|
(Sretenje Gospodnje, 2/15. februar)
Na stenoovitoj terasi u samom podnožju Atosa, na jugozapadnom delu poluostrva, između Dionisijata i skita Svte Ane, dvadeset minuta udaljen od mora, leži grčki manastir Svetog Pavla, - Αγίου Παύλου (Sretenje Gospodnje, 2/15. februar) - koji je gotovo četiri stoleća, od osamdesetih godina XIV do druge polovine XVIII veka bio srpski. I zadužbina srpske gospode, pre svega, iz roda Brankovića i njihovih srdonika u Vlaškoj i Moldaviji. Engleski botaničar Džon Sibtorp je za drugog boravka u Svetoj Gori, 1793, posetio i manastir Svetog Pavla i zabeležio: „...To je bila srpska zadužbina, ali podvlašćenost Srbije Turskoj odsekla ju je od prihoda koje je trebalo da prima nove kaluđere...Ovdašnji kaluđeri su Srbi…“. Vasilije Grigorovič Barski veli, opet, da je već 1744. godine, za svoje druge posete, u manastiru zatekao samo grčke kaluđere. Jedna monografija o Svetom Pavlu doneće i odgovor na pitanje kada je manastir konačno prešao u grčke ruke.
Do manastira se iz Dafni brodom stiže otprilike za sat, koliko treba i ako se iz Svete Ane ili Dionisijata krene pešice. Pokloniku koji se uputi u manastir iz Kareje ili iz manastira u prestonicu, potrebno je oko pet sati. Manastirski taksi znatno skraćuje to vreme ako je namernik spreman da lagodnosti putovanja podredi mističnu lepotu hodočašća. Najlepši pogled na manastirsku vedutu pruža se kada se u njega dolazi iz Novog skita gornjim putem.
Oko nastanka manastira i ličnosti njegovog osnivača stvoreno je toliko legendi, predanja i „falsifikovanih dokumenata“ tako da čitav problem naučno još nije sasvim rasvetljen. Jedno predanje, puno kontroverzi, kaže da je manastir osnovan krajem VIII ili početkom IX veka, što bi značilo da je najstariji na Atonskoj Gori. Ono kao osnivače sjedinjuje u jednoj dve potpuno različite ličnosti istog imena: prepodobnog Pavla, sina cara Mihaila Rangabe (811-813) i svetog Pavla Ksiropotamskog, savremenika Atanasija Svetogorca. U tekstovima starijim od 1000. godine pominje se i manastir pod imenom Sveti Pavle. Da li je to današnji Sveti Pavle? To ime se u službenim dokumentima prvi put sreće 1071, kaže jedan istraživač atonskog monaštva. Najstarija istorija manastira isprepletena je sa istorijom Ksiropotama, u blizini Dafni. I jedan i drugi manastir kao osnivača poštuju svetog Pavla Ksiropotamskog.
Prvobitni manastir Svetog Pavla je bio posvećen svetom Đorđu. Već krajem HI veka je neznatan i siromašan, pa je prilikom prve reorganizacije Svete Gore pretvoren u keliju. U narednim decenijama je sasvim opusteo. U aktu prota Isaka iz 1239. izričito se navodi da je Sveti Pavle Ksiropotamski (tada posvećen Hristu Spasitelju) jedan od onih „časnih manastira“ (posebno su još apostrofirani Vulevterija i Zig) koji su do temelja porušeni da su postali „leš dostojan suza bogoljubivih duša“.
Poslednja dva nikada nisu obnovljeni, dok je Sveti Pavle izbegao njihovu sudbinu zahvaljujući dvojici monaha iz najvišeg srpskog društva, Romanu u velikoj shimi Gerasimu, bratu Vuka Brankovića, i Arseniju-Antoniju, iz vranjske vlastelinske porodice Bagaš, kojima je svetogorska uprava dozvolila da opustelo svetilište na granici sa „atonskom pustinjom“ obnove.
Oni su otpočeli sa njegovim podizanjem 1383. ili 1384. godine, jer je već naredne godine novim ktitorima bio izdat prvi od dokumenata (darovnica Antonijevog brata Nikole Boldovana kojom je Svetom Pavlu poklonio stari manastir Bogorodice Mesonitiose kod Vodena, kojima su nastojali da mu pribave imanja i prihode, odrede granice poseda i utvrde njegova prava.
I kir Gerasim i kir Antonije su svojim ranijim životom i srodstvom bili vezani kako za grčke tako i za srpske velmože i gospodare. A bili su uvažavani i kao svetogorski monasi.
Nikola Radonja (Radohna), najstariji sin ohridskog sevastokratora Branka Mladenovića, zamonašio se u Hilandaru i više od dve decenije zastupao njegove interese na dvoru kneza Lazara, a nisu male bile njegove zasluge ni za manastir Kutlumuš, kojih se „sa zahvalnošću sećao“ njegov poznati starešina Hariton, kasnije mitropolit ugrovlaški.
Velikoshimnik Antonije (njegovo svetovno ime je nauci dosad ostalo nepoznato) je kao monah živeo u Vatopedu, bio je odličan poznavalac književnosti i prevodilac sa grčkog na srpski jezik. Kao duhovni autoritet je više od dve decenije upravljao svetopavlovskim bratstvom. Manastir Svetog Pavla u Antonijevom tipiku (1394, osamnaesti) je srpska zadužbina, pre svega pomenutih shimonaha i kuće Brankovića.
U dokumentu o izmirenju Ksiropotama i Svetog Pavla posle jednog spora, iz 1399, koji je potvrdila i Carigradska (Velika) crkva, kaže se da su ova srpska gospoda, kako prenosi akademik Gojko Subotić, „sopstvenim sredstvima i trudom osnovali dom Božji za okupljanje, duhovno uzdizanje i spokoj, kao i za večni pomen, njihov i njihovog roda“. Ovaj dokument donosi i vesti o razmerama obnove: podigli su hram, utvrđenja, kelije, zasadili vinograde i vrtove i naslednicima ostavili znatna imanja na i van Svete Gore (tada je i bratstvo Svete Ane pripadalo Sv. Pavlu).
Monah Gerasim se upokojio 1399. ali se ne zna u kom delu manastira je bio pokopan. Po svemu sudeći, i brata Vuka Brankovića je, 1397, sahranio u Svetom Pavlu, u kome je živeo, a ne u Hilandaru, kao što se gde-kad može čuti.
Srpski vladari iz kuće Lazarevića i Brankovića, koji su u HV veku bili u usponu, pomagali su bratstvo Svetog Pavla do kraja samostalnosti srpske srednjovekovne države, pomoć su nastavili mlađi Brankovići, a zatim njihovi srodnici u Sremu (despotica Angelina je sa sinovima Jovanom i Đorđem , poveljom izdatom 1495, dodelila Svetom Pavlu godišnju pomoć od pet stotina dukata) i potomci u Vlaškoj i Moldaviji. Ovu povelju su, kao i dve darovnice Đurđa Brankovića, mogli da vide posetioci izložbe „Blago Svete Gore“ u Vizantijskom muzeju u Solunu 1997. godine.
Posebno je visoku zaštitu zadužbini svoje porodice na Atosu pružala sultanija Mara, supruga sultana Murata II i maćeha moćnog Mehmeda II Osvajača, čiju je posebnu naklonost uživala. Njen otac despot Đurađ Branković postao je ktitor manastira izgradnjom novog katolikona 1446/7, koji je porušen četrdesetih godina HIX veka. Do tada je postojao i stariji katolikon koji su sagradili Gerasim i Antonije. Prvi je slavio Bogorodicu, čija je kultna predstava označavana epitetom Agiopavliotisa, a drugi despotovog zaštitnika svetog Đorđa.
Vlaški i monaški vladari koji su se orodili mlađim članovima porodice Branković takođe su obilato pomagali manastir. Moldavski vojvoda Stefan Veliki je u manastir doveo vodu 1500, a zatim sa sinom naslednikom Bogdanom izgradio fontanu i krstionicu. Vlaški vojvoda Jovan Neagoje, muž Milice-Despine Branković, sa sinom Teodorom započeo je gradnju kule koja i danas dominira kompleksom, a dovršio je vojvoda Petar IV Rareš, čija je druga supruga bila Jelena Branković, takođe kći despota Jovana Brankovića, sina despotice Angeline.
Učeni lekar Jovan Komnin, pisac Proskinitara Svete Gore Atonske, koji je manastir posetio 1698, svedoči da je u ovom mlađem bio naslikan despot Đurđe sa svoja dva sina, a na zidovima portika video slike Akatista Bogorodičinog i Otkrivenja Jovanovog, koje je 1687. naručio bečkerečki mitropolit Mihailo, prikazan i sam desno od ulaza u hram. Od dragocenosti je iz stare u novu crkvu prenesen veliki horos s natpisima na grčkom, slovenskom i nemačkom jeziku, izliven u Drezdenu, 1699.
Koristeći svoj uticaj na Porti, carica Mara je štitila ne samo svetogorske monahe, a posebno bratstva Svetog Pavla i Hilandara, nego i sve hrišćanske podanike Carstva. Ustupajući sela Ježevu i Mravince kod Sera srpskim manastirima na Atosu, ona je tri petine prihoda odredila Hilandaru a dve Svetom Pavlu. U istom odnosu im je zaveštala i svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu: imanja, stoku, zlato, srebro, odeću i tkanine.
„Kiosk“ sultanije Mare - O Marinom darivanju postoji još živo predanje, kao i o njenom dolasku u Svetu Goru. Noseći poklone koje su trojica mudraca sa Istoka prineli novorođenom Hristu (zlato, smirnu i livan), carica Mara se iskrcala na pristaništu Svetog Pavla i uputila u manastir, ali joj se na pola puta javio glas s neba da na Svetoj Gori vlada jedna druga carica, Majka Božja. Ona je darove predala monasima koji su je dočekali i vratila se na brod, a na mestu gde se dobrotvorki javilo proviđenje podignuta je crkvica („kiosk“) oslikana predstavama ovog događaja.
paraklis Mare Branković sa uklesanom 1470 god.
Srpski poklonici to treba da znaju i u nju mogu svratiti bilo da idu u manastir iz pristaništa ili iz manastira prema moru, ili da dolaze iz Novog skita. Nedavno je nađen turski akt kojim je sultaniji dozvoljeno da poseti svetogorske manastire – Sveti Pavle, Zograf i Hilandar, sa darovima u zlatu, srebru i skupocenim tkaninama.
Možda nije daleko dan kada će biti potvrđeno da je i sultanija Mara posetila Svetu Goru uz saglasnost njene uprave, kao što je to bilo dopušteno carici Jeleni, Dušanovoj ženi.
Glavna crkva je završena 1844, a posvećena je Sretenju Gospodnjem. Ima mermerni ikonostas, koji je stajao 1700 funti u zlatu. Hram nije živopisan, iako je katolikon despota Đurđa, u čijem je rušenju imala udela i ksenofobija jednog grčkog nacionaliste, imao izvanredne freske, koje su svedočile „o razvoju makedonskog stila u pravcu geometrijskog oblikovanja“. Na levoj i desnoj strani ove crkve su paraklisi posvećeni Svetom Pavlu, odnosno Svetom Nikoli.
Katolikon
Manastir ima još sedam paraklisa, od kojih je najpoznatiji onaj u severnom krilu bedema, posvećen takođe sv. Đorđu, sa živopisom koji je dovršen 30. novembra 1552. Ne zna se ko je njihov ktitor, jer je stari ktitorski natpis na slovenskom jeziku zamrljan. U ovom paraklsu naslikani su i likovi srpskih svetitelja Simeona i Save. O zidnom slikarstvu ovog paraklisa podrobno govori Gojko Subotić (Manastir Svetog Pavla u Kazivanja o Svetoj Gori, 1995:1138-141).
Manastiru pripadaju i dva skita – Novi skit, pola sata hoda na jug, i Svetog Dimitrija, u podnožju severoistočne strane vrha Atos, u dolini po kojoj je i dobio naziv Laku skit, dva i po sata hoda od manastira, preko planinskog prevoja, prema kuli Morfino, između Ivirona i Lavre. U ovom drugom su do polovine XVIII živeli Srbi, smenili su ih rumunsko-moldavski kaluđeri, koji i danas u njemu obitavaju. Kirijakon je iz HIX veka. Novi skit je podignut 1760, kada i glavna crkva, posvećena Rođenju Bogorodice. U crkvenoj knjižnici čuva se 200 manuskripata.
Među ikonama u Svetom Pavlu treba pomenuti staru Bogorodicu Nisiotisu, iz Bogorodičinog manastira kod Vodena, koja se danas čuva u oltaru, jednu izvanrednu Bogorodicu sa Hristom, litijsku Bogorodicu Mirotočivu (po predanju iz ikonoboračkog doba ali znatno mlađu), sa veoma oštećenim Raspećem na drugoj strani i ikonu svetog Đorđa, patrona hrama.
U riznici se čuva čestica časnog krsta, deo darova trojice mudraca sa Istoka, koje su turski vojnici zaplenili u Carigradu, a Mehmed Osvajač ih dao svojoj maćehi sultaniji Mari. Zatim jedan sjajan diptih s početka XIII veka (u katalogu br. 9), koji sadrži 26 minijatura s motivima Dvanaest praznika, simbolima jevanđelista, četvoricom anđela i raznim svetiteljima. U sredini svake strane diptiha nalazi se po jedna ikona većih razmera.
Darovi svetih mudraca
Iz istog vremena je i jedna patena (plitka činija za pričešće) ukrašena sa 14 minijatura ispod stakla, zapadnog porekla: s predstavama Hrista Pantokratora, koji u levoj ruci drži zemaljsku kuglu, Bogorodice, Jovana Krstitelja i četiri arhanđela. A takođe i serija od 40 ikonica na pergamentu, na kojima su predstave Dvanaest praznika, anđela, proroka i svetitelja. U Svetom Pavlu se nalazi i velika plaštanica izvezena zlatnom niti na tamnocrvenoj osnovi, jedno od „remek dela našeg starog veza“, sudeći po imenu naručioca, mitropolita beogradskog Isidora, delo „veziljske veštine beogradskih radionica“, nastalo verovatno između 1415. i 1423, kada se i pominje u istroji grada. U njegovoj izradi je sudelovao i nepoznati slikar koji je „pastuoznim namazima oblikovao telo Hristovo i naročito, veoma plastično predstavio njegovo izmučeno lice“ (Subotić).
Arhivska zbirka ima povelje sa zlatnim, srebrnim i olovnim pečatom, kao i druge dokumente a biblioteka čuva 494 rukopisna kodeksa. Nekada bogat fond rukopisa danas je rasejan po bibiliotekama Londona, Pariza, Beča, Berlina, Moskve i Petrograda.
Engleski putopisac Robert Kerzon (Robert Curzon, 1810-1873) ostavio nam je svedočanstvo kako je došao do nekih vrednih rukpisa na Svetoj Gori ( v. Visits to Monasteries in the Levant, London 1916, I izd. 1849 i: V. Kostić, Četvrta kazivanja, 2005). Između ostalih, i do dva četvrojevanđelja iz Svetog Pavla – jedno bugarskog cara Jovana III Aleksandra, na starom bugarskom jeziku, ispisano unicijalom i ukrašeno iluminacijom od početka do kraja i serskog mitropolita Jakova. Sa portretom naručioca, koje je za njega 1355. prepisao rasoder Kalist, a koje je napuštajući Ser i mirski život mogao poneti u Svetu Goru i sam Nikola Radonja.
---
Među svetinjama čuvaju se tri ikone Majke Božije. Jedna je pripadala caru Teofilu ikonoborcu i njegovoj ženi Teodori. Ovu ikonu je car-ikonoborac u besu bacio u oganj, ali ona nije izgorela. Druga ikona okružena sa 28 malih ikona svetih ugodnika bila je dar imperatora Andronika, a uz te male ikone ugrađene su mošti odgovarajućih svetitelja. Treću ikonu, smatra se da je doneo osnivač bratstva iz manastira Miraleon. Ovde se čuva i krst sa delom živototvornoga drveta Krsta Gospodnjeg (koji je pripadao Konstantinu Velikom). Ovaj krst je obložen sa 50 minijaturnih ikona izrađenih na pergamentu po zlatnom polju, koje su smeštene u udubljenjima u krstu. Postoje i male ikone na sklapanje, slične ovom krstu koje su prema predanju dar Sv. Silvestra, rimskog pape, novoprosvećenom caru Konstantinu Velikom.
Tek predstoji temeljni posao „na rekonstrukciji“ nekadašnje manastirske bibiloteke.
(fakti2),(atl.)-ikone
|
Manastiri
