|
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)
(Uspenje presvete Bogorodice, na dan 15. Avgusta)
Na sredini severoistočne strane poluostrva, na mestu gde se brzi potok uliva u more leži manastir Iviron. Pronađeni ostaci svedoče da se na ovom mestu nalazio antički gradić Kleonai. Prema svetogorskom predanju, Bogorodica se, jedreći prema Kipru, iskrcala upravo na ovom mestu jer je more bilo nemirno. Na osnovu istorijskih dokaza može se tvrditi da je manastir iviron (što znači gruzijski) podignut u poslednjoj četvrtini X veka. Tome prethodi dolazak na Svetu Goru Jovana Iverskog i njegovog sina Jeftimija. To je prvi negrčki manastir na Svetoj Gori. U prvo vreme, manastir je bio duhovno središte gruzijskog naroda, tu su prevođeni brojni grčki tekstovi na gruzijski jezik, tako da je Iviron umnogome doprineo kulturnom razvoju ove udaljene zemlje.
Sve do sredine XIV veka manastir je zadržao pretežno gruzijski nacionalni karakter, da bi 1357. Godine patrijarh Kalist izdao povelju kojom Iviron prelazi u grčke ruke. Monomahovim tipikom Ivironu je dodeljeno treće mesto u svetogorskoj hijerarhiji, što se zadržalo do današnjih dana. Dolazeći u manastir posetilac prolazi kroz kapiju i ulazi u prostranu portu. Na sredini se nalazi crkva sa kapelom Bogorodice Portaitise. Desno od crkve nalaze se riznica i biblioteka, iza nje su trpezarija i zvonik, a sasvim pozadi kula monumentalnog izgleda. Čitav kompleks okružuje odbrambeni zid. Oko porte su četvorospratni monaški konaci, a desno od kule nalaze se gostinske sobe.
Glavna crkva je izuzetno zdanje, kako po razmerama, tako i po lepoti. Posvećena je uspenju bogorodičinom, završena je 1030. godine, a obnovljena 1513. godine. Na mermernom podu nalazi se kružni natpis na grčkom jeziku: „postavih stubove ove crkve da se ne pomere dok je sveta i veka. Georgije iverac, monah i utemeljitelj." Uz bočne zidove unutrašnje priprate izgrađene su kapele svetog nikole i arhanđela mihaila i gavrila. U ovom drugom parklisu čuvaju se mošti oko stotinu pedeset svetitelja. Tu se nalaze desna ruka Vasilija velikog, lobanja Grigorija iz Nise i leva noga svete Marine. U riznici se čuvaju delovi oruđa kojima su mučili hrista, kao i čestice časnog krsta. Unutar manastira nalazi se ukupno četrnaest paraklisa, od kojih se po značaju izdvaja panagije portaitise, ili, majke božije čuvarke Vratnica ili Vratarnica.
Ivironu pripada i skit Preteče, Jovana krstitelja, zapadno od manastira, jedanaest manjih staništa u blizini manastira, tri kelije u pravcu Filoteja, trinaest u pravcu Kareje i deset u samoj Kareji. U keliji svetog Dimitrija u Kareji borave predstavnici manastira u sveštenoj opštini. Manastirsko bratstvo broji preko 50 monaha.
---
(( Do manastira se još od sedamdesetih godina prošlog veka moglo stići autobusom, koji zbog uvedenih taksi linija do većine manastira više ne saobraća. U Žitiju Petra Atonskog (iz 925. g.) pominje se da je na tom mestu bio Klimentov manastir.
Iviron je osnovan u poslednjoj četvrtini desetog veka, odmah posle Velike lavre i s blagoslovom njenog osnivača Atanasija. Podigli su ga gruzijski vladar Jovan i njegov sin Jeftimije, a Jeftimijevo žitije pominje među osnivačima i Jovanovog šuraka Jovana Tornikija, koji je bio vizantijski general.
U pobuni Varde Sklerosa protiv cara Vasilija II Makedonca odigrao je ključnu ulogu na strani vasilevsa a ovaj mu je kao nagradu dopustio da na Svetoj Gori podigne manastir.
O tome svedoči zlatna osnivačka povelja koju je Vasilije II izdao 980.
Sveti Atanasije, međutim, ne pominje Tornikija. Hristu postavlja pitanje da li su Jovan Ivirski i Jovan Tornikije isti monasi, odgovarajući da to „nipošto nije izvesno“.
Prvi igumani bili su Jovan i njegov sin Jeftimije, koga je nasledio izvesni Georgije. Iviron je bio duhovno središte Gruzijaca i u njemu je preveden na gruzijski jezik veliki broj grčkih tekstova.
Manastir je gruzijski nacionalni karakter zadržao do sredine XIV veka, a godine 1357. patrijarh Kalist je jednom poveljom naredio da iguman mora biti Grk, a bogosluženje u glavnoj crkvi na grčkom jeziku a u manjim na grčkom i gruzijskom. To znači da je u bratstvu već tada bivalo sve manje gruzijskih monaha (poslednji je kažu umro 1955).
Glavna crkva, na temeljima iz desetog veka, posvećena je Uspenju Bogorodičinom. Završena je 1030. godine, pod nadzorom Georgija Varazvatzea, jednog od osnivača manastira. Obnovljena je 1513. Ima i treću pripratu, dobijenu zastakljivanjem trema (živopisana 1795). Uz bočne zidove unutrašnje priparte su izgrađene kapele Svetog Nikole (desno) i Arhanđela Mihaila i Gavrila (levo).
U ovoj drugoj čuvaju se mošti oko 150 svetitelja (između ostalih deo desne ruke Vasilija Velikog, lobanje Grigorija iz Nise, leve noge svete Marine) Katolikon ima lep mermerni pod na kome je uklesan kružni natpis na grčkom jeziku: „Postavih stubove ove crkve da se ne pomere dok je sveta i veka. Georgije Ivirac, monah i utemeljitelj“.
Ikonostas je postvizantijski, u duborezu. Od prvobitnog vizantijskog živopisa nije sačuvan nijedan fragment, a današnje freske su iz XVI veka, malo „osvežene“ u devetnaestom.
Među relikvijama u glavnoj crkvi čuven je srebrni sedmokraki svećnjak u obliku limunovog drveta, poklon građana Moskve, s dvojezičnim natpisom – na ruskom i, u jambskom stihu, na grčkom jeziku: Gospođo, carice vasione i slavo Ivirona, / prihvati ovu sedmokraku svetiljku koju ti / sa žarom prineše građani Moskve...
Unutar manastirskog kompleksa ima 14 paraklisa. Naročito treba istaći dva – Bogorodice Portaitise (Vratarnice) i Jovana Preteče. Prvi se nalazi odmah od ulaza u manastirsku portu, s leve strane, naspram glavne crkve. Ime je dobio po imenu ikone Majke Božje, zaštitnice manastira, ima lep ikonostas.
Na freskama u priprati ove crkvice nailazimo na likovne predstave antičkih mudraca i pisica (Solona, Sofokla, Tukidida, Platona, Aristotela, Plutarha, kraljeva Darija i Aleksandra Velikog), baš kao i u Lavrinoj trpezariji.
Drugi se nalazi na mestu stare crkve Klimentovog manastira, podignut je 1711, pod nadzorom manastirskog upravitelja Agapija, ima lep ikonostas u drvetu.
Iviron izvan manastirskih zidina ima još deset manjih crkava. Biblioteka i riznica su smeštene u novoj prizmenoj zgradi u porti. U riznici se čuva zavesa za carske dveri, s prikazima Bogorodičinog uspenja, koju je izvezla Kokona Orologa, odežda patrijarha Dionisija IV, krunidbeni ornat Jovana Cimiskija. Biblioteka ima oko 2000 kodeksa, 123 na pergamentu, oko stotinu rukopisa na pergamentu sa gruzijskim tekstovima. Poznavaoci ove zbirke posebno ističu kodeks broj 5, iz XIII veka, Četvorojevanđelje sa 37 odlično očuvanih minijatura s temam iz života i dela Hristovih, i kodeks 403, iz istog stoleća, koji sadrži pripovest o Varlaamu i Joasafu.
U arhivi su među drugim dokumentima i zlatopečatne povelje careva Konstantina VII Porfirogenita (946. i 958), Romana II (960) i Vasilja II (980.
Skit Jovana Preteče nalazi se pola sata hoda zapadno od manastira, na obroncima šumovitih brda, prema manastiru Filoteju. Njegova glavna crkva je podignuta i živopisana 1799. Iznad manastirske arsane nadvija se moćna kula, koja je bratstvu služila kao osmatračnica i tvrđava za odbranu od pljačkaša. Ispod kule je hangar za čamce.))
---
Ikona Vratarka, Portaitisa
Čudotvorna ikona presvete bogorodice Vratarke na čudesan način dospela je u manastir Iviron. Evo kako se to zbilo: u devetom veku, za vreme vladavine Teofila ikonoborca, digao se strašni rat protiv svetih ikona i svi pravoslavni koji su se klanjali ikonama i poštovali ih, bili su kažnjavani i stavljani na muke, a njihove ikone silom odstranjivane iz svetih hramova i spaljivane. U to vreme u oblasti Nikeje živela je jedna bogata udovica, blagočestiva žena, sa sinom jedincem. Ova čudotvorna ikona, koja će se na doista neverovatan i čudesan način nešto kasnije naći na obalama Atona, nalazila se u njenom posedu. Ta vrlinska udovica je izrazito volela i veoma poštovala ovu svetu ikonu. Sagradivši kraj svoje kuće crkvicu, ona je u nju postavila ovu Svetu ikonu i pred njom neprestano prinosila svoje tople molitve. Došavši jednoga dana i do njene kuće, carevi izaslanici kroz prozor hrama ugledaju ovo božanstveno blago i pronašavši vlasnicu ikone, zaprete joj, tražeći novac i govoreći da će inače smesta ispuniti carsko naređenje, a nju kazniti smrću. Sirota udovica im obeća da će sutradan nabaviti traženi novac, a srebroljubivi se saglase da sačekaju. Iste večeri ova pobožna žena ode sa svojim sinom u crkvu i stane se moliti pred ikonom presvete bogorodice, klanjajući se, a ruke i oči uzdižući prema nebu i zalivajući zemlju svojim toplim suzama. Potom blagočestivo i sa velikim strahom ona iznese ikonu na obalu i tamo se opet sa molitvenim umiljenijem obrati nebeskoj carici: “gospođo sveta, ti kao mati božja imaš vlast nad čitavom tvorevinom. Tebi je moguće i nas izbaviti od carevog gnjeva, i svoju ikonu sačuvati od potapanja u moru!” Izgovorivši ove reči, ona spusti ikonu u more. A sveta ikona ne padne na stranu nego se, stojeći uspravno na vodi nevidljivom silom učvršćena, talasima nošena usmeri prema zapadu. Utešena ovim prizorom, udovica se najpre usrdno zahvali gospodu i njegovoj prečistoj majci, pa se okrene prema svom sinu rekavši: “čedo moje, evo već se ispuni želja i nadanje naše, neće biti uzaludna blagočestivost naša. Ja sam spremna da iz ljubavi prema ovoj svetinji postradam od ruke tiranina, ali ne želim i tvoju smrt. Ja svoj dom ne mogu napustiti, ali zato tebe preklinjem da odeš prema Grčkoj.” Sin je poslušao majčin savet, pozdravio se sa njom i odmah zaputio prema Solunu, a odande prema Svetoj Gori. Predanje dalje kazuje da se on zamonašio u kasnije podignutom manastiru Ivironu, u kome je blagočestivo i bogougodno poživeo i u miru se preselio gospodu. Od njega su atonski pustinjaci čuli za ikonu spuštenu u more.
A gde je i koliko vremena bila sakrivena ova čudotvorna bogorodičina ikona, to je samo svevidećem poznato. Nakon blažene končine došljaka iz Nikeje, jedne večeri ivironski monasi ugledaju na moru nekakav ognjeni stub, koji je dosezao do neba. Ispunjeni iznenađenjem ali i strahom, oni se doista zadiviše ovim veličanstvenim prizorom govoreći: “gospodi pomiluj!” Ovo viđenje nastavi se bez prestanka još par dana i noći, zbog čega se okupe monasi iz svih okolnih manastira u Iviron. Svi zajedno oni siđu na obalu i vide da taj ognjeni stub stoji nad ikonom presvete Bogorodice. Međutim, što su oni prilazili bliže, to je ikona uzmicala dublje. Onda se ivironski monasi na poziv svog igumana okupe u crkvi i stanu se sa suzama moliti gospodu da podari njihovom manastiru ovo dragoceno blago, svetu ikonu njegove prečiste majke. I gospod je doista uslišio njihovu srdačnu molitvu i iskanje.
U to vreme bio je među ivironskim monasima jedan monah po imenu Gavrilo, poreklom gruzinac, čuven po strogom životu i savršenom moralu. On je leti odlazio u brda i tamo tihovao u divljim i neprohodnim mestima, dok je zimi silazio u primorske krajeve ili u sami manastir. Njegova jedina odeća bio je jedan ogrtač od životinjske kože. Hranio se travama, a pio samo vodu i doista živeo kao zemaljski anđeo i nebeski čovek. Ovom pobožnom starcu u snu se javi presveta bogorodica sa nebeskom svetlošću rekavši: “obavesti igumana i bratiju da želim da im darujem svoju ikonu da ih pokriva i da im pomaže. Onda uđi u more i hodaj po talasima, i tada će svi videti moju volju i blagovoljenije prema vašem manastiru.” Starac obavesti igumana i sledećeg jutra svi monasi uz molitve, sa tamjanom i svećama izađu na obalu, a gavrilo ušavši u more počne čudesno hodati po vodi kao po kopnu, i udostoji se da primi u svoj zagrljaj ovu svetu ikonu. Monasi je sa velikom pobožnošću i radošću dočekaju na obali, služeći tri dana i tri noći pred njom zahvalne molbene kanone, podigavši kasnije na istom mestu malu crkvu. Onda prenesu ikonu u saborni hram i postave je u sveti oltar.
Sledećeg dana, izašavši pre jutrenja da po običaju upali kandila, crkvenjak zapazi da novojavljene ikone nema u hramu, i nakon višečasovnog traženja bratija je ugledaju na zidu iznad manastirske kapije. Oni je skinu odatle i odnesu u hram misleći da se neko poigrava sa njima. No sledećeg dana ikona ponovo osvane na istom mestu, iznad kapije. Bratija je opet sa smirenjem vrate na staro mesto, ali se isto više puta ponovi. Najzad, javi se opet presveta bogorodica u snu gavrilu i kaže mu: “reci bratiji da me više ne ometaju, jer ja ne želim da vi mene čuvate, nego ja vas da čuvam, ne samo u ovom životu, nego i u budućem i neka se nadaju milosti sina moga i vladike svi monasi na ovoj gori koji žive u vrlini, blagočešću i sa strahom božjim, jer taj dar ja sam iskala i dobila od njega. I evo vam dajem znak da dok god vidite moju ikonu u ovome manastiru, blagodat i milost sina moga neće vas napustiti.” Čuvši ovo od gavrila, svi se ispune neiskazanom radošću, pa podignu u blizini kapije paraklis i u njega postave čudotvornu ikonu na ikonostas, na mesto gde obično stoje vladičanske ikone.
Od tada dakle pa sve do danas ova sveta ikona stoji na istom mestu, koje je sama bogorodica izabrala, pa se po tome i zove vratarica, a po manastiru je još nazivaju bogorodica ivironska. Po podizanju paraklisa kapija je sagrađena na drugom mestu. Od tada su se u ovom manastiru, pred Vrataricom, dogodila nebrojena čuda.
Tradicija na Svetoj Gori govori da ako ikona Vratarica ode, onda mora da odu i monasi sa Svete Gore. Po rečima Svetog Nila Svetogorskog i mirotočivog, kada bezakonje se namnoži, ona će krenuti sa svete Gore.
Karakterističan je znak na bradi Presvete Bogorodice. Jedan varvarin pirat je udario svetu ikonu i na tom mestu je potekla krv. Posle tog događaja varvarin je pokajao, postao monah i verni sluga Bogorodice u manastiru. Iako je dobio monaško ime, poželeo je iz poniženja ime Varvarin. Ovaj monah se osvetio i naša Crkva slavi danas Svetog Varvarina Ivirskoh 13. maja.
1651. godine, 365 monaha manastira je imalo velike ekonomske probleme i rešenje su poverili Bogorodici. Odmah nežna Majka je dala rešenje sledećim čudom. Tog perioda je bila teško bolesna kćerka ruskog cara Aleksija Mihajlovića. Njene noge su bile paralizovane i po lekarima neizlečive. Žalost princeze i njenih roditelja čudotvorna Varatarica je pretvorila u radost. Paralizovana kćerka se izlečio i car iz zahvalnosti je ponudio manastiru ivirskom jedan od najboljih manastira ruske prestonice, manastir Svetog Nikolaja.
Ovaj metoh je pripadao ivirskom manastiru do 1932. god. i obezbeđivao mu toliko prihode da je pokrivao gotovo sve njegove materijalne potrebe. Od tada odnos ruskog naroda sa Bogorodicom Vrataricom je vrlo snažan što je posebno jasno i danas.
(autor), ((fakti2)), (), +(atl.)-ikone
|
Manastiri
