Sveta Gora
 
Manastir Hilandar
Hilandarska knjižara
Kelije Svetog Save Osvećenog, Tipikarnica  
 
 
  

Tipikarnica Svetog Save Osvećenog

Τυπικαριό του Αγίου Σάββα

 

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013

 

 

      

             Početkom XX veka        

    

danas

 

Prve vesti o boravku srpskih monaha u središtu Svete Gore vezane su za život isposnice koju je u neposrednoj blizini Protata, odmah nakon osnivanja Hilandara; 1199.godine podigao Sveti Sava srpski i posvetio svome zaštitniku istog imena, Svetom Savi Osvećenom, da bi se u njoj posvetio strogom isposništvu. 

Kelija je dobila posebno mesto u ustrojstvu Svete Gore, u Hilandarskom tipiku i svojevrsnu nezavisnost koja je, uz pravila o načinu života, utvrđena posebnim tipikom, KAREJSKIM TIPIKOM, čiji se original u vidu pergamentnog svitka nalazi danas u riznici Hilandara. Po ovom tipiku, ova kelija se još naziva i isposnica, mlčalnica, isihastirija i tipikarnica. Sam Sveti Sava se starao da tipikarnicu obezbedi imanjima, pa je i prilikom poslednjeg boravka u Kareji, u leto 1229.godine, u želji da zasadi vinograd, za 300 perpera kupio zemljište manastira Svetog Dimitrija.

O tipikarnici su se starali mnogi srpski vladari i drugi ktitori, pa je tokom vekova mnogo prepravljana. 1312.god. hilandarci su izmolili od protata keliju Svete Trojice u neposrednoj blizini tipikarnice, a nalzila se na zemljištu Protata.

Već 1316.godine kralj Milutin je podigao odbrambeni pirg na svega 15 metara iznad pećine-posnice. U ovom pirgu će  u devetoj deceniji XVII veka izdatkom temišvarskog episkopa Mihaila biti izgrađen paraklis Svetog Nikole. Danas nema traga ni pirgu, kao ni paraklisu. Oko 1320 godine tipikarnici će biti pridodate i okolne kelije za potrebe službe hilandarcima koji su služili tipikarnici. Ubrzo tipkarnica kao i sam Hilandar zapadaju u teško materijalno stanje, i na molbu hilandarci izdejstvuju novog ktitora tipikarnice 1348.godine srpsku caricu Jelenu koja obnavlja zapusteli pirg i posnicu, tada su zdanja dodatno utvrđena podizanjem bedema i još jednog malog pirga-propirgion. na caričinu molbu, car Dušan je tipikarnicu 1348.godine obdario posedima u Srbiji. iste godine ili prethodne, 1347.godine tipikarnici je dodeljena keija Plaka koja je u 12 veku bila monastiridion i davala prota, a da bi se tipikarnica, inače od samog njenog nastanka veoma značajna za celu Svetu Goru obezbedila od napada gusara, Protat joj dodeljuje i još jednu keliju Svete Trojice u neposrednoj blizini, tako da se pozamažšna površina zemlje oko tipikarnice već 1353.god. nalazio u njenom vlasništvu sa nekolicinom kelija. Kasnije su car Dušan i kralj Milutin više puta obdarili tipikarnicubgatim novčanim prihodima.

Tokom osmanlijske vlasti tipikarnica nije gubila na značaju i funkcionisanju. Proatat je tipikarnicu smatrao kelijom i manastirom. U aktu iz 1498.godine ona je priznata kao samostalan manastir i imala je svog predstavnika u Saboru.

Crkva Svetog Save Osvećenog je pravougaono zdanje i sastoji se, uobičajeno, od priprate, naosa i oltarskog prostora. U crkvu se ulazi kroz vrata na južnom zidu priprate, jer je zapadni zid zagrađen stenom. I priprata i naos su zasvedeni slepim kupolama bez otvora. Kupola nad pripratom je ovalna. Nad ulazom u pripratu uzidana je velika mermerna ploča sa prepisom Tipika Svetog Save srpskog. Ispod crkve, celom dužinom, prostire se podrum koji služi kao kosturnica.

 

 

 

Sadašnji izgled, crkva posnica je dobila obnovom iz 1773.godine, sem priprate koja je sagrađena na samom početku XIX veka.

Ktitori živopisanja naosa i oltara su dva Hilandarca – saborni starac Atanasije i proiguman Pamfilije, dok su za oslikavanje priprate, spoljašnjeg dela njenog južnog zida i freske Bogorodice Mlekopitatelnice na ulazu u isposnicu zaslužni braća kir Milenko i hadži Avakum iz Bosne.

Postojeći živopis u hramu nastao je u naosu i oltaru oko 1795.godine, a u priprati, potiče iz 1806.godine. U naosu i oltari ima više pojedinačnih svetiteljskih likova, i pored njih je živopisan i ciklus Velikih praznika. U priprati je repertoar zidnih slika znatno raznovrsniji: prikazana su čak šesnaestorica srpskih svetitelja, počev od Svetog Simeona Mirotočivog i Svetog Save Srpskog do despotske porodice Branković i Svetog Vasilija Ostroškog. Pored njih, naslikani su Bogorodičin ciklus i šest scena o životu Svetog Save Osvećenog.

Autori slika u priprati hrama bili su živopisci iz sela Galatista, u zaleđu Atosa – Makarije i dvojica njegovih rođaka – monaha Venijamin i Zaharija. Ovi slikari, dobro poznati po svojim radovima u svetogorskim manastirima, sigurni u crtačkom pogledu, posebno se ističu po skladnom, smirenom koloritu, koji je u punoj prevlasti svetlih plavih i sivih tonova. Zografi koji su islikali naos i oltar znatno zaostaju za slikarima priprate.

Na ikonostasu hrama tipikarnice iz XIX veka postavljena je i čudotvorna ikona Bogorodice Mlekopitatelnice sa predstavom Majke Božje kako doji malog Hrista. Po predanju, ikonu je doneo Sveti Sava srpski sa svoga puta po Palestini.

 

naos i ikonostas

 

Po predanju: Sveti Sava Osvećeni jerusalimski, pre nego se blagoupokojio (krajem šestog veka) svojoj bratiji ostavio je amanet da mu pored groba pričvrste njegov igumanski štap - "patericu". I prorekao je da će jednog dana doći sa zapada mladi monah plemenitog roda. Dok se on bude klanjao grobu svetog Save Osvećenog, pašće na tlo pričvršćeni štap. Pri odlasku da se daruje "patericom" i čudotvornom ikonom Bogorodice Mlekopitateljice. Jovan Damaskin (tihujući u crkvi Svetog Save Osvećenog u palestinskoj pustinji blizu Jerusalima) ostavio je zaveštanje da se tom "monahu plemenitog roda" kao blagoslov daruje i njegova ikona Bogorodice Trojeručice.

Pri prvoj poseti Svetoj zemlji 1217. godine Sveti Sava se, po zapisima Domentijana i Teodosija, "poklonio u Vitlejemu, u Svetom Sionu, u Svetinji nad svetinjama, u Getsimaniji, na Gori Jeleonskoj, u Galileji, u posnici Gospodnjoj… i u lavri Svetog oca Save", u kojoj je igumanski štap Svetog Save jerusalimskog pao na tlo, dok se srpski monah Sava klanjao njegovom grobu. Mlađi monasi nisu znali da se tog časa ispunjava proročanstvo Svetog Save Osvećenog. Podigli su štap, a on je dok su ga još čvrsto držali ponovo pao. Panika i strah su zavladali monasima. Tražili su pomoć od starijih. Neko od njih se prisetio već zaboravljenog zaveštanja (od pre šest-sedam vekova). Iznenađenje je učinilo da ih ispune sumnja i nedoumica. Odlučili su da ćute i da sačekaju sutrašnje Savino poklonjenje grobu ktitora. Štap je i sutra po treći put pao pred srpskim monahom. Više nije bilo dvojbe i monasi su darovali mladog posetioca "patericom", ikonom Bogorodice Mlekopitateljice i ikonom Bogorodice Trojeručice. Trojeručicu je odneo u Hilandar. Mlekopitateljicu u isposnicu u Kareji. A igumanski štap Svetog Save Osvećenog u karejsku keliju Preobraženja (pod patronatom Hilandara), koju do danas svi zovu "Paterica".

 O biblioteci i skriptarnici Tipikarnice Svetog Save.

(af-266)

 

Izvod iz knjige- Natpisi manastira Hilandara, Tom I , SANU, 2019-

Istorija gradnje i obnova ovog nevelikog kompleksa može se pouzdano pratiti na osnovu pisanih izvora. Po najstarijem od njih, Karejskom tipiku iz 1199, zaključuje se da je monah Sava, njegov autor i osnivač isposnice, podigao crkvu Svetog Save Osvećenog i kelije za zajednički život dvojice ili trojice monaha. Pomen vina i voća upućuje na zaključak da su oko tih građevina bili zasađeni vinograd i voćnjak (Sveti Sava, Sabrana dela, 3–10. Sava je tokom drugog boravka na Atonu, pre 1219, od prota Teoktista i desetak godina kasnije, na povratku s prvog puta po Svetoj zemlji, 1229, od prota Evsevija kupio zaparloženo i drvećem obraslo zemljište nadomak Kareje, na brdu iznad manastira τοῦ Κοχλιαρᾶ, da bi na njemu zasadio još dva vinograda, jedan pored drugog. Mlađa krčevina je pre toga očigledno bila vlasništvo zapustelog manastira Svetog Dimitrija, s obzirom na to da je 300 νομίσματα ὑπέρπυρα isplatio Protatu, a dobio je i dozvolu da sazida μονοκελλίον za vinogradara. Ovaj najmlađi vinograd Sava je zadržao za svoje doživotno uživanje, s tim da posle njegove smrti jedna polovina pripadne isposnici, a druga protatskoj crkvi – Chilandar, 117–122, no 6; u pitanju je bio veliki komad zemljišta, ako se ima u vidu to da je prosečna cena vinograda do pred kraj XIII stoleća iznosila šest nomizmi za jedan modij, up. G. Ostrogorsky, Löhne und Preise in Byzanz, BZ 32 (1932) 315–316. Za pomenuti novac srpski arhiepiskop je mogao, prema današnjim merama, kupiti čak četiri hektara pod vinogradom, a naravno daleko više neraskrčenog, zapuštenog terena. Za taj prostrani vinograd nad Hohliarom isposnica je do kraja XIII veka dobila i carsku hrisovulju. Zagonetna kniga za vagrq, koja sledi kao poslednja isprava u dobro poznatom spisku grčkih dokumenata u Hilandaru, sastavljenom na samom kraju istog stoleća, najverovatnije je bila protatska dozvola za gradnju podruma, bačvare, neophodne za čuvanje velikih količina vina – od grčkog βαγενάριον, kako je to naslutio već F. Barišić, Prvi popis grčkih akata na starosrpskom s kraja XIII veka u Hilandaru, HZ 7 (1989) 51–52. Stroge odredbe tipika za život isposnika u ovoj Savinoj zadužbini, njihov broj i krajnja povučenost u odnosu na spoljni svet svodili su utrošak vina na najmanju meru, pa je razmenom ili prodajom svakako obezbeđivan dobar deo drugih potrepština za život u isposnici. Zbog toga uopšte ne čudi odredba iz pomenute Milutinove hrisovulje o tome da se u keliju iz Hilandara šalje sve razvi edinogo vina da ne davaš – v. najnovije izdanje Zbornik, Mošin, Ćirković, Sindik, 487–488, br. 131.75–77 ) .

Budući da je među ispravama Savine kelije krajem XIII stoleća odmah iza tipika, osnivačkog akta, na srpskom i njegovog prevoda na grčki jezik ubeležen hrisovulj carev za pirqgq kao drugi po važnosti dokument za isposnicu, nameće se pitanje vremena podizanja pirga. S dosta razloga se ova hrisovulja, kao i ona naredna, za Huljaru, pripisuje Jovanu III Vatacu i datuje u poslednje godine njegove vladavine, posle osvajanja Soluna 1246. godine. Vreme gradnje kule može se još preciznije odrediti ako se ličnost jeromonaha Domentijana, Savinog učenika i pisca, neposredno poveže s ktitorskom delatnošću srpskog kralja Stefana Uroša I na Svetoj Gori. Domentijan je oba svoja dela napisao po narudžbi kralja Uroša. Starije, Savino žitije sastavio je vq mlq;alnici sego svetago, dok je biografiju njegovog oca napisao vq stlqpou pryobra/eni] sqpasova, čiji je ktitor bio kralj Uroš. Kako je Domentijan svoje starije delo završio 1253/4, svakako ne bi prećutao postojanje tek sazidane kule uz isposnicu, pa se hrisovulja Jovana III Vataca († 3. novembar 1254) za karejski pirg može datovati u poslednju godinu carevog života, što predstavlja siguran terminus post quem za početak gradnje ovog stl’pa. Razložno je takođe tvrditi da je srpski vladar za svog omiljenog pisca, ako ne i na njegovu molbu, tokom narednih deset godina najpre sazidao pirg u Kareji, a potom i onaj na Spasovoj vodi. Treći po imenu poznati držalac isposnice bio je početkom druge decenije XIV veka Danilo, bivši hilandarski iguman i takođe spisatelj. Potonji banjski episkop nije se dugo zadržao u isposnici – već avgusta 1312. kao njen starešina pominje se jeromonah Teodul, koji je od prota Teofana, na molbu igumana Hilandara Nikodima, za μονὴ, μονύδριον τοῦ Ἁγ(ίου) Σάβα dobio neimenovanu urušenu keliju u blizini.

( Pravni položaj isposnice Svetog Save bio je jedinstven u srednjovekovnoj Kareji. Ona je bila potpuno izuzeta od vlasti prota jer je podignuta na zemljištu otkupljenom od Protata, a ne zakupljenom, i nezavisna od vlasti hilandarskog igumana. Po odredbama tipika njenog osnivača, Hilandar je čak bio u obavezi da keliji godišnje daje litrq ^ (oko sedamnaest današnjih litara) maslinovog ulja za kandila koja su osvetljavala unutrašnjost crkve (svy{a s(ve)tomou savy), kao i pomoć u osnovnim namirnicama (brašno i ulje) prema mogućnostima. Neraskidiva pak veza s manastirom ostvarena je odredbom po kojoj je posle smrti naslednika koga je sam Sava izabrao potonje nastojnike kelije imalo među sobom da bira hilandarsko bratstvo sa igumanom na čelu – mou/a b(o)gobo]zniva, koji je mogao ispuniti sva stroga asketska pravila propisana od osnivača, up. Sveti Sava, Sabrana dela. Reč je bila o uglednim duhovnicima koji su uzimali učešća u donošenju najvažnijih odluka za manastir i posle povlačenja u karejsku isposnicu. Sudeći po mlađim dokumentima, iz XIV i XV veka, za njih je među potpisnicima ovih isprava bilo rezervisano mesto odmah iza igumana i najuglednijih otaca manastirskih, a pre velikog ikonoma ili eklisijarha – up. Mošin, Akti, 182–183, 186, 194, 196–200, br. 1.112–121, 2.39–46, 5.42–54, 6.42–49, 7.23–29, 8.20–28; o pravnom statusu i najranijoj istoriji isposnice v. detaljnu raspravu M. Živojinović, Svetogorske kelije i pirgovi u srednjem veku, Beograd 1972, 91–102. Zbog sloboda i prava koje je uživala, isposnica je u Protatu početkom XIV veka smatrana manastirom, odnosno manastirićem, kojem su, kao i drugim atonskim bratstvima, na korišćenje ustupane zapuštene karejske kelije.)

Na poleđini grčkog akta o darivanju ove kelije isposnici kasnije su dve ruke ostavile zapise na srpskoslovenskom koji otkrivaju položaj i posvetu kelije – za keli} nadq na[omq kelie} i troica. 9 Obnova isposnice je preduzeta u drugoj polovini iste decenije zahvaljujući sredstvima koja su hilandarski iguman Nikodim i ;(q)st(q)­ ni starac kelije jeromonah Teodul dobili od kralja Milutina na vozdviženie i na obnovlenie kelie. Srpski vladar je tom prilikom isposnicu darivao ikonama, kao i knjigama, od kojih jedna i danas postoji. Pored toga što je obnovio isposnicu, jeromonah Teodul ὁ Ἁγιοσαβαΐτης dao je i značajan doprinos u obnovi protatskog pirga, te je za ove svoje zasluge od prota Isaka sredinom dvadesetih godina dobio na korišćenje i jednu keliju u kuli uz karejski saborni hram. Sredinom XIV stoleća, nepun vek i po od osnivanja, drugi ktitor isposnice postala je srpska carica Jelena. Pošto se avgusta uverila u ni{etou i veliE nedostatq;noe kelJe, po povratku u Hilandar, uz saglasnost igumana i staraca, za starešinu isposnice izabrala je proigumana jeromonaha Teodula, a zatim je od supruga Stefana Dušana za keliju izmolila selo Kosoriće u Hvosnu, kao i potvrdu dotadašnjih davanja Hilandara i Srpske patrijaršije. U skladu sa odredbama triju hrisovulja koje je car 1348. izdao na Čahri kod Skoplja i u Prilepu, u keliju su s dvora svake godine stizali 100 mletačkih dukata, topla odeća i sir, a iz Primorja so. Još za svog boravka u Kareji, decembra 1347, verovatno po nagovoru supruge, car je za isposnicu od svetogorske uprave uspeo da dobije keliju τοῦ Πλακᾶ. Zbog čestih upada τῶν ἀθέων Ἀγαρηνῶν sredinom XIV veka, neophodno je bilo bolje obezbediti isposnicu, u čemu je pokroviteljstvo s najvišeg mesta moralo imati značajnu ulogu. Oko 1350. obnovljen je pirg i podignuta je palisadna ograda koja je obuhvatala crkvu i kelije za stanovanje isposnika, a ispred kule je izgrađen utvrđeni ulaz, προπύργιον. S druge strane, iz protatskog akta izdatog juna 1353. vidi se da susedna kelija Svete Trojice iznad isposnice nije bila sastavni deo tog kompleksa: nju su prethodno, prilikom napada na utvrdu Svetog Save, koristili bezbožni Agareni, zbog čega su srpski monasi od atonske uprave dobili dozvolu da njene ostatke poruše. Rastakanje Srpskog carstva posle Dušanove smrti i potom turska osvajanja našli su odraza i u životu isposnice Svetog Save u Kareji. Najpre je, oko 1360, samo hilandarsko bratstvo jasno označilo pravo drugog ktitora mlq;alnice kao jedinstveno pozivajući se na tipik njenog osnivača, a za sebe je po w[qstvi kq g(ospod)ou monahinje Jelisavete, bivše carice, zadržalo pravo na izbor svakog njenog potonjeg nastojnika. Patrijaršija iz Peći je već tada isposnici prestala da šalje godišnju pomoć a nju je jedan vek kasnije uslovila doslednim poštovanjem Savinog ustava. Iz pisma patrijarha Nikodima napisanog 15. juna 1450. u Peći jasno je da se u prethodnom periodu od blizu stotinu godina nije svagda držao tipik i pravilo cerkovno u pirgu Karejskomu po ustavu Svjatago Savi, kao i da je isposnicu hilandarsko bratstvo davalo u zakup, iako je to njen osnivač izričito zabranio. Smutna vremena su neminovno uticala na popuštanje monaške discipline, a još jedan primer nepoštovanja odredaba Savinog tipika sreće se i u narednom, XVI veku. Pravni položaj isposnice najbolje odražava tipik koji se pripisuje patrijarhu Antoniju IV, a u stvari je potvrđen i ozvaničen tek 1498. od patrijarha Joakima. U tom dokumentu se, na spisku dvadeset pet atonskih manastira, ὁ τοῦ ἁγίου Σάββα nalazi na pretposlednjem mestu, pri čemu je predstavnik isposnice imao svoje mesto i u protatskoj crkvi, odnosno učestvovao je u radu karejskog sabora. Kao naknadu za svoje posede u Kareji, isposnica je bila obavezna da Protatu svake godine isporuči dvanaest metara vina i tri litra ulja.

Ekonomski položaj isposnice u vreme turske vlasti svakako se ne može porediti sa onim iz doba najvećeg blagostanja sredinom XIV stoleća, kada je ona uživala redovnu godišnju pomoć s dvorova srpskog cara i patrijarha i imala prihode sa svog hvostanskog metoha, ali ni pod Osmanlijama nije bila sasvim bez novčanih primanja. U drugoj četvrtini XVI veka Savin pirg je sa ugrovlaškog dvora u Trgovištu dobijao godišnji wbrok(q) od 3.000 aspri, uz 300 aspri na ime putnih troškova za bratiju što je po taj prilog dolazila najpre kod vojvode Jovana Vlada, zvanog vintil\ (1532–1535), a potom kod njegovog naslednika vojvode Jovana Radula, koji je na početku svoje vladavine, 23. februara 1536, potvrdio isplatu iste novčane pomoći. Ipak, teška vremena pod inovernim gospodarima odrazila su se i na odnos samih Hilandaraca prema isposnici. Najpre je, sredinom sedme decenije tog stoleća, u vreme igumana i tada bivšeg prota Nićifora, bratstvo donelo odluku da dotadašnju kelie sabornoj Svetog Tome izda u zakup, a da manastirski uglednici ubuduće odsedaju u isposnici, što nije bilo u skladu sa odredbama njenog osnivača. Ovakvo nepoštovanje Savinog tipika ne malo biće pogrešenie i okončano je 18. januara 1586. odlukom sabora na čijem je čelu bio iguman Pajsej, a po kojoj su saborni starci iz Hilandara za vreme boravka u Kareji ponovo odsedali u keliji Svetog Tome; njoj je zauzvrat dat i dobar deo imanja koje je ranije bilo pirška baščina. 

U isposnici se isprva odvijala živa spisateljska delatnost, a u poznijim vekovima tu su prepisivani, prevođeni i povezivani rukopisi. Ukoliko je grešni Teodul ista ona ličnost za koju je više puta rečeno da je držalac kelije Svetog Save, onda je u njoj 1335/6. nastao najstariji poznati prepis Teodosijevog žitija njenog osnivača, danas izgubljen. Inače, u Kareji u pirgu u molčalnici Svjatago Savi  dovršeno je 5. februara 1558. prepisivanje Nomokanona po želji hilandarskog igumana arhimandrita Silvestra, koji kao da se već spremao za svoje potonje zvanje raškog mitropolita. Posle duge potrage za prevodom knjige Josipa Matejevog na Svetoj Gori, kao i po srpskim i bugarskim zemljama, eklisijarh jeromonah Grigorije pronašao je knjigu u Rusiji i kao velikoshimnik Vasilije u avgustu 1585, takođe u pirgu Svetog Save u Kareji, dovršio je njeno prevođenje na srpski jezik. Tokom čitave treće i početkom četvrte decenije narednog, XVII stoleća u isposnici je živeo i na prepisivanju knjiga radio monah Averkije ot zemlje Hercega, koji je, prema sopstvenom svedočenju, Na Kareji u pirgu hilandarskomu  do 1631/2. prepisao 535 tetrada, odnosno 4.280 listova. U samoj su isposnici iznova povezivani i stariji rukopisi, o čemu prva svedočanstva potiču iz XV veka. Zapisi u rukopisima pružaju i šture podatke o građevinama i njihovom mestu u okviru kompleksa isposnice. Tako beleška nastala 1622/3. iz jednog trioda cvetnog svedoči o tome da se pirg nalazio iznad crkve Svetog Save, s njene zapadne strane, dok se iz beleške nastale početkom druge polovine istog veka, 1656/7, saznaje da je starija crkva takođe imala pripratu. Sama isposnica je bila ograđena, a njen ulaz je sredinom 1662. obnovio (ponovi portou) držalac isposnice jeromonah Isaija. Budući da u natpisu na mermernoj ploči pronađenoj u dvorištu isposnice nije sačuvan deo koji bi govorio o posveti hrama, ne može se sa sigurnošću tvrditi da je u pitanju obnova crkve Svetog Save Osvećenog; ploča je mogla poticati i iz neke od susednih hilandarskih kelija. U svakom slučaju, hadži Atanasije se sreće u još nekoliko izvora. Prvi put je na početku proleća 1649. jednu hilandarsku ispravu potpisao odmah iza igumana Viktora i proigumana Teodosija, a dvadesetak godina kasnije, 1670, uz preporuku srpskog patrijarha Maksima, išao je radi prikupljanja milostinje za manastir u Rovišku mitropoliju. Poslednji put je pomenut u Svetosavskoj isposnici, koju je, u prisustvu igumana Viktora, preuzeo 1. septembra 1674, pošto je prethodno iz temelja sagradio keliju za boravak podvižnika. 

Slabljenje centralne atonske uprave i ukidanje funkcije prota, koja kao da je bila jemac nezavisnosti isposnice, uticali su i na shvatanja samih Hilandaraca. Manastir je, izgleda, keliju Svetog Save počeo da doživljava kao svoj metoh, pa je i slobodno raspolagao njenom imovinom. Za takav odnos osnovu su pružale još drevne hrisovulje Andronika II Paleologa iz januara 1299, a naročito ona iz februara 1321, u kojoj je isposnica jasno bila označena kao hilandarski μετόχιον, ali i činjenica da se o ovoj karejskoj keliji govori još u osnivačkom aktu manastira, u 42. glavi tipika, gde se uređuju odnosi između Hilandara i isposnice, cf. Chilandar, 170, no 17.64–66; Actes de Chilandar I, 136–137, no 57; Hilandarski tipik, pr. D. Bogdanović, Beograd 1995, 49–50; po tipiku, manastir nije imao prihode od isposnice, ali nije bio u obavezi da po Savinoj smrti išta šalje u nju, što je bilo u suprotnosti sa željom koju je Sava nešto ranije iskazao u Karejskom tipiku, v. ovde nap. 8.

 

 
ENGLISH ΕΛΛΗΝΙΚΑ РУССКИЙ
ЋИРИЛИЦА
 
 
 
 
 
Vesti iz Hilandara
 
Sveta Zemlja
 
Vizantološki institut
 

O Svetoj Gori
 
Prijatelji Svete Gore
 

Blog o Svetoj Gori
 

Film Otac
 

Svetogorac
 
 
 
Mapa sajta
 

©2013-2022 Hilandar.info | Sva prava zadržana | Uslovi korišćenja | LaktusDev