|
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)
„I svaki koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre,
ili oca, ili mater, ili ženu, ili djecu, ili zemlju,
imena moga radi, primiće sto puta onoliko, i
naslediće život vječni." (Mt. 19,29)
Savremeni čovek danas, uglavnom vrlo malo zna o monaštvu, za njega je to velika nepoznanica, koju ne shvata i ne razume. Zašto je to tako? Zašto danas mnogi ljudi gaje u sebi nepomirljivost, neshvatale, pa čak i mržnju prema monaštvu? Proglašavaju ga da tobož nije„prirodni" način života, da se kosi sa nekakvim prirodnim zakonima. Zato bi se trebalo zapitati: A koji je to prirodni način života? Zap je to život u ovom obnovljenom Vavilonu, u ovom demoniziranom društvu u kome sablazan i bezumlje prosto primorava čoveka da se odrekne večnosti i da se sa strašću pogruzi u tvar? Međutim, nije svet sam po sebi zlo, on je dar Božiji i kao takav nije nikada prepreka za spasenje. Sami ljudi, zloupotrebili su svoju slobodu i naružili su svet, to delo Božije, stvorivši od njega obnovljeni Vavilon. Danas ljudi, uglavnom, svoju pažnju obraćaju na svoj ovozemaljski život. Obuzeti su razvijanjem svog položaja na zemlji, kao da će on večito trajati i ne razmišljaju o smrti i o večnosti. Zato i ne razumeju monaški način života. Monah, ili kako svedoči stara srpska reč, INOK, je onaj koji je ini, drugi i drugačiji u odnosu na ovaj svet. Inok svedoči da može da postoji bolji svet ovde nazemlji, lepši od ovoga, ukaljanog grehom. Monah još, svojim životom dokazuje daće se naš svet preobraziti svetlošću i blagodaću Novog Adama, Hrista.
Čovek svoj pravi život, svoj pravi i prirodni način postojanja ostvaruje tek u zajednici sa Bogom, Bog je čoveka stvorio kao bogoliko biće, stvorio ga je na večnost, a ne jedino za prolazne, ovozemaljske vrednosti.
Svet i sve vrednosti u njemu su dar Božji, Bog jeste stvorio svet smrtnim, prolaznim i vremenim, ali ga je isto tako i prizvao da učestvuje u spasenju krozčoveka. Zato čovek, kao slobrdno biće može da izabere da li će da teži večnosti i zajedničari sa Bogom i spase sebe i čitav svet kroz sebe ili da će da teži jedino za nasladama ovog smrtnog sveta i tako i sam živi za smrt. Život čoveka jedino ako je proživljen radi Boga i sa Bogom je život u svoj svojoj punoći. Svi hrišćani, još na svome krštenju daju zavet da će promeniti svoj dotadašnji način života i okrenuti se jedino ka večnosti. Ovaj zavet na krštenju potvrđuje i okretanjem sa zapada na istok i odricanje od satane i delova njegovih.
Zato, samim činom krštenja, svi hrišćani uzimaju na sebe monaški podvig. Svi počinju da žive jedino za večnost. Međutim, monasi su oni idealni hrišćani, jer se trude da zavete date na krštenju zaista i sprovedu u život. Oni svojim životom svedoče da ovaj svet može da bude bolji, oni su obraz ovoga sveta, savest čovečanstva i znak da nije sve izgubljeno.
Monasi zasnivaju svoj život na punoj predanosti sebe Bogu; sve u njemu shvataju, organizuju, preživljavaju. Čitavu svoju ličnost temelje na Bogu, koga ne vide telesnim očima, ali koji čvrsto veruju Njegovom obećanju o večnom životu. U tome je središte i suština monaškog života koji izvire iz neprestane težnje za spasenjem u vaskrslom Hristu. Želja za večnim životom u Carstvu Božijem je uvek izvor i razlog za pravi hrišćanski život, a samim tim i za monaški život. Nikako nije u razočarenju, u pukom bekstvu iz sveta ili u izbegavanju obaveza, kako to neki pogrešno misle.
Svi oni koji polaze na monaški put, najpre dolaze do saznanja da je sve na zemlji prolazno. Da smo svi mi na ovoj Zemaljskoj kugli samo gosti i putnici, „prelazna bića", koje na svom putu spasenja treba da se obogoliče i tako spasu sebe i čitav svet kroz sebe. Posle ovakvih naznanja, lako se odriču i udaljavaju od ovakvog grehom naruženog sveta i uzimaju na sebe monaški posvig da bi mogli hrišćanske ideale da realizuju nesmetano, i da svojim životom posvedoče da ovaj svet može da bude bolji, jer, po rečima Svetog Nila sinajskog: „staranje o zemaljskom smeta duši da se naslađuje božanskim dobrima."
Monah na monaškom postrigu, slično kao na krštenju umire za ovaj ogrehovljeni svet i oslobađa se smrti i ropstva prirodnim zakonima. Tri zaveta koje monah daje, zavet poslušnosti, devičanstva i siromaštva predstavljaju obnavljanje zaveta krštenja. Njima se obnavlja obećanje da ćemo prestati da živimo za ovaj svet, da ćemo se okrenuti večnosti. Ispunjavanjem zaveta, kroz monaški podvig, monah, dolazi do najsavršenijih, čistih i nepokolebljivih vrlina, jedini cilj njegovog života je izgrađivanje bogočovečanskog lika u sebi, odnosno uništavanje svih svojih grešnih sklonosti, po rečima apostola Pavla: "jer svukoste staroga čovjeka sa delima njegovim, i obukoste se u novoga, prema liku Onoga koji ga je sazdao."(Kol.Z,9-10). Askeza ili uzdržavanje, u monaškom životu je neophodno srodstvo u borbi satelesnim strastima. Međutim. njen cilj nije slabljenje i umrtvljavanje tela, negopostizanje vlasti duha iad telom, vladavanje duhovnom celobitošću u unutarnjim jedinstvom.
Monah oslobođen od svake privezanosti za ovaj greholjubivi svet dolazi do jednog sasvim drugačijeg načina postojanja, duhovnog načina postojanja. Zato, po rečima Svetog Jovana Lestvičnika: „Monah je čovek ko se drži samo Božjih zapovesti i reči, u svako vreme, na svakom mestu, u svakom poslu. Monah to je neprestano primoravanje prirode i neumorno bdenje nad svojim čulima. Monah to je posvećeno telo, tu su očišćena usta i posvećen um. Monah je prebolna duša, stalno obuzeta sećanjem na smrt, bilo da bdi ili da spava. Odvajanje od sveta jeste hotimična mržnja na ono što ljudi u svetu hvale, i poricanje prirode radi postignuća onog što je natprirodno." (Sveti Jovan Lestvičnik, Lestvica, O odricanju od svetskog života, Beograd, 1963.god. str.18).
Poslušnošću svome duhovnom nastavniku, monah izražava svoju poslušnost Božijim zapovestima. Odricanjem od svoje volje on postiže moralno savršenstvu ističe glavnu hrišćansku vrlinu - smirenje, koja vodi bestrašću. Najviši primer istinske poslušnosti je sam Gospod Isus Hristos. Njegova čovečanska volja nije protivurečila volji Očevoj, To nam potvrđuje i same Njegove reči: "Jer sam sišao s neba da ne tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla." (Jov. 6,38).
Drugi primer svete poslušnosti je sama Presveta Bogorodica, Prenaporočna Djeva Marija. Sveta Djeva slušajući blagovest anđela da će začeti i roditi sina, koji će se nazvati sinom Najvišega, sa najdubljim smirenjem odgovori: „Evo sluškinje Gospodnje - neka mi bude po reči tvojoj." (Lk. 1,38). Ispunjavanjem zaveta devičanstva ili celomudrija, monah živi životom koji se sravnjuje sa životom anđela. Mećutim, dobrovoljna obaveza i obećanje monaha da će živeti bezbračnim životom, samo je spoljašnja strana zaveta celomudrija. Pravi devstvenik je samo onaj koji se uzdržava i dušom i telom. Onaj koji u sebi, pored telesnog uzdržavanja, suzbija i samoljublje, slavoljublje , lakomost, praznoslovije i druge strasti i poruke. Osnov celomudrenosti položio je sam Gospod Isus Hristos, jer je on jedini naučio ljude da teže i uznose Bogu i Sobom dao pravi primer monaškog života.
Najčistiji primer nevinosti je Preneporočna Djeva Marija, koja je u svojoj detinjoj nevinosti posvećena Bogu i postala osnov angeoskog života na zemlji. Celomudrenost je vrlina koja olakšava uski i teški put koji vodi u Carstvo Nebesko. On neprestano upućuje reči celo mudrenika od zemlje ka nebu jer po rečima apostola Pavla: "Koje je neudata brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu; a koja je udata brine se za ovo svjetsko, kako će ugoditi mužu" (1kor.7,34). Siromaštvo je još jedno izuzetno jako oružje na putu ka spasenju. Ono oslobađa monaha od svih zemaljskih blaga i svetskih briga pa on može slobodan i lako da se uznosi sve više i živi u visinama Carstva Nebeskog.
Zato se monah i odriče dobrovoljno od svih zemaljskih dobara i privezanosti radi života u strogo jevanđeljskom duhu. Nemoguće je spasavati dušu, a misliti osvetu, "Jer gdje je blago vaše, ondje će biti i srce vaše", (Mt.6,21) rekao je spasitelj. Glavna delatnost monaha je molitva. Ona podiže duh čovečiji i čini da on živi u bratstvu i ljubavi sa drugim ljudima. Čini čoveka ličnošću. Kroz molitvu,čovek upućuje lice svoje bogu, kao što se suncokret okreće Suncu - izvoru života i jedinstva. Zato se ljubav prema bogu monaha i monahinje izražava, pre sveta, u molitvi i uzrasta od njihove molitve. Ljubav njihova prema svetu izražava se molitvom za celi svet i za celu Crkvu.
Sve hrišćane u crkvi, bili oni monasi ili mirjani povezuje jedan život u Hristu, koji može biti proživljen različito, ali sa jednim ciljem: ispunjavanje jevanđeljshih zapovesti. Zato monaštvo, ma kako to spolja izgledalo, nikada nije u Crkvi predstavljalo odeljen, samostalan organizam, nego jedan jedinstven organizam Crkve, čija je glava Hristos...
Sestrinstvo manastira Svetog Stefana, Lipovac
Sveti Sava i Karejski tipik
U studiji o skitskim ustavima Svetog Save, Lazar Mirković je još 1934. godine ukazao na mesto koje Karejski tipik ima u istoriji pravoslavne monaške duhovnosti, a posebno liturgijskog života u Srba. Uporedo sa učvršćivanjem tzv. „opštežiteljne" organizacije monaštva u Hilandaru (potom u Studenici) po uzoru na razvijene obrasce Palestine, Carigrada i same Svete Gore, Sava je posvetio punu pažnju tzv. „skitskim", pustinjačkim ili usamljeničkim vidovi-ma monaškog podvižništva. Ovi su, pak, poznati još iz davnih vremena nastanka i širenja monaštva u zemljama Bliskog Istoka, pre svega u Egiptu, na Sinaju, u Palestini i Siriji. Između dve krajnosti: čvrstih zajednica sa strogom disciplinom („kinovija") i potpune isposničke usamljenosti („anahoreze") razvio se oblik umerenog osamljivanja dvojice ili trojice isposnika koji se udružuju radi ispunjavanja strožih pravila posta i molitve, obezbeđeni od opasnih duhovnih i psiholoških krajnosti potpune samoće. Prvi tragovi ovoga „skitskog" podvižništva raspoznaju se već u literaturi paterika i žitija svetih IV—V veka, a naročito u Lestvici čuvenog sinajskog igumana, sv. Jovana Lestvičnika (VII vek), spisu koji je u svom ranom slovenskom prevodu sa grčkog jezika bio poznat Svetom Savi, kao i Savinom bratu Stefanu Prvovenčanom.
Bitna pretpostavka za status Karejske ćelije, po Savinom Tipiku („Ustavcu" kako ga sv. Sava još zove), jeste njena potpuna samostalnost, kako u odnosu na svetogorskog prota, tako i u odnosu na hilandarskog igumana. U statusnim odredbama ovog dokumenta treba zapaziti jednostranost obaveza što ih Hilandar kao manastir ima prema ovoj Savinoj autonomnoj ćeliji. Istina, u Glavi 42. Hilandarskog tipika, koja je posvećena Karejskoj ćeliji, ukida se i ta obaveza manastira Hilandara. Manastir je, samo, i dalje birao karejske ćeliote po određenom postupku. Sa liturgičkog stanovišta važne su odredbe o molitveno-bogoslužbenom pravilu; ovo se zasniva na uprošćavanju onog bogosluženja koje se smatra „sabornim", ali opet u duhu svetogorske liturgijske tradicije. S druge strane, podvučena je uloga psaltira, koji se, pored intenzivnog čitanja na bogosluženju po svetogorskoj praksi, imao po Savinom tipiku pročitati ceo, do kraja, za „dan i noć". Propisi o postu su stroga varijanta svetogorske prakse, uzakonjene Tipikom sv. Atanasija Atonskog (963).
Dimitrije Bogdanović
|
O monaštvu
