Književnost XVII veka

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i pitanja pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013

Sedamnaesti vek dao je nekoliko izvanrednih i neobično plodnih pisara. Karejski su pisari: đakon Jov, jeromonah Sava i monah Averkije. Ovaj poslednji pisar, rodom "iz zemlje Hercega" (Hercegovine), koji je za sobom ostavio ogroman opus od nekoliko folijanata, uglavnom zbornika žitija i beseda (panagirika i prologa), naročito je zanimljiva ličnost treće i četrvrte decenije XVII veka u Hilandaru. On piše i po narudžbinama sa strane, na primer čak iz Bosne, pa su neki njegovi rukopisi i daleko van Hilandara (jedan je u rumunskom Aradu). Zanimljivo je s koliko istraživačke ozbiljnosti i strpljenja pristupa Averkije prepisivanju knjiga.

Svaku svoju knjigu prepisao je poredeći tekst sa sedam ili osam drugih rukopisa, pri čemu se pridržavao čitavog jednog sistema prenošenja teksta, uključujući pitanja redakcije, ortografije i stupnja tačnosti predloška. U isto vreme kada Averkije u Kareji, radi u Hilandaru jerođakon Mihailo, a nešto kasnije, ali još u granicama prve trećine XVII veka jeromonah Danilo i duhovnik Damaskin. U drugoj polovini XVII veka piše i proiguman Viktor, a u skitu Svete Ane, po Viktorovu nalogu, pop Antonije 1656.god.

Dela apostolska, pisano u Hilandaru (Resavska ortografija, 1643.god.)

Hilandar je prikupljao i štampane liturgijske knjige srpske i rumunske proizvodnje.

Prvi srpski i vlaški štampar, jeromonah Makarije, došao je iz Vlaške u Hilandar i bio hilandarski iguman 1526.god. On je, svakako, doneo sa sobom u manastir svoje štampane knjige: možda cetinjske inkunabule iz 1494. i 1495.god, a svakako vlaški Oktoih prvoglasnik iz 1510.god, (jedini sačuvani ilustrovani primerak danas je u Hilandaru), kao i vlaško Četvorojevanđelje iz Trgovišta 1512.god. Ostale knjige su se kupovale. Za jednu znamo da je kupljena u Carigradu 1595.god, a neke su, opet, prilagane. U većem broju štampana knjiga pristiže u manastir za vreme igumana Viktora i Simeona, a duhovnik Nikanor ostavlja na Spasovoj Vodi čitavu jednu biblioteku rukopisnih i štampanih knjiga, gde se nalaze i neke stare ruske knjige iz prve polovine XVII veka.

Ugledni jeromonah Damaskin, duhovnik Spasove Vode pre starca Nikanora, bavi se naročito prepisivanjem i ispravljanjem ruskih knjiga: 1633.god, prepisao je i redigovao Šestodnev Jovana Zlatoustog sa ruskog predloška . Zbog ruskih knjiga, naročito štampanih, koje su ocenjene kao jeretičke, Damaskin je upao u velike nevolje: suđeno mu je u Svetoj Gori 1650, te je morao da spali ruske štampane knjige i jedan rukopis kojim se do tada služio; bačen u tursku tamnicu, spasao se isplativši veliku globu, a ostatak života provodi na Spasovoj Vodi, gde je već 1653.god, (umro pre dolaska starca Nikanora, znači pre 1671.god). Na njegov podsticaj štampan je u Vlaškoj Pentikostar 1648/49.god, "za potrebe srpskog naroda".

Veoma je važan i u izvesnom pogledu karakterističan za kraj ovog razdoblja prevodilački rad ruskog "daskala" (učitelja) Samuila Bakačiča, koji je u Svetu Goru došao 1669.god, i tu kao jeromonah - u Hilandaru, na Spasovoj Vodi, u skitu Svete Ane i po drugim manastirima - prevodio ruske i grčke knjige teološke sadržine. Sa ruskog je preveo na srpski jezik polemički spis "Mesija istini" Joanikija Galjatovskog (izd. Kijev, 1669). Sa grčkog, na prvom mestu "Grešnih spasenije" Agapija Krićanina 1684-1686; osim toga, preveo je 1690. godine "Magnit duhovni" Gavrila Svetogorca, te ili sledeće godine "Heretuniju" (liturgijsko-trebničke tekstove), 1691. godine "Sakrovište" Damaskina Studita, i najzad, polemički antilatinski "Priručnik protiv papističke šizme" jeromonaha Maksima peloponeskog.

Minijatura

Ukrašavanje knjiga u XVII veku, koje je pratilo prepisivačku delatnost, nije delilo nisudbinu ni shvatanja zidnog slikarstva i ikonopisa. Retko su se kad dodirivali ili prožimali. Kroz čitavu svoju istoriju, sem u retkim razdobljima, srpska minijatura se branila od slikarskih novotarija, ostajući više verna ornamentu i prepletnom inicijalu nego slici. U XVI i XVII veku hilandarski prepisivači knjiga bili su, uglavnom, i izvođači ukrasa. Zato se njihova dela, kao i njihovo pismo, uklapaju u slovensku celinu, bilo da su knjige stvarane među Srbima u Hilandaru ili u Slavoniji, bilo među Bugarima ili Makedoncima. Jedan od rodonačelnika takvog ukrašavanja bio je čuveni pop Jovan Kratovac, iz druge polovine XVI veka. Iza njega su ostale mnoge knjige s likovima svetitelja upisanim u zastavice prekrivene polugeometrijskim-polufloralnim prepletenim ornamentima.

Hilandarski prepisivači su kroz čitav XVII vek ostali verni istovetnom ukrasu. Koliko se za sada vidi, na čelu ove skupinenalazi se služabnik iz 1624. godine, čiji je pisar bio neki Dmitar. Iza njega slede: apostol popa Zaharija iz 1643.god, apostol iz 1652.god, jevanđelje iz 1658.god, služabnik bez godine nastanka i psaltir, takođe bez zapisa. Stvaraoci ukrasa su bili znatno sposobniji da izvedu ornamente nego da nacrtaju figure. Svetitelji su većinom naivno iscrtani i prosto obojeni rukom neškolovanih majstora. Sve njih nadmaša apostol igumana Viktora iz 1660.godine, onog istog Hilandarca koji se toliko zalagao za izgradnju i živopisanje manastira, a čiji se portret nalazi u kapeli Svetog Nikole. U pitanju je, verovatno, najlepša srpska knjiga iz XVII veka, koja se tekstom oslanjala na resavski izvornik a bogatstvom minijatura na slovensko predanje, ali i na slikarstvo toga vremena. U mnogobrojne zastavice, izvedene rukom prepisivača, istančano iscrtane i nežno obojene, upisani su likovi apostola, predstavljeni u trenutku rada na svojim tekstovima. Njih je, na zlatnoj pozadini, naslikao neki daroviti grčki ikonopisac, a natpise s njihovim imenima je iznad zastavica naknadno ispisao srpski pisar. Reč je o slikaru što je, u isto vreme, naslikao lepu ikonu Svetog Save i Simeona, iznad kojih je prikazana, u poprsju, Bogorodica s Hristom na grudima. Na njoj su natpisi na srpskom jeziku, a Nemanjina pouka na svitku na grčkom. Nekada je bila okovana srebrom, pa je delovala raskošno. Slučaj sa apostolom igumana Viktora usamljen je; hilandarski prepisivači i ilustratori čuvali su se mešanja slikara u njihov rad.

Po očuvanim delima čini se da je u manastiru u XVII veku postojala posebna prepisivačka i iluminatorska radionica, uz onu slikarsku. Prepisivanje knjiga u XVI veku bilo je u malom zastoju verovatno i stoga što su se tada pojavile i prve štampane srpske knjige. Doneo ih je prvi srpski štampar Makarije, kako one sa Cetinja, tako i one iz Vlaške.

Veliki srpski štampar iz Venecije, vojvoda Božidar Vuković, svojim testamentom iz 1539.god, odredio je da se Hilandaru poklone najlepši primerci njegovih knjiga. I sve ostale srpske štamparije iz Venecije ili iz zemlje trudile su se da Hilandar ne oskudeva u crkvenim knjigama. Hilandar stoga ima i najpotpuniju zbirku štampanih srbulja, opremljenih najbolje očuvanim drvoreznim grafikama. Kada su se u sedmoj deceniji XVI veka srpske štamparije ugasile, oživelo je prepisivanje knjiga, pa i korišćenje grafičkih predstava kao predložaka za minijature.

Sedamnaesti vek je doba ponovnog uspona Hilandara i rascvata umetničke delatnosti. Oživljava i primenjena umetnost - vez i du-borez, naročito - ali dela ne premašuju zanatski prosek. Tada se uvećao broj monaha, a veze sa zemljom postale česte i prisne. Hilandar je ponovo zauzeo svoje ključno mesto u kulturi Srba, a jedno od vodećih u njihovom umetničkom stvaralaštvu.