|
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)
U neposrednoj blizini manastira Iviron, na severoistočnoj obali Svete Gore nalazi se Bogorodičin izvor.
Ovo mesto, sa izvorom čudotvorne vode ispod nivoa mora a na samoj obali, direktno se vezuje za predanje o tome kako je poluostrvo Atos postalo jedinstveno u svetu utočište monaha.
Bogorodica je u pratnji Svetog Jovana nakon Hristovog Vaskrsenja krenula na Kipar u posetu vasksrslome Lazaru iz Vitanije koji je tamo bio episkop. Velika bura, međutim, odvukla je brod na drugu stranu do Atosa na mesto gde se tada nalazilo pagansko Apolonovo svetilište. Kada je Bogorodica stupila na tle, na mestu gde se danas nalazi izvor, paganski kipovi su se zaljuljali i srušili. Videvši u ovome proviđenje Božje, paganski narod primi veru Hristovu a na mestu paganskog hrama podigoše drveni hrišćanski manastir Sveti Kliment, od kojeg danas nema ni traga.
Pre nego što je napustila Atos Bogorodica je poručila:
”Blagodat Božji neka bude na mestu ovom i nad onima koji ovde borave čuvajući Zapovedi Sina i Boga Mojega. Dobra, nužna za život na zemlji imaće s malim trudom u izobilju, život na nebesima pripremljen im je i neće odstupiti milost Sina Mojega od mesta ovoga do kraja veka. Ja ću biti zastupnica ovog mesta i topla molitvenica za njega pred Bogom.”
Od tada pa do danas Presveta Bogorodica zaštitnica je cele Svete Gore.
Svetogorsko monaštvo proizašlo je iz istočnog monaštva i do danas predstavlja njegov reprezentativni izraz. Već u 3. i 4. veku izdvojila su se četiri osnovna oblika monaštva: eremitski (pustinjski), kinotički (skitski), kinovijski (opštežiteljni) i filantropski (čovekoljubivi). Ovaj vid duhovnog života organizovao se i razvijao unutar crkve. Prvi poznati pustinjak bio je Pavle Tivaidski, ali je otac celokupnog hrišćanskog monaštva Sveti Antonije (251-356). Živeo je u pustinji više od sedamdeset godina. On i monasi koji su ga sledili organizovali su pustinjski način monađkog života, koji podrazumeva da su sami brinuli za svoje duhovne i lične potrebe.
Kinotički (skitski) sistem monaškog života uveli su prepodobni Amonije i Makarije. U skitskom obliku monaštva podrazumeva se život monaha u zasebnim kelijama, i samostalna briga o sopstvenim potrebama. Istovremeno, oni prihvataju zajedničko, veoma labavo uređenje u pitanjima bogosluženja, duhovnog vođstva i ličnog opštenja. Zajednički starac (duhovnik), zajednički hram i zajednička trpeza svake nedelje predstavljaju spoljni izraz skitskog monaškog života. Najznačajnija takva zajednica bio je skit u Egiptu, jugozapadno od Aleksandrije.
Sledeći oblik organizacije monaškog života predstavlja kinovijski (opštežiteljni) sistem koji je ustanovio prepodobni Pahomije (292-346), takođe u Egiptu.
Poslednji oblik monaškog života nastaje delatnošću Svetog Vasilija Ostroškog. On u gradovima uvodi ustanovu dobrotvornih (čovekoljubivih) zajednica (opštežića) u kojima monasi pomažu onima koji su u oskudici i nevolji. Na taj način, kroz izražavanje ljubavi prema bližnjima, oni izražavaju i pokazuju i svoju ljubav prema Bogu...
Sistematska misionarska delatnost monaha bila je neposredno povezana sa naporima vizantijske administracije da politički i crkveno preobraze Balkan: da ojačaju odbranu, da prošire vizantijski uticaj na susedne narode i neutrališu rimsko nastojanje da prodre u krajeve od vitalnog značaja za Vizantijsko carstvo. U okviru ovog duhovnog podviga 963. godine osnovan je prvi manastir na Setoj Gori – Velika Lavra. Njegov osnivač bio je Sveti Atanasije atonski. On je bio neobično aktivan i nadaren monah iz visokog društvenog staleža i lični prijatelj vizantijskog cara Nikifora Foke. Pojava opštežiteljnog manastira obeležava ne samo početak jednog novog perioda u razvoju podvižničkog idela na Svetoj Gori, već je njegovim osnivanjem Grčka postala duhovni centar hrišćanskog Istoka i Balkana.
Velika Lavra
Klima je bila pogodna za razvoj svetogorskog monaštva, a nastala kao rezultat ideološke i političke orjentacije imperije u procvatu u drugoj polovini X veka. Carstvo je utvrdilo bezbednost nakon pobede nad Arapima i njihovim proterivanjem sa Krita 961. godine, kao i uništenjem gusara u rejonu Egejskog mora. Međutim, nekada čuvene manastirske obitelji Male Azije suočavale su se invazijom i naseljavanjem Turaka Seldžuka, nakon poraza na Manzjikertu (1071). Sveti Atanasije nije podigao manastir u pustinji. Uz saglasnost vizantijskog cara nastanio se u oblasti koja je već imala opštežiteljnu monašku tradiciju i centralizovanu upravu... Izgleda da su već tokom drugog ikonoboračkog pokreta s početka IX veka monasi ikonopisci iz susedne Makedonije nalazili priveremeno utočište na Svetoj Gori.
Prvo svedočanstvo o prisustvu znamenitih podvižnika na Svetoj Gori datira s kraja VIII i s početka IX veka. Do tog perioda, prepodobni Petar atonski, kako se veruje, podvizavao se na području današnje Kavsokalivije. Malo kasnije, negde sredinom IX veka, na Atos je došao prepodobni Jefimije, koji je kasnije bio osnivač najvećeg manastira u oblasti Vrastame (sada Vraste) na Halkidiki.
Do sredine IX veka svetogorski monasi su oformili relativno brojnu i čuvenu zajednicu, pa ih je carica Teodora pozvala u Konstantinopolj; prema svedočenju istoričara Genezija, svetogorski monasi bili su pozvani na proslavu resturacija ikona 843. godine.
Godine 833. svetogorski otšelnici dobili su prve carske privilegije. Svojim ediktom car Vasilije I monasima otpisuje porez, a ulazak na Svetu Goru biva zabranjen žiteljima Jerisosa i njihovim stadima. Godine 908. njegov sin, Lav VI Mudri, proglašava nezavisnost Svete Gore od velikog manastira Jovana Kolova u Jerisosu. U 941./942. godini, car Roman Lokapin pokrenuo je carsku pomoć Svetoj Gori - po jedan zlatnik na godišnjem nivou. Godinu dana kasnije, 943. godine Katakalon, general solunski, sledujući carskom ediktu, odredio je granicu Svete Gore. Ova granica je suštinski ostala nepromenjena do danas.
Početkom X veka monasi, iako rasuti širom planine, organizovali su neke oblike centralne uprave. Godine 908. prvi put se govori o protosu sa sedištem u Kareji, predstavnicima zajednice za spoljne poslove i tri godišnje skupštine na kojima su učestvovali svi monasi, raspravljajući o pitanjima od zajedničkog interesa. Skupštine su održavane na Božić, Vaskrs i praznik Uspenja Presvete Bogorodice (15. avgust). Istovremeno, osnivaju se i grade veći manastiri kao što je manastir Svetog Pavla, Ksiropotam, obitelj Klimenta (koja je kasnije stopljena sa Ivironom), i manastir Vulevtirija, koji se nalazio nedaleko od današnjeg skita Svete Ane. Ipak, život isposnika u siromaštvu i usamljenosti nastavljao se.
Pustinjaci su živeli u improvizovanim kalivijama i hranili su se uglavnom plodovima iz šume. Ova situacija ostala je nepromenjena do sredine sledećeg veka, kada na Svetu Goru dolazi Sveti Atanasije. U žitiju prepodobnog karakteristično je opisano kako su živeli monasi: U pustinjaka ne beše zemlje zasejane i obrađene; niti su orali niti kopali, nisu imali volove, magarce, ni druge životinje koje su mogle nositi teret, nisu imali ni pse; živeli u kalivijama od drveta, sa krovovima prekrivenim travom. Tako su oni provodili leta i zime i udare vetrova (...) osim duhovnih njihove telesne potrebe su bile veoma skromne; nisu kuvali hranu, jeli su ono što im je planina nudila (...) oni su sakupljali šumske plodove i tako sirove ih jeli (...) Dolazak Svetog Atanasija na Atos i izgradanja Velike Lavre poremetila je mir skromnih isposnika. Unutrašnja organizacija novog manastira i njegove mnogobrojne zgrade i ekonomske aktivnosti bile su potpuno nove za Svetu Goru. To je bila prva opštežiteljna obitelj sa centralizovanom unutrašnjom upravom.
Ktitor manastira bio je sam car, a posle njegove smrti, obitelj nastavlja da prebiva u slobodi, nezavisnosti i samoupravi. To jest, manastir je i dalje pod imperatorskim pokroviteljstvom. Manastirom je upravljao iguman, koji bi pre svoje smrti, uz pomoć saveta staraca, imenovao svog naslednika. Izgleda da su za osnivanje Velike Lavre od samog početka izdvajane velike sume novca. Samo na početku radova Nikifor Foka obezbedio je šest kilograma zlata, a Atanasije je uložio veliki deo sopstvene imovine.
Sveti Atanasije atonski
Politika Svetog Anastasija u razvoju privrede i obrađivanju zemljišta bila je veoma važna za novu monašku instituciju i poslužila je kao model za buduće manastire, koji su osnivani na Svetoj Gori. Pored izgradnje velikih manastirskih kompleksa, snalažljivi monah počeo je da zemlju obrađuje plugom i iskoristio imovinu napuštenih kelija. On primenjuje nove tehnologije u poljoprivredi, uvodi par volova za oranje i gradi sisteme za navodnjavanja. Koristi najnoviju tehnologiju u izgradnji manastirskih mlinova i pekara; gradi i dovozi brodove, gradi skladišta i pomoćne zgrade za pomorce. Iako novi manastir ubrzo postaje centar značajne poljoprivredne i zanatske proizvodnje, principi monaškog života ostali su neizmenjeni. Namere osnivača nisu dozvoljavale odstupanja. Prepodobni Atanasije je ostao pravi podvižnik, koji je uveo stroga pravila življenja istovremeno tražeći od monaha stalan rad.
Ipak, postepeni preobražaj Atosa iz mesta za usamljnike u centar organizovanog monaštva dovodi do sukoba i nesporazuma. Otšelnici nisu bili ometani ovim novim načinom podvižničkog života. Vid organizovanih, opštežiteljnih manastira postojao je vekovima, kako u Konstantinopolju, tako i u celoj imperiji; takav način monaškog života preovladavao je u ovom periodu. Primedbe otšelnika proistekle su iz straha da će njihove skromne kelije iščeznuti ili biti pripojene ovim energičnim, novim manastirima.
Car Jovan Cimiskije, naslednik Nikifora Foke, pokušao je da reši ovaj problem. Cimiskije je na Svetu Goru poslao monaha Studitskog manastira Jefimija naloživši mu da proceni situaciju i da u saradnji sa kinovijama i otšelnicima sačini ustav. Ishod ove saradnje bio je prvi tipik, ili povelja Svete Gore, potpisana od tadašnjeg protosa Atanasija, igumana Velike Lavre, i 46 igumana atonskih kelija i drugih, manjih monaških zajednica. Povelja je ratifikovana od strane cara 972. godine. Original ovog retkog dokumenta, poznatog kao Tragos, jer je napisan na debelom pergamentu, potpisao je lično car Jovan Cimiskije. Ova povelja čuva se do danas u Sveštenoj opštini kao najveće svetogorsko arhivsko blago.
Tipik iz 912. regulisao je obaveze i ovlašćenja centralne vlasti Svete Gore. Protos i zvaničnici Protata u Kareji definisali su odnose sa monasima i precizirali odnose između različitih kategorija monaha. Iako je zaštićen drevni status otšelnika, ovim ustavom je opštežiteljni sistem priznat kao dominantni oblik podvižništva na Svetoj Gori. Tipik cara Jovana Cimiskija dopunjen je i prilagođen Tipikom iz 1045, koji je izdat u vreme vladavine Konstantina Monomaha. Treći, potpuno novi Tipik, izdat je 1406. u postvizantijskom periodu, a bavio se unutarnjim uređenjem manastira i odnosima između monaha i njihovih nadređenih. Bio je izdat od strane cara Manojla VIII Paleologa.
Osnivanje manastira
Osnivanjem Lavre i raznovrsnim aktivnostima Svetog Atanasija i drugi, znameniti monasi tog vremena, počeli su da osnivaju manastire i da budu u direktnoj ili indirektnoj vezi sa njima. Godine 979./980, gruzijski plemić Jovan Tornik i njegov sin Jeftimije, obezbedivši carske privilegije i donacije, podižu Iverski manastir. Ubrzo zatim, tri bogata plemića iz Jedrena - Atanasije, Nikola i Antonije - osnivaju manastir Vatoped.
Od kraja X veka manastiri su brzo osnivani. Sačuvan je dokaz da je oko 1000. godine Sveta Gora imala preko 41 manastir. Na čuvenu planinu iz raznih delova carstva hrle monasi različitih nacionalnosti. Dok je Sveti Atanasije još bio živ, prvi italijanski monasi stupili su na Atos iz grada Amalfija, osnivajući manastir Amalfiltant. Manastiri Paflagonca i Haldosa pripadaju istom periodu, dok manastir Rusik pripada ranom XI veku. Kelije koje će kasnije postati manastiri, a koji i danas postoje, takođe su se pojavile u ovom periodu. Manastir Zograf osnovan je pre 980. godine, a osnovao ga je vizantijski slikar i ikonopisac (zograf) Georgije. Blagodatnim radom prepodobnog Pavla Ksiropotamskog 956. osnovan je manastir Svetog Nikifora (sadašnji manastir Ksiropotam), a 980. osnovan je manastir Svetog Pavla. Manastiri Ksenofont, Esfigmen i manastir Hilandar osnovani su krajem X veka.
Manastir Hilandar
Do kraja XII veka svepravoslavni i vaseljenski karakter atonskog monaštva dobro je uspostavljen. Do 1142. osnovan je manastir za ruske monahe, a 1198. srpski kralj Nemanja, kasnije monah Simeon, i njegov sin Sveti Sava dobijaju na dar napušten manastir Hilandar. Kasnije je i Zograf postao centar bugarskog monaštva na Svetoj Gori. Tokom vizantijskog perioda, uz nekoliko izuzetaka, carska politika prema Svetoj Gori bila je veoma blagonaklona. Skoro svi manastiri u jednom trenutku svog postojanja bili su imenovani za «carske lavre», kraljevske institucije, zaštićene od mešanja državnih i crkvenih zvaničnika. Privilegije, oslobađanje od poreza i pokloni careva i plemstva, učinili su da manastiri postanu ekonomski jaki i da se neometano posvete duhovnom životu. Istorijski tok svetogorskih manastira delio je sudbinu Vizantijskog carstva do određene mere. Kada je carstvo počelo da slabi, manastiri su nastavili da cvetaju. XIV vek bio je doba duhovnog uspona. Isihazam kao duhovni pokret koji je nastao i razvio se na Svetoj Gori, obnovio je asketski ideal i učinio Svetu Goru duhovnim svetionikom slovenskih naroda na Balkanu i Rusiji.
Manastiri su nastavili da se osnivaju i obnavljaju na Svetoj Gori, uprkos političkom i ekonomskom slabljenju Paleologovog carstva, i uprkos građanskim ratovima koji su uznemiravali Balkan. U centru poluostrva, pokraj Kareje, vlaški vladari su obnovili manastir Kutlumuš, a na istočnoj obali dva plemića Aleksije i Jovan osnovali su manastir Pantokrator. Na zapadnoj obali srpski despot Jovan Uglješa bio je zaslužan za izgradnju manastira Simonopetra, a prepodobni Dionisije iz Trapezunta podigao je manastir Dionisijat, uz volikodušnu pomoć Aleksija III Komnena. Južno, manastir Svetog Pavla, nakon viševekovnog ležanja u ruševinama, obnovila su dva srpska monaha plemenitog roda, Gerasim Radonja i Antonije Pagasi krajem 1380. godine. Kasnije, možda početkom XV veka, podignut je manastir Gregorijat.
Godine 1423. Atos je pao pod vlast Turaka. Kraj Vizantijskog hrišćanskog carstva i nove prilike neminovno su izmenile političku orijentaciju svetogorskih monaha i doveli do finansijskih problema. Oni su doveli do postepene promene u institucijama svetogorske monaške države. Ipak, ove promene su se dešavale sporo; prilagođavane su novim političkim, društvenim i ekonomskim uslovima i nisu uticale na duhovne principe monaškog života. Saradnja sa osmanlijskim vlastima bila je neophodna, kako bi se sačuvala autonomija svetogorskih zajednica i njihova imovina. U poređenju kako su tretirani porobljeni hrišćanski narodi, sultan se prema monasima na Svetoj Gori u početku dobro odnosio. Autonomija zajednice se poštovala, a oporezivanje manastirske imovine bilo je umereno. Ustanovljen je paušalni porez za celu Svetu Goru. Napori monaha da isti status obezbede i za posede van Svete Gore bili su samo delimično uspešni.
Uprkos činjenici da direktno oporezivanje, osim za određene periode, nije bilo naročito teško, vanredni porezi i nameti, a iznad svega arbitrarnost poreskih službenika, postali su nepodnošljivo breme za manastire. Monaške arhive su pune fermana, edikta izdatih na zahtev manastira, a ukazuju na pokušaje sultana da reši ovaj problem. Veliki i bogati metosi, koje su manastiri posedovali, uglavnom u centralnoj i istočnoj Makedoniji (Halkidikiju, Solunu i na reci Strimon), a takođe i na ostrvima u severnom Egeju, nisu ostali netaknuti. Mnogi manastiri su osiromašili, a njihovi prihodi potpuno presušili kada je njihova zemlja delimično ili potpuno oduzimana i davana Turcima. Težak udarac je zadat 1568./1569, kada sultan Selim II oduzima manastirima imovinu, a zatim obavezuje monahe da istu imovinu otkupe. Ovaj otkup koštao je Svetu Goru 14.000 zlatnih florina.
Pored proizvoljnog ponašanja turske vlasti, dešavali su se i drugi nesrećni događaji. Prirodne katastrofe, požari, zemljotresi, napadi gusara, hajduka i vojnika često su ometali pokušaje da se manastiri obnove, i zbog njih su manastiri upadali u još veće dugove. Tokom prvih vekova turske vladavine, skoro svi svetogorski manastiri pokušavali su da opstanu finansijski, uz najneophodnije održavanje i korišćenje imovine koju su sačuvali.
Proizvodnja na Atosu obezbeđivala je samo neophodno za život, jer su i na te proizvode monasi morali da plaćaju harač. Voćnjaci i vinogradi, letina, masline i povrtnjaci – njihovim rodom uspevali su da prežive.
Ova proizvodnja, međutim, nije bila dovoljna da se njome zadovolje sve manastirske potrebe. Najveći deo prihoda u ovom periodu dolazio je od: a) sistematskog iskorišćavanja imovine uz postepeno ekonomsko oporavljanje kroz donacije, kupovinu i obezbeđivanje stabilnih prihoda; b) od metoha oko dunavskih kneževina, koje su, posebno u XVII veku, darivali pravoslavni vladari Moldavije i Vlaške, c) od velikih donacija ne samo od navedenih prinčeva već i od ruskih careva i velikodušnih grčkih sveštenika i vlastele. Ove donacije odigrale su glavnu ulogu u održavanju i proširenju manastirskih kompleksa i ukrašavanju manastira ikonopisom d) od priloga sakupljenih izvan granica Grčke, na Istoku i od Slovena u Evropi.
Dokle god se Turci nisu mešali u unutrašnje poslove Svete Gore, centralna administracija je postojala. Protat je zadržao svoju izvršnu, sudsku i duhovnu vlast, ali njegov institucionalni, stari prestiž je polako nestajao. Godišnja carska pomoć je izostajala i Protat je teško sastavljao kraj sa krajem. Njegovo vlasništvo nad zemljištem i kelije pod njegovom upravom postepeno su prelazile u posed manastira. Pravna funkcija beše narušena od turskih kadija, ili sudija, kojima su se manastiri obraćali kada odlukom Protata neki spor nije rešavan u njihovu korist. Ugled protosa je počeo da bledi krajem XVI veka, a poslednji nosilac dužnosti pominje se 1593. godine.
Osnovano je 20 samostalnih manastira a tako je ostalo i do danas. Devetnaest ih je iz doba Vizantije, a dvadeseti je jedini postvizantijski – to je manastir Stavronikita, koga je 1541. osnovao Patrijarh Joakim I.
Od početka XVII veka, Sveta Gora je bila pod upravom zajedničkog tela, Sveštene opštine. Iako je po jedan predstavnik iz svih manastira bio član Sveštene opštine, najveći manastiri (Lavra, Vatoped i Iviron) koji su izdržavali najveća finansijska opterećenja, imali su vodeću ulogu. Turski vezir je bio već postavljen na Svetoj Gori, da zaštiti područje od hajduka i pirata, i aktivno je učestvovao u svim unutrašnjim dešavanjima na planini. Godine 1661. veliki dugovi naterali su Opštinu da proda manastirima sve kelije koje su ostale u njenoj nadležnosti. Jedina imovina koja je ostala centralnim vlastima bio je Protat u Kareji.
Godine 1744. Patrijarh Pajsije, u saglasnosti sa Svetogorcima, otvara put ka novom obliku upravljanja monaškom zajednicom, i kojem bi i manji manastiri uzeli učešća. Patrijarh Gavrilo je ustavom iz 1783. odredio da dvadeset manastira bude podeljeno u četiri grupe, u kojima će delovati po jedan predstavnik iz pet manastira. Sveta Gora bi imala četiri epistata, po jednog u svakoj grupi. Po jedan predstavnik morao je da dolazi iz pet najstarijih manastira – Lavre, Vatopeda, Ivirona, Hilandara i Dionisijata. Tako je 1810. godine uspostavljen stalan upravni organ sa jednim predstavnikom iz svakog manastira. Promene su takođe usledile u unutarnjoj organizaciji manastira. Opštežiteljni sistem, određen poveljama, nastavlja da postoji do kraja XIV veka. Postepeno, posebno nakon turskih osvajanja, idioritmički sistem, kojim je monasima omogućen više privatan način života i individualniji pristup monaškom prizivu, pustio je duboke korene. Iako je iguman i dalje biran, nije imao stvarne moći; njegova uloga bila je samo počasna, sa ceremonijalnom funkcijom. Zvanje igumana dodeljivano je istaknutim monasima, na primer onima koji su uspešno prikupili veće sume novca za manastir ili su uspešno vodili metohe. Iguman je često bio ponovo biran. Idioritmička opštežića imala su svoju upravu.
Patrijarh carigradski Jeremija II i Patrijarh Aleksandrijski Silvestar pokušali su da se bave problemima koje je izazvalo širenje idioritmičkog sistema, ne samo među atonskim manastirima, već i među mnogim manastirima na grčkom istoku. Nakon posete Silvestra Svetoj Gori 1574. godine, stariji manastiri Lavra i Vatoped su se vratili na opštežiteljni sistem, ali izgleda da je to trajalo veoma kratko. Stanje se promenilo tek krajem XVIII veka. Od 1784. do 1839. samo osam manastira je pratilo opštežiteljni način života, predviđen monaškim ustavom. Centrifugalne tendencije, karakteristične za monaški život Svete Gore tokom turskog perioda, mogu se prepoznati i u drugim oblicima monaštva - skitovima, kelijama i isposnicama. Sva ova manja staništa pripadala su manastirima i davana su na upotrebu «starcima» i njihovim učenicima.
Broj stanovništva na Svetoj Gori u vizantijskom periodu takođe nije poznat. U XI veku evidentirano je da u Velikoj Lavri samo živelo 700 monaha. Stanovništvo na planini nije uvek bilo isto, jer od X do XV veka osnivani su novi manastiri, a manja staništa su nestajala ili su se pripajala većim. Povremene, opšte krize i problemi koji su nastajali u pojedinim manastirima dovodili su do promene u broju populacije na planini.
Iz vremena turske vladavine imamo više informacija. Putnici iz poznog XV veka, turski poreski listovi iz 1764. godine, kao i popisi, pomogli su u sticanju jasnije slike o broju stanovnika na Svetoj Gori. Cifre variraju: poreski listovi iz 1525-1530. pominju 1440 monaha, dok pravoslavni putnici i monasi iz XVI veka govore o 2246 do 2860 duša. Popis iz 1746. beleži 2908 monaha, a iz 1808. godine beleži 2390. Moglo bi se reći da je, izuzimajući period grčke revolucije, kada je broj monaha znatno opao, stanovništvo na Atosu brojilo oko 3000 duša.
Uprkos 500 godina finansijskih teškoća i istorijskih nesreća, Sveta Gora se razvila u najznačajniji duhovni centar Istočne pravoslavne crkve.
Stvaralaštvo
Tradicija koja je stvorila isihastički prokret u XIV veku, sa svojim mnogim učenim monasima, nije bila sasvim izgubljena. Prvi znaci renesanse bili su vidljivi u prvoj polovini XIV veka. Biblioteke su bile obogaćene velikim brojem rukopisa, koji su postojali skoro u svim manastirima. Pronađen je mali broj njih (u manastirima Iviron, Kutlumuš, Dionisijat, Filotej, Ksiropotam), ali svi dokazi ukazuju da su rukopisi bili u upotrebi do XVII veka, kada ih zamenjuju štampane knjige.
Velika kolekcija knjiga, rukopisnih i štampanih, kao i lične biblioteke učenih monaha, mitropolita solunskog Makarija, Maksima Marguniosa, patrijarha Dionisija IV i mitropolita artskog Neofita, dodate su već bogatoj svetogorskoj zbirci. Atonske biblioteke bile su mesto za pronalaženje dela za čitanje i pisanje mnogim obrazovanim sveštenicima i mirjanima tokom vekovnog turskog ropstva.
Bilo je mnogo obrazovanih ljudi, uglavnom monaha i sveštenika koji su, bar u određenom periodu svoga života, bili angažovani da pišu svoje radove u nekom od manastira. Tipičan primer je poznati naučnik i prosvetitelj Rusa Maksim Grk, koji je početkom XVI veka, nakon svog povratka sa Zapada, izabrao manastir Vatoped za svoje mesto podviga. Pored njega, monah Pahomije Rusanos ostavio je neizbrisiv trag na istoriju ivironske manastirske biblioteke. I drugi monasi, koji su imali svetovno obrazovanje, pisali su za biblioteke. Bivši nastojatelj Iverskog manastira Dionisije Ivirit, njegov istoimenik – Dionisije Studit – dirigent, Agapije Land, kao i plodni pisac, ksiropotamski monah Kesarije Dapontes – predstavljaju ove učene monahe.
Bilo je još obrazovanih crkvenih monaha, uglavnom starijih sveštenoslužitelja, koji su želeli da svoj život okončaju u tišini Svete Gore. I dok se oni ne razlikuju u pisanoj delatnosti, njihovo prisustvo i uticaj na duhovni napredak ovog mesta je bio veliki.
XVIII vek, period opšteg duhovnog, društvenog i ekonomskog oporavka na Istoku, na Svetoj Gori obeležavaju dva važna događaja: osnivanje atonske škole (Atonijade) i duhovni pokret koljivara. Godine 1748. na predlog i sredstvima manastira Vatopeda, na teritoriji koja je pripadala obitelji, bila je osnovana škola sa ambicioznim programom, koji je obuhvatao starogrčki jezik, i predmete iz filozofije i bogoslovije. Ova škola, nazvana po prvoj grčkoj akademiji, bila je smeštena u veličanstvenom zdanju, na obližnjem brdu, i u svoje okrilje primila je plejade učenika, koji su kasnije postali istaknuti duhovnici. Prvi rektor ove škole bio je znameniti naučnik Evgenij Vulgaris.
Nakon što je 1754. godine počelo da se nudi koljivo na zaupokojenim liturgijama, nastao je pokret pod nazivom koljivari. Razlog za neslaganje nastao je zbog nedoumica da li zaupokojene službe treba služiti i u nedelju a ne samo u subotu, kao što je bila tradicija. I ovaj sukob doveo je do podele među monasima: a) na branioce tradicije koljivara, koji su insistirali ne samo na striktnom poštovanju tradicije, već i povratku korenima, svetootačkom i podvižničkom bogoslovlju Svetih Otaca sa Istoka, b) na one koji su podržavali više sekularni pristup monaškog života. Glavni zagovornici koljivara bili su poznati svetogorci - učenjaci: plodonosni Nikodim svetogorac, borbeni Atanasije Parios i nekadašnji mitropolit korintski Makarije Notaras.
Sveti Nikodim svetogorac
Koljivari su u početku bili osuđivani i proganjani, ali kasnije su prihvaćeni. Njihov pokret se proširio i izvan Svete Gore, naročito na ostrva i Peloponez, i doveo je do oživljavanja Filokalije, koja je imala tako dubok utacaj u pravoslavnom slovenskom svetu.
Monasi na Atosu nisu mogli da ostanu ravnodušni prema grčkom ustanku 1821, kada su sukobi izbili na Halkidikiju i Makedoniji. Zaista, mnogi od njih, kao energični Nikifor, ekonom Ivirona, bio je dugo član Filiki Etarina (Prijateljskog društva) koje je podiglo ustanak za nezavisnost. Maja 1821, Sveta Gora je pružila svoju podršku grčkim revolucionarima, koje je predvodio Emanuel Papas. Turski vezir je uhapšen i zatvoren u manastiru Kutlumušu, a naoružani monasi su bili raspoređeni po celoj granici Atosa.
Ustanak je ubrzo ugušen u severnoj Grčkoj, a monasi su morali da plate cenu za učešće u njemu. Turski vojnici su bili raspoređeni po manastirima, a manastiri su bili primorani da ih izdržavaju. Veoma težak porez od 3.300 novčanica (1,700.000 pijastera) bio je određen planini, a redovni porezi su udvostručeni. Metosi na Halkidikiju bili su uništeni, a prihodi sa unosnih moldavsko-vlaških metoha prekinuti su na najmanje pet godina. Dugovi su se nagomilavali, i veliki broj monaha je u to vreme napustio Svetu goru, a mnogi manastiri bili su primorani da prodaju mnoge od svojih svetinja (relikvija), mada su najdragocenije uklonjene na sigurno - na ostrva ustaničke Grčke. Ove sankcije ukinute su tek 1830. godine. Nova katastrofa pogodila je Svetu goru 1863, kada je rumunska vlada prisvojila svu svetogorsku zemlju i sve moldavsko-vlaške metohe. Ovo je praćeno novim udarcem kada 1873. Rusija odlučuje da protera svoje monahe iz Rusije u Besarabiju i Kavkaz, i da monasima plaća samo dve petine prihoda sa metoha. Nakon Oktobarske revolucije 1917. godine ovaj izvor prihoda je u potpunosti presušio.
U drugoj polovini XIX veka Sveta Gora je uključena u balkanski nacionalni sukob, i stradala je od pokušaja ruske vlade da promeni etnološki karakter monaške države, preplavljajući je sa velikim brojem Slovena, uglavnom Rusa, monaha, naseljavajući njima siromašne manastire i metohe i gradeći ogromna manastirska zdanja. Do početka XX veka, Sveta Gora je imala oko 3.500 ruskih monaha. Oslobađanjem Atosa od strane grčke flote novebra 1912. stavljena je tačka na ovu opasnu situaciju, a monaška država postala je samo administrativni deo Grčke. Njen pravni status je sadržan u grčkom Ustavu, a definisan je Poveljom, sačinjenom 1926. godine. Ovaj atonski ustav potvrdio je, sa mnogim modifikacijama, tradicionalne administrativne institucije monaške države.
Danas na Svetoj Gori postoji dvadeset suverenih opštežiteljnih manastira, onoliko koliko ih je bilo u XVI veku. Administrativno i duhovno od manastira zavisi 12 skitova i oko 250 kelija. Svaki manastir ima samoupravu, i reguliše živote svojih monaha u skladu sa monaškim pravilima i unutrašnjom upravom, odobrenom od strane monaha. Svake godine svaki manastir bira po jednog monaha, da ga zastupa u Sveštenoj opštini. Ovo zakonodavno telo bavi se problemima Svete Gore u celini, i takođe nadgleda rad manastira. Izvršni organ Sveštene opštine jeste Sveštena epistasija.
Sveta Gora je pod duhovnom jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije u Carigradu, a grčku vladu na planini predstavlja civilni gradonačelnik.
Pad u prvim decenijama XX veka koji je nastao usled neuspeha idioritmičkog sistema, dramatični gubitak prihoda nakon oduzimanja monaške zemlje u Makedoniji i zlo koje je doneo II svetski rat, bilo je okončano krajem 60-ih godina XX veka.
Danas Sveta Gora ponovo cveta. Veliki broj obrazovanih mladih ljudi odlazi u manastire, koji su sada svi opštežiteljni, kao i u skitove i kelije.
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012. // dec.2013)
|
Svetogorsko monaštvo nekada
