjem o Božjoj pomoći, Stefan okupi vojsku, noseći sa sobom i ikonu svetitelja. Iz zahvalnosti prema Pobedonoscu, nešto kasnije Stefan je poslao ovu svetu ikonu na Svetu Goru da bi ispunio njegovu volju, i veličanstveno obnovio sveti manastir Zograf. Sve tri ikone svetog Georgija Pobedonosca okovane su srebrom i optočene dragim kamenjem. Svi ukrasi na njima potiču iz Rusije. 

Ikona Bogorodica Akatistna

Kako je ova sveta ikona proglašena čudotvornom i nazvana Akatistnom, postoji u svetom manastiru Zografu sledeće pisano predanje: Pre nesrećnog ishoda Florentinskog sabora, zapad se svim silama trudio da privuče sebi političkim previranjima uznemiren istok. I sam vizantijski car Mihajlo Paleolog je tome umnogome doprineo. Oslepivši Jovana Laskara i otevši mu presto, on se nameračio da ispuni obećanje koje je dao papi Grigoriju X. Sve se to događalo u XIII veku. Tadašnji patrijarh Jovan Vek je, saglasivši se sa otpadničkim stavom i ciljem avtokratora, potčinio Istočnu Crkvu rimskom tronu na drugom saboru u Lionu, što je imalo katastrofalne posledice za Istočnu Crkvu. Jer, latini su preokretali pravoslavne u inoverstvo ne snagom jevanđelske reči, već golim sečivom, nasiljem i mučenjima. Hiljade žrtava pale su pod njihovim mačem radi čistote pravoslavlja. Kako se Sveta Gora uvek borila u prvim redovima čineći oslonac stradajuće Istočne Crkve, u želji da unište taj kamen temeljac Pravoslavlja, latini prodru i na Aton, uveravajući rečima, potkupljujući novcem i obećanjima, prinuđujući pretnjama i mučeći do smrti, kako bi i na Svetoj Gori priznali vlast rimskog pape. Nekolicina plašljivaca im se tada priklonila privučena novcem ili strahujući od kazni i smrti, i odrekla se vere otaca svojih. Velika većina međutim, platila je krvlju ispovedanje svoje vere. Tada su nažalost lavra i manastir Ksiropotam pali i odstupili od učenja svetih otaca, primivši sa počastima i sužanjskim strahom zapadne dogmate. Ali, Gospod je kaznio manastir Ksiropotam da bi se ostali utvrdili u pravoslavnoj veri, i to na sledeći način: dok su ti nesrećni monasi saslužavali sa katolicima liturgiju, zidovi i bedemi manastira su se iz temelja zatresli i srušili, tako da su pod ruševinama nestali mnogi Latini, ali i otpali i sa njima se saglasivši monasi. Pošto ni malo ne obratiše pažnju na ovo znamenje i osudu sa neba, oni koji su preživeli katastrofu se razjareni raštrkaju po čitavoj Svetoj Gori u potrazi za novim žrtvama. U ta strašna vremena, blizu manastira Zografa podvizavao se jedan monah, koji je više puta dnevno čitao Akatist pred ovom svetom ikonom. Jednog dana, dok je sa njegovih usana neprestano odzvanjala Arhangelska pesma pohvale Presvetoj Bogorodici Mariji, odjednom se iz ove svete ikone začuju sledeće reči: “Ne boj se, nego brzo idi u manastir i poruči bratiji i igumanu da su neprijatelji moji i Sina moga veoma blizu. Neka se dakle oni koji su slabi duhom sa strpljenjem sakriju dok ne prođe iskušenje, a neustrašivi neka ostanu u manastiru. Idi dakle brzo!” Poslušavši glas i volju Prečiste Djeve, starac izađe iz kelije i zaputi se što je brže mogao u manastir. No, stigavši pred manastirsku kapiju, on ugleda onu ikonu Majke Božje, pred kojom je prethodno čitao Akatist i iz koje je čuo glas, kako stoji nad kapijom manastira. I pripadnuvši joj sa umiljenjem i blagočešćem, on je uzme i ode kod igumana. Kada su čuli da se približava opasnost, bratija se veoma uznemire. I oni slabiji među njima odmah se sakriju u brda i pećine, a dvadeset šestorica monaha ostanu zajedno sa igumanom u manastiru i zatvore se u pirg, iščekujući svoje neprijatelje i mučeničke vence. Nešto kasnije stigli su i latini, koji su ih najpre svom snagom svoje zapadnjačke krasnorečivosti molili da im otvore kapiju i da priznaju papu za glavu vaseljenske crkve, obećavajući milost samoga pape i obilje zlata zauzvrat. A monasi im sa pirga doviknu: “Ko vam je rekao da je vaš papa glava crkve? Odakle vam takvo učenje? Kod nas je Hristos glava Crkve! Milije nam je umreti, nego dopustiti da se ovo sveto mesto oskrnavi vašim nasiljem i tiranijom. Ne otvaramo kapiju manastira! ... Idite odavde!” Tada im pobesneli latini odgovore: “Dakle, umrećete!!” I skupivši odmah mnoštvo suvog granja, oni zapale vatru u podnožju pirga. Vinuvši se u visinu, plamen se razgori a monasi, ne odstupivši u svojoj duhovnoj smelosti, slaveći i blagosloveći Gospoda i moleći se za neprijatelje svoje predadoše u miru svoje čiste duše Gospodu 10. oktobra 1276. godine. U manastirskom rukopisu i u bugarskom časoslovu upisana su i imena ovih pobedonosaca i prepodobnomučenika. Sveta ikona iz koje se začuo Bogorodičin glas nalazila se u pirgu zajedno sa prepodobnomučenicima, ali je kasnije pronađena među ruševinama čitava, netaknuta vatrenom stihijom. U znak sećanja na ovo čudo, ikona je postavljena u hram Uspenija Presvete Bogorodice na ikonostas, na mesto na kome obično stoji ikona Hrista Svedržitelja. Pred njom neprestano gori jedno kandilo, u miru šireći pred licem Blagodatne Djeve i Bogomajke slabunjavu, ali večnu i neugasivu svetlost. Ova sveta ikona je dosta tamna i izgleda kao da je restaurirana. Bugari monasi zovu je “Herovo” (“Radovanje”), pa i samo mesto na kome je starcu čudesno objavljeno otkrivenje, danas se tako zove. Još je zovu i “Projavljena”. Umesto molitava za pričest, na svetim liturgijama koje služe u ovom paraklisu bugarski monasi čitaju pred ovom ikonom Akatist. 

(fakti2),(atl.)-ikone, +(atl.)-ikone