|
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)
Monaštvo u pravoslavnoj crkvi u obliku u kome danas postoji, pojavilo se početkom četvrtog veka posle Hrista. Neki ovu činjenicu koriste da bi rekli da je to nova pojava, da nje nije bilo uživotu prvih hrišćana. Ovakvo razumevanje jednostavno nije tačno. Monaštvo kao životni princip kao udaljavanje i odricanje od sveta radi uništavanja svojih grešnih sklonosti i obogoličenja bilo je prisutno i mnogo ranije, samo se ono izražavalo na drugi način.
Svoje uporište monaštvo nalazi još u Starom Zavetu, naime, u do hrišćanskom judaizmu monaška ideja odvajanja od ovog greholjubivog sveta bila je prisutna i to među porocima. Napadajući konformizam ustaljene religije, proroci su razvili duhovnost pustinje i rado odlazili u pustinju da bi razumeli upravo suštinu sveta i da bi na najsurovijem mestu mogli da svedoče pobedu i silu Jahvea.U prva tri veka posle Hrista, u vreme velikog gonjenja hrišćanstva, hrišćanske zajednice opet nisu imale stalne ustanove monaštva kao što ih danas imaju. Međutim, monaška ideja pripremanja za drugi Hristov dolazak bežanjem u pustinju ovoga sveta, odnosno bežanjem od ovog mrtvog i neprijateljski raspoloženog sveta prema Bogu a ne od samog sveta kao dela Božijeg bila je itekako prisutna i bila živa realnost. Izražavala se najčešće kroz mučeništvo krvlju.
Prvi hrišćani su svedočili raspetog i vaskrslog Hrista ne samo svojim podvižničkim životom, nego su svoje svedočenje i smrću potvrđivali. Zarad zajednice sa Gospodom, rado su se odricali ne samo zadovoljstva ovoga sveta, nego i svog života.Početkom četvrtog veka, tačnije 313. godine, kada je Car Konstantin Milanskim ediktom dao slobodu veroispovedanja, nastala je nova era za hrišćane. Era sigurnosti pod carskom zaštitom. Nije bilo više gonjenja ali je sada crkva bila prosto uljuškana u bogatstvu i privilegijama. Hiljade novoobraćenih vernika, svetovnog života, prosto je preplavilo crkvu. Svi oni su na krštenju davali zavet da će promeniti svoj dotadašnji život ali praktično ipak nisu se sasvim okrenuli ka istoku. Zato hrišćanska zajednica uviđa da mora da se sačuva nepromenjenim karakter bežanja u pustinju ovoga sveta. Mora la se sačuva prosto ideja i praksa neprivezanosti za ovaj ogrehovljeni svet da bi crkva i dalje bila okrenuta jedino ka Eshatonu, ka budućim događajima. Ovakvo stanje i potreba u crkvi bilo je povod za pojavu monaštva. Slično prorocima u dohrišćanskom periodu, sada se pojavljuju monasi, sledbenici Svetog Jovana Preteče. Oni obnavljaju proročku službu starog Izrailja i svedoče protiv posvetovnjačene crkve.
Monaštvo je u crkvi i tada, početkom četvrtoga veka, kao i uostalom i danas, predstaljalo onu snagu koja je crkvu spasavala od utapanja u zemaljsko carstvo. Pustinjaci, stolpnici i velike monaške zajedniie uvek su propovedale monaški ideal bežanja u pustinju ovoga sveta. Time su podsećale hrišćane , da je Carstvo Božije, Carstvo budućega sveta, a ne sociološki i politički fenomen u ljudskoj istoriji.
U pravoslavnoj crkvi, monaštvo je poniklo u egipatskim pustinjama i to kao pustinožiteljstvo. Pustinje su bile ono prirodno pribežište i pristanište, za sve one hrišćane koji su želeli da sačuvaju i razviju u sebi hrišćanstvo u svoj njegovoj sili. Rodonačelnik monaštva i veliki uzor otštelničkog života je Sveti Antonije Veliki. Njegovi sledbenicm monasi otšelnici. bili pustinjaci, bili zatvorenici i vodili usamljenički život u kolibama, pećinama, grobovima,krošnjama drveća ili na vrhovima stubova.
Drugi vid monaškog života je opštežiće ili monahovanje u zajednici sa drugom braćom. Tu monasi žive zajedno i podčinjavaju se zajedničkom ustavu uzakonito osnovanom manastiru. Njegov osnivač bio je Sveti Pahomije Veliki, krajem četvrtog veka. Postoji i jedan vid monaškog života koji je negde između pustinjaštva i opštežića. To je polupustinjski ili skitski život.
Organizovan je kao labav opovezana grupa malih naseobina od po nekoliko braće koji žive pod rukovodstvom starca i samo povremeno se skupljaju na zajedničku molitvu. Njegov osnivač je Sveti Makarije egipatski, takođe u četvrtom veku. Ustav monaškog života prvi je dao Sveti Pahomije Veliki. Međutim, konačni organizacioni uticaj na monaštvo imali su spisi Svetog Vasilija Velikog, njegova pravila za monahe prihvatila je kasnije cela Istočna crkva kao obavezno rukovodstvo i pouku monasima. U pravoslavnom monaštvu nema „redova" kao na zapadu. Monah na istoku je prosto član velikog bratstva koje obuhvata sve monahe i monahinje. Brojčana, duhovna i intelektualna snaga monaštva bila je uvek odlučujući faktor u crkvi.
Monaštvo je očuvalo osnovnu eshatološku dimenziju hrišćanske vere i bilo nosioc pravog hrišćanskog života, jer sadrži u sebi opredeljenje jedino za Carstvo Nebesko. Brojnost monaštva je pokazatelj i duhovnog stanja jednog naroda ili društva jer iz njega ono izvire. Što je jedan narod duhovno jači, to je njegovo monaštvo brojnije. Nekada, u doba Nemanjića, naši manastiri bili su izuzetno brojni. To je bilo zlatno doba Srbije u duhovnom pogledu. Danas, međutim, iako je brojnost monaštva daleko manja u odnosu na nemanjićko doba, ipak se može primetiti da se u odnosu na poslednjih 50 godina,zadnjih deceniju dve monaštvo kod nas budi i to najviše među mladima obrazovanim svetom. Razlog tome u suštini je isti kao i pre dvadeset ili osam vekova. To je žeđ i glad za Bogom, jedinim večim izvorom svetlosti i radosti. Skoro sva čovekova delatnost poslednjih nekoliko vekova bila je usmerena na osvajanje kosmosa imaterije na osvajanje spoljnih prostora. Ova jednostranost dovela je do otuđenja čoveka od njegovih unutrašnjih prostora, progurala je dubinu čovekovog bića, koja je po prirodi dublje i šire od kosmosa u kome živi. Ono što danas karakteriše čoveka i svet u kome živi je stalni nemir i promenljivost. Zato čovek stalno čezne za spokojstvom i mirom koga i pre 2000 godina i sada jedino može naći u Bogu. Zato se mnogi danas vraćaju hrišćanskom životu, od kojih neki na sebe uzimaju i monaški podvig, koji je po rečima starca Sampsona: „Svakodnevno i svako noćno poznanje ispraznosti ljudskih strasti i rugove sveta to je tiha radost usabranosti."
Monaški život u prošlosti je imao veliki značaj u duhovnim, kulturnim i socijalnim sferama. Manastiri su bili naši "univerziteti". Danas, međutim, kada su monasi i pored svog odlaska iz sveta često uvučeni u svet, monaštvo imanastiri imaju zadatak da privode ljude viđenju života u Bogu koji i jeste život usvoj svojoj punoći. Da prizivaju svet pokajanju i spasenu svojom poslušnošću isvojim načinom života. Monaštvo, to je proročki dar i proročko svedočenje crkve u svetu. Celokupnim svojim psihofizičkim bićem monasi svedoče u ovom i ovakvom smislu da postoji jedna nova realnost u našoj istoriji koja se zove Jevanđelje Hristovo, Blaga i Radosna vest o novom životu u Hristu, Jedinom Čovekoljupcu. Zato Sveti Makarije Egipatski, o spasonosnom svedočanstvu saves koje svetu daju monasi govori: "Kao što trgovci biserom, nagi silaze u dubinu mora, kao u smrt vodenu, da tamo nađu margarite da bi ih stavili na carsku krunu i porfiru, tako i monasi nagi izlaze iz sveta i silaze u duboko more zla, i u bezdan tame, i iz tih dubina zahvataju i iznose na površinu drago kamele, i onda napreduju ka vencima Hristovim, ulaze u Crkvu Nebesku, u Novi Vek i u grad svetli, u zajednicu Anđela.
Monasi će biti oni novi građani neba koji će u horovima Anđela, popunjavati onaj broj koji je umanjen otpadom đavola. (Sveti Jovan Lestvičnik)
Sestrinstvo manastira Svetog Stefana, Lipovac
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)
|
Monaštvo kroz vekove
