|
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)
Monaški život sprovodi se u okviru jedne od navedenih svetogorskih monaških ustanova.Svaki pravoslavni hrišćanin stariji od 18 godina može da se posveti monaškom životu. Dolaskom u Svetu Goru, u jednu od navedenih ustanova, nakon izjavljene slobodne volje da se posveti monaškoj askezi, novopridošlog upisuju u red iskušenika. Za vreme iskušeničkog perioda koji traje najmanje godinu dana, iskušenik radi pomoćne poslove i trudi se da stekne crkveno obrazovanje i da duhovno napreduje. Iskušenik koji istraje u svojoj odluci i dobije blagoslov na rasu, ali ne daje još monaški zavet. Onaj iskušenik koji istraje može da dobije zvanični monaški blagoslov - malu shimu. Takvog rizonosca privode pred carske dveri gde on izjavljuje svoju nameru da dobrovoljno pristupi monaštvu.
Obećanje (zakletva) koje on tom prilikom daje različito je u raznim manastirima, ali je obično formulisano na sledeći način: „Ja ...sada napuštam svoje roditelje, braću i rođake, sve što imam, i bezvrednu slavu i zadovoljstva ovoga sveta. Isto tako napuštam i sopstvenu volju i na njeno mesto stavljam Božju volju. Prihvatam svu težinu monaškog života i uzimam zavet siromaštva, čednosti i poslušnosti u nebeskoj nadi; obećavam da ću ostati monah u ovom manastiru svih dana svoga života.” Tada se vrši i drugi postrig kojim on jednom za svagda umire za ovaj svet.
Treći stepen monaštva je velika shima koju prima mali broj monaha, jer zahteva najstroži asketizam. Najveći broj monaha na Svetoj Gori nije u svešteničkom činu. Oni koji su primili čin sveštenosluženja nazivaju se jeramonasi,a oni koji imaju veliku shimu - shimonasi.
Na Svetoj Gori je u zvaničnoj upotrebi stari (julijanski) kalendar i vizantijsko vreme po kome dan počinje zalaskom sunca. Samo se u manastiru Ivironu poštuje haldejsko računanje vremena po kome dan počinje sa izlaskom sunca.
Monaška 24 sata jednoga dana dele se u tri osmosatnice. One su namenjene: molitvi, radu i odmoru. Ceo život svetogorskih otaca u vezi je sa molitvom. Monaška molitva je, kao i kod drugih hrišćana zajednička i lična. Osnovu lične molitve čine umnosrdačna molitva koja glasi: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog." Zajedničke molitve vrše se na sledećim službama: večernje, povečerje, polunoćnica, jutrenje, časovi i liturgija.
U dane praznika i svečane dane, koje prati celonoćno bdenje, 15 od 24 sata u jednom danu posvećuje se neprekidnoj molitvi. Godišnje se obavi i po 50 bdenja. Na zajedničkim molitvama poseban doživljaj predstavlja karakteristično svetogorsko, tzv. Kukuzeljevo pojanje koje uistinu zvuči kao dar Božji. Jednostavne, a uzvišene harmonije monaškog pojanja u svakom izazivaju nesvakidašnji, neopisivi osećaj. Rad kome se posvećuju svetogorski monasi raznovrstan je i dosta je različit u odnosu na obaveze monaha pre više decenija. Krupniji poslovi obavljaju se uz pomoć savremene tehnike (poljoprivredne mašine, građevinske mašine, kompjuteri, itd.) tako da se od monaha danas zahtevaju i posebna, stručna znanja. Nekada najviše zastupljen rad, rukodelja, čini se da sve više nestaje. U skitu „Burazeri" razvila se izvanredna ikonopisačka škola, čija su slava i prelepe ikone odavno prešle granice Svete Gore.
U manastirima najvažnije su službe igumana, epitropa, predstavnika u Sveštenoj opštini, sekretara, rizničara, bibliotekara, ekonoma, šumara, gostioničara, tipikara, oltarnika, nedeljnog sveštenika, nedeljnog đakona, pojca, čteca, kanonarha, crkvenjaka, arhivara, arhondara, dohijara, trpezara, kuvara, bolničara, noćnog čuvara, vinogradara, baštovana, pekara, brodara i drvoseča. Monasi gostprimstvo prema hodočasnicima smatraju jednom od žrtvi koju često i rado podnose. Manastiri goste primaju na konak ili samo na okrepljenje.
U poređenju sa ostatkom sveta moglo bi se reći da su svetogorci u stalnom postu. Hrana se unosi samo radi održanja tela i njegovih funkcija. Meso je potpuno isključeno iz jelovnika, a osnovu ishrane čine hleb, ulje, vino, masline, povrće i u određene dane riba. Jede se dva puta dnevno, ujutru i uveče. Pored uobičajnog posta sredom i petkom na Svetoj Gori se posti i ponedeljak. U ova tri dana jutarnji obrok zamenjuje se čajem i hlebom, a u vreme Velikog i ^asnog posta obeduje se samo jednom dnevno.
Ovako izgleda spoljašnji život svetogorskih monaha. Jedinstven po mnogo čemu, uslovljen njihovom misijom, zajednicom i težnjom za sjedinjenje sa Bogom: „Monasi nemaju druge utehe osim posmatranja nepromenljivih ili kružno obnavljanih stihija neba, okeana i gora. Snažna i nezamenjiva uteha za njih jeste molitva i podvižnička zajednica sa Bogom i braćom."
(ef)
Život monaha na Svetoj Gori
Život na Svetoj Gori može izgledati čudno i nerazumljivo, jer se razlikuje od svega uobičajenog na ovom svetu. Sve ovde sledi jedan vrhovni cilj - udaljavanje od svetovnog i ispraznog i sjedinjenje sa Bogom.
Monasi
Monasi Svete Gore su građani grčke države. Strani monasi koji ovde dolaze iz drugih zemalja i koji su strani državljani automatski dobijaju grčko državljanstvo. Svi monasi su izuzeti od služenja vojnog roka.
Svaki pravoslavni hrišćanin koji napunio 18 godina može se zamonašiti. Da bi to uradio, on treba da dođe u manastir koji je izabrao i pojavi se pred igumanom kako bi izjavio svoju dobrovoljnu želju da se posveti monaškom životu.
U posebnim manastirima čovek se može pojaviti pred upravnikom manastira, u tom slučaju mladić postaje iskušenik ne samog manastira, već njegovog upravnika. Svoju odluku možete prijaviti i starešini zavisne institucije. U svakom slučaju, od tog trenutka čovek postaje iskušenik. Rok poslušnosti prema drevnim tradicijama trebalo bi da bude 3 godine, ali danas je ograničen na dve godine ili godinu dana. Početnik nosi podrasnik sa kožnim remenom i obavlja posao koji mu je dodeljen. Glavni zadatak starešine manastira je da pripremi iskušenika za zajednički život monaha i posvećenost Bogu.
Po završetku iskušeništva, ako je iskušenik čvrst u svojoj odluci i ako ga njegov duhovni vođa smatra dostojnim, sveštenik ga poziva u hram manastira izgovara molitvu i šiša se. Takvi monasi se nazivaju rasoforima i predstavljaju prvi stepen monaštva. Oni se i dalje mogu vratiti u svakodnevni život bez mnogo posledica. Oni koji žele mogu nastaviti svoj duhovni put i dobiti zvanični blagoslov manje shime. Rasoforni monah ulazi kroz carske dveri, gde se pojavljuje pred igumanom i izjavljuje želju da nastavi monaškim putem. Polaže zavet na celibat, siromaštvo i poslušnost, nakon čega se održava još jedna ceremonija postriga. Sada je monah zauvek izgubljen za ovaj svet, kao znak toga gubi prezime, kao vezu sa porodicom, i zamenjuje ga imenom manastira, od svog ličnog imena monah ostavlja samo prvo slovo. 3 glavna zaveta monaha usko su povezana sa tri glavne vrline: celibat, poslušnost, siromaštvo. Kršenje zahteva za celibat kažnjava se gubitkom monaškog dostojanstva. Monah u svemu mora da se pokorava starešini i rukovodstvu manastira, takođe mora bespogovorno da se pridržava svih njihovih uputstava, u slučaju neposlušnosti izriču se odgovarajuće kaznene mere. Zavet siromaštva odnosi se na vreme po dolasku u manastir, odnosno ako je monah ranije imao svoje imanje, koje je nasledio ili na bilo koji drugi način, ovo pravilo se na njega ne odnosi, ali se pretpostavlja da monah raspolagaže svojom imovinom u skladu sa hrišćanskim principima ... Imovina koja je prešla u ruke monahu nakon pokoljenja manastiru se daje nakon njegove smrti.
Postrig monaha danas ima više simbolično značenje, ali raniji monasi su se redovno šišali, a neobrezani su ostali samo monasi koji su kažnjavani zbog svoje neposlušnosti ili monasi koji su bili hodočasnici.
Treći stepen monaštva je Velika shima, namenjena nekolicini koji je prihvataju već u starosti, jer pretpostavlja najstrožu askezu. Odelo monaha velike shime sastoji se od analave (malog pravougaonog platna od platna sa likom osmokrakog pravoslavnog krsta u podnožju) i kukola (monaški pokrivač za glavu sličan kapuljači). Danas se analav nosi sve manje, a pokrivalo za glavu stalno se nosi u crkvi i u trpezariji.
Hirotonisani monasi ne predstavljaju nikakvu posebnu klasu monaštva. Hirotoniju na Svetoj Gori mogu primiti samo monasi Svete Gore, nakon odluke njihovog manastira, ali laici i monasi sa teritorija izvan Svete Gore su lišeni takve mogućnosti. Hirotoniju vrši episkop koji je ovde pozvan posebno u tu svrhu.
Kako žive monasi Atosa
Na Svetoj Gori postoji nekoliko načina za određivanje vremena. Kinot, manastiri i njima zavisne institucije slede stari julijanski kalendar, dok je patrijaršija usvojila revidirani gregorijanski kalendar pre oko 80 godina.
Što se tiče vremena na satu, manastiri Vatoped i Sveti Pantelejmon, kao i vladine i svetovne službe, ovde slede uobičajenu dnevnu rutinu, kada dan počinje u ponoć. Manastir Iviron računa svoj dan pri izlasku sunca, dok ostalih 17 manastira, poput Kinota, prate vizantijski sat prema kojem dan započinje zalaskom sunca. Naravno, ovi manastiri moraju da promene kazaljku na satu, teoretski, svakog dana, kao i svake nedelje, kako bi svoj izveštaj započeli od izlaska ili zalaska sunca.
Dan monaškog života na Atosu bio je podeljen na tri dela po 8 sati, prvi deo je posvećen molitvi, 2 radu i 3 odmoru. Međutim, neke aktivnosti mogu trajati više od 8 sati i istovremeno su molitva, opuštanje i rad, poput proučavanja svetih tekstova. Vreme za jelo obično se uključuje tokom odmora.
Ispod je dnevni raspored manastira koji je vremenski varijabilan u zavisnosti od doba godine, verskog praznika i slično.
Spavaonice
01: 00-01: 30 Buđenje, Čitanje kanona u keliji sa metanijima
01: 30-06.00 Jutarnja služba
06: 00-06: 30 Ručak
07: 00-12: 00 Poslušanja
12: 00-14: 00 Odmor, čitanje
14: 00-15: 30 Poslušanja
15: 30-16: 30 Večernja
16: 30-17: 30 Večera
17: 30-18: 00 Slobodno vreme
18: 00-18: 30 Zatvaranje vrata / noćna molitva Akatist Presvetoj Bogorodici
18.30-19.30 Povečerje
19: 30-01: 00 Spavanje
Bogosluženje
Molitva monaha, kao i svih ostalih pravoslavnih hrišćana, razlikuje se od lične i opšte molitve.
Osnova lične molitve je pominjanje imena Gospodnjeg: „Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me grešnog“. U zajedničkim, kinovijskim manastirima molitvu obavljaju svi monasi koji su se zbog toga okupili u glavnom hramu, ali bez zvuka. U osobenožiteljnim, idioritmijskim manastirima ova molitva se može obavljati i privatno i na zajedničkom okup. Generalno, monasi osobenožiteljnih manastira imaju puno slobode. Bez obzira da li se ova molitva vrši u crkvi ili u keliji, ona nadahnjuje monahovu dušu, uzdižući se u nebeske visine, ako je čista. Ovo je tiha molitva isihasta.
Svakodnevne zajedničke molitve uključuju molitve u zoru, za ručak, zalazak sunca, u ponoć, kao i u prvi, treći, šesti, deveti čas i molitve na službi. Sve se izvode noću, odnosno u časovima kada se laici prepuštaju odmoru. Praznicima se program radikalno menja, a onda se još više vremena posvećuje molitvi. Na velike praznike kojih je godišnje oko 50, za neprekidnu molitvu predviđeno je 15 sati, počevši od 20 sati i završavajući se sutradan u 11 sati.
Praznična služba vrši se u znak sećanja na osobe ili događaje kojima je posvećen svaki manastir, isposnica ili kelija Svete Gore, kao i na neke svetitelje koji su ovde prebivali. Postoji preko 240 mučenika i svetaca Svete Gore.
Svetogorskalj muzička tradicija je utemeljena u dalekoj prošlosti i u velikoj meri je dužna Jovanu Kukuzelisu, koji je služio na dvoru vizantijskog cara i, razočaran svetovnim životom, na Atos je stigao oko 1300. godine. Ovde je cenjen njegov muzički talenat. Ovde je na Atosu, kao ni u jednom drugom crkvenom centru, sačuvana prava vizantijska muzika. Vežba se u nekim kelijama na kraju poluostrva. Slušati horsko pevanje monaha praćeno vizantijskim melodijama je neopisivo zadovoljstvo.
Okruženje manastirske crkve, celokupna struktura, neprekidno osvetljenje, svete freske, kao i monaško shvatanje života koje je izvan vremena, uzdižu monahe i postavljaju posetioce iznad svega zemaljskog.
Treba napomenuti da monasi posebno poštuju Presvetu Bogorodicu. Svaki manastir može da ispriča neku svoju legendu ili tradiciju o neviđenoj brizi koju je pokazivala u odnosu na hram, kapelu ili ceo manastir. Mnogi manastiri imaju Njene čudotvorne ikone. Sami monasi Svetu Goru nazivaju Bogorodičinim vrtom i smatraju je svojom kraljicom. Ovo je jedina žena za koju postoji mesto na Atosu.
Čitanje
"Piši, čitaj, pevaj, uzdiši; ćuti, moli se." Mnogi hodočasnici su iznenađeni i čak svoja pisma izraze u svojim beleškama, ali na Atosu zaista mnogo čitaju, neki sa posebnom strašću, jer je čitanje jedina zamena za spoljni svet, koji su monasi napustili. U svakom slučaju, čitanje je nastavak molitve, baš kao i Sveto pismo. Kad monasi pišu, oni se mole, a takođe se prepuštaju usrdnoj molitvi kada vežbaju kaligrafiju. Treba napomenuti da reč „pisati“ nema mnogo veze sa pisanjem, jer je teško zamisliti da su svi monasi vrsni pisci. Naravno, govorimo o pisanju knjiga.
Čitanje je omogućeno čak i tokom sata obroka. U takvim slučajevima se čitaju žitija svetaca, panegirika i neke druge knjige crkvenih otaca. Lične biblioteke monaha uvek krase Sveto pismo i dela svetih otaca. Monasima nije dovoljno da koriste Sveto pismo samo u bogosluženju, već ga i privatno proučavaju. Neki znaju napamet sadržaj Starog i Novog zaveta. Monasi takođe proučavaju najnovija teološka i filozofska dela, a samo nekolicina njih čita knjige drugog sadržaja. Budući da se monaški život smatra sledećom fazom nakon svakodnevnog, književnost vezana za svet prestaje da zanima monaha, iako njeno čitanje nije zabranjeno.
Poslušanja
Niko ne živi na Svetoj Gorim, a da ne radi. Monasi-podvižnici u svojim kelijama, po pravilu, bave se poljoprivredom, proizvodnjom vina i drugim radovima, dok se stanovnici Kaliva i Isihastirija bave ručnim radom, izradom duboreza. Neke kelije su usko povezane sa umetnošću i dostigle su visoke vrhunce u muzici i slikarstvu.
Monasi u manastirima obavljaju poslove koji se odnose na sve aspekte manastirskog života, kao i bogosluženje, održavanje moštiju, služenje bratstvu i hodočasnicima, obrađivanje vrtova... Treba napomenuti da smanjenje broja monaha znatno ometa neophodan rad, a povećanje broja posetilaca tokom letnjih meseci još više otežava ovaj zadatak. U tu svrhu, manastiri sa malim brojem monaha prinuđeni su da za službu angažuju mirjane, uglavnom za spoljne radove. Danas su u kinovijskom manastiru su sledeći položaji:
Iguman, proiguman, sekretar, bibliotekar, blagajnik, arhivar, đakon, horista, čtec, svećar, vodič, magacioner, kuvar, pekar, lekar, noćni čuvar, šumar, drvoseča, vinar, baštovan i neki drugi. ..
Bez sumnje, mali manastiri nemaju mogućnost da na svako mesto postave po jednog monaha, pa zato često jedna osoba može obavljati nekoliko funkcija odjednom.
Hrana
Stroga dijeta svetogoraca ne razlikuje se u raznolikosti, a osnova mu je hleb, maslinovo ulje, vino, masline, povrće.
Monasi opštežiteljnih manastira i veliki broj kaliva jedu dva puta dnevno ujutru i za ručkom samo nekoliko dana u nedelji; postoji jedan obrok dnevno u ponedeljak, sredu i petak. Tokom posta monasi jedu jednom dnevno tokom njegovih dana, takođe je vredno napomenuti da se hrana priprema bez upotrebe ulja, što je dozvoljeno samo u subotu i nedelju. Svetogorski monasi nikada ne jedu meso, a ribu jedu samo u dane velikih praznika. Post monaha isihasta je još strožiji. Monaška dijeta podrazumeva održavanje neophodne fizičke snage, ali ne i proždrljivost. Jelo u manastiru je sveti obred koji nastavlja božansku liturgiju, zbog čega je trpezarija sagrađena tako da im je ulaz nasuprot ulaza u glavni hram. Monasi ulaze u povorku u trpezariju, a glavni obavezni atributi svakog obroka su: molitva, pažnja i percepcija tekstova koje čitalac izgovara.
Gostoljubivost
Svi manastiri su u osnovi dobrotvorne organizacije ili centri filantropije. Od svog početka, crkva je uvek pokazivala zabrinutost za patnju.
Uprkos činjenici da je Sveta Gora Atos daleko od sveta, svet tamo neprestano šalje svoje predstavnike. Posetioci Svete gore mogu se podeliti u nekoliko kategorija: oni koji ovde dolaze radi duhovnog opuštanja, istraživači, znatiželjni i pravedni turisti.
Muškarci laici mogu posetiti većinu manastira, ako je moguće, i boraviti na Atosu onoliko dugo koliko je Epistazija (posebna komisija) za to odredila u boravišnoj dozvoli (diamonitirion). Uobičajeni boravak na Svetoj Gori je 4 dana. Samo pravoslavni hrišćani mogu ovde doći na stalni rad. Spisak predloženih poslova na Svetoj Gori nije tako dugačak: predradnik, građevinar, poljoprivrednik, broj mesta je ograničen. Uz posebnu dozvolu Patrijaršije ili Ministarstva spoljnih poslova, naučnici mogu boraviti duži vremenski period za istraživanje u bibliotekama i arhivima u crkvama i drugim zgradama.
Uprkos činjenici da danas manastiri nisu toliko bogati, spremni su da pruže sva potrebna sredstva za poboljšanje gostoprimstva. Manastiri imaju čak i posebne zgrade dizajnirane za goste, koje se nazivaju „arhondarik“. Gostoljubivost je više od pukog stola i noćenja. Monasi daju hodočasnicima najvrednije što imaju - ljubav i brigu.
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)
|
Svetogorsko monaštvo danas
