|
(Apostoli Petar i Pavle, 29. jun/12. jul)
Manastir Karakal jedan je od onih koji su izgrađeni nešto dalje od morske obale, zbog opasnosti od napada gusara. Pola sata hoda deli ga od mora, a isto toliko i od najbližeg Ivirona. Do Velike Lavre ima četiri, a do Kareje tri i po sata hoda. Odakle god da se manastiru prilazi mora se proći kroz gustu šumu. Spekulacije o nastanku imena manastira pominju rimskog cara Karakala, kao i turski naziv „karakula” - crna kula. Ipak, Karakalos i Karakalas su bila česta grčka prezimena. Otuda je mnogo izvesnije da je neki monah sa tim prezimenom negde početkom XI veka osnovao u blizini sadašnjeg manastira malo monaško stanište.
Karakalska kula koja leži ukraj mora predstavlja jednu od velikih znamenitosti ovog manastira. Podignuta je u prvoj polovini XVI veka. Građevina je imala funkciju odbrane od gusara. Smatra se da je Karakal praktično delovao već od 1018. godine. Položaj Karakala na hijerarhijskoj lestvici svetogorskih manastira menjao se kroz vekove, tako da je sa četvrtog (1108. godine), pao na šesto (1394. godine) Da bi dospeo na jedanaesto mesto (1574. godine) Na kome se nalazi i danas. Manastir je postao opštežiteljni 1813. godine odlukom patrijarha Kirila VI. Danas u samom manastiru živi više od trideset monaha.
Glavna crkva posvećena je svetim apostolima Petru i Pavlu. Započeta je 1548. godine, a početkom XVIII veka dograđeni su spoljna priprata i zvonik. Pripada uobičajenom svetogorskom tipu katolikona. Unutar manastirskih zidina nalazi se pet, a izvan njih još dva paraklisa. Manastirska riznica čuva divne dragocenosti, kao što su: čestica Časnog krsta, lobanja apostola Vartolomeja, lobanja Jovana Zlatoustog, desna ruka Teodora Tirona, telo novoprepodobnog mučenika Gedeona, mošti drugih svetitelja, sveti sasudi, odežde i drugi crkveni predmeti.
Četrnaest manastirskih kelija nalazi se u šumi severoistočno od manastira, ali su danas, nažalost, uglavnom nenastanjene. U jednoj od četiri kelije u Kareji, posvećenoj svim svetim, još od kraja XVIII veka neguje se ikonopis, čiji je začetnik bio sjajni umetnik Nićifor Trikalen.
---
((MANASTIR Karakal – Καρακάλλου (Apostoli Petar i Pavle, 29. jun/12. jul) - leži na jednoj pitomoj i šumom obrasloj padini, skrajnutoj od glavnog puta koji od Kareje, preko Ivirona, vodi do Velike lavre i Rumunskog skita.
Iz svetogorske prestonice može se do Karakala i pešice, za otprilike tri sata hoda. Vodopad na rečici nadomak manastira Filoteja, koji je oko dva kilometra bliži Kareji, nagrada je pokloniku za taj podvig. Do pristaništa, u čijoj blizini se kao i na samom ulazu u manastirsku portu diže visoka kula, potrebno je oko pola časa.
Karakalska kula ukraj mora je bila isturena osmatračnica i prvi bedem od gusara. Prema jednom natpisu podignuta je 7032. godine po vizantijskom računanju (= 1534), u vreme igumana Germana, ktitora vojvode Jovana Petra i monaha Joasafa, a njen glavni neimar je poklonik Siropul Dionisije. Kula pored manastirskog ulaza je dovršena 1534, kako je označeno i u sačuvanom natpisu, takođe trudom vlaškog vladara i igumana Germana.
U drugom svetogorskom tipiku nema potpisa karakalskog igumana. Hristu to objašnjava „slučajnošću“ ili time da je manastir tada bio „srazmerno nevažan“. Međutim, u tročlanoj delegaciji igumana koja je 1105. godine caru Aleksiju I Komnenu iznela problem s vlaškim stočarima na Gori bio je i Simeon iz Karakala. U to vreme manastir je zauzimao četvrto mesto u svetogorskoj jerarhiji, a onda padao sve niže, danas je na jedanaestom.
ULOGA U GRČKOM USTANKU
U tome kako je manastir dobio ime ima mnogo domišljanja. Čak se njegovo osnivanje pripisuje i rimskom imperatoru Karakalu, iako je ovaj bio poznat po progonu hrišćana. Drugo predanje kaže da ime dolazi od turske reči „karakule“ (= crna kula), što je nemoguće jer je ono u dokumentima potvrđeno pre pojave Turaka.
Zasad je najprihvatljivija pretpostavka da je neki monah po imenu Karakalos ili Karakalas (genitiv je Karakalu), što nisu bila retka vizantijska prezimena, osnovao malo monaško stanište na ovom mestu, koje se vremenom razvilo u manastir.
Nikodim Svetogorac svedoči da je u rukama imao zlatopečatnu povelju cara Romana IV Diogena (1068-1071) kojom se Karakalu potvrđuje neki prethodno učinjeni poklon u zameljištu, ali da je ona kasnije uništena. Sačuvao se samo jedan od pečata, olovni, s Hristom i likovima Romana, njegove žene i dece. Nažalost, izgubljene su i druge carske povelje kojima su Karakalu darivani zemljišni posadi i odobravane povlastice.
Zna se da je svetogorska opština ustupila Karakalu nezavisnu keliju Eksipolitu, u šumama iznad manastira, da bi sve brojnije bratstvo zadovoljilo potrebe za pitkom vodom a da su u XVI veku dobrotvori Karakala bili moldavsko-vlaški vladar Petar V Rareš i njegova kćer Roksandra, gruzijski upravljač Arthila i njegov brat Georgije Vaktaga, monah Joasaf i drugi.
Zna se, takođe, i da su se neki karakalski igumani pošto su Turci zaposeli Svetu Goru potpisivali na srpskom, ćirilicom. O tome nam je svedočio počivši otac Mitrofan Hilandarac, koji je u dva maha bio na dužnosti prota, i mogao imati uvida u dokumenta koja se čuvaju u protatskom arhivu.
Karakal je imao aktivnu ulogu u grčkom ustanku za oslobođenje od Turaka. U drugoj polovini toga veka, naročito posle požara od 1875, pretila mu je opasnost da ga ruski kaluđeri preuzmu u svoje ruke, čak su se bili uselili i u sam manastir. O njihovom prisustvu svedoče crkve u kelijama Provate.
PRIZORI IZ APOKALIPSE
Jedna Bogorodičina ikona u sabornom hramu, ruske izrade, koju poklonicima s ponosom pokazuju, prenesena je u manastir upravo iz jedne obližnje kelije u kojoj su obitavali ruski monasi. (To su najdalje kelije na jugu sa severoistočne strane Atosa, dokle su ruski kaluđeri stigli u svom širenju Gorom Atonskom na prelazu iz XIX u XX stoleće.)
Ulaz u skučeno manastirsko dvorište je sa zapadne strane. Glavna crkva je na sredini dvorišta, veoma slična onoj u susednom Filoteju, ima tri kubeta, jednu pripratu, trem na stubovima i zvonik. Posvećena je apostolima Petru i Pavlu.
Gradnja crkve počela je 1548, a trem (spoljna priprata) i zvonik su dograđeni početkom XVIII veka. Carske dveri je oslikao Teofan Krićanin, dok je naos živopisan prilikom obnove, 1716. Freske u unutrašnjoj priprati su još mlađe, a prizori iz Apokalpise, naslikani na zidovima trema su iz 1763.
Na ikonostasu je do početka minulog veka stajala ikona Dvanaestorice apostola, delo Dionisija iz Furne, a sada se smatra „nestalom“. Sačuvana je ikona patrona hrama, Petra i Pavla, s natpisom „Molitveni dar Hristiforov, 1726“. Po tehnici izrade i ona bi mogla biti Dionisijevo delo, zaključuje Panajotis Hristu. Od portativnih ikona ističu se Zagrljaj Petra i Pavla, rad Konstantina Paleokapasa (1640) i Obrezivanje Hrista.
DEO LOBANjE JOVANA ZLATOUSTOG
Sem glavne crkve, u manastirskom kompleksu je još pet malih crkava, od kojih su četiri s freskama, dva paraklisa su izvan manastira. Zbog skučene porte manastir nema fijalu. Današnja trpezarija je podignuta 1875, na mestu prethodne, koja je bila „izvanredno stara građevina“.
Većina kelija oko Karakala je nenastanjena, a u onoj posvećenoj Svim svetima, još od kraja XVIII veka neguje se ikonopis, čiji je začetnik Nićifor Trikalen. Od njegovog rada ništa nije sačuvano.
Manastirska riznica čuva, pored ostalog, česticu Časnog krsta u srebrnoj kutiji, a pravoslavnim poklonicima se pokazuje i deo lobanje apostola Vartolomeja, lobanje Jovana Zlatoustog, desne ruke Teodora Tirona, telo novoprepodobnog mučenika Gedeona, koji je bio karakalski monah...
U biblioteci se čuva oko 280 katalogizovanih rukopisnih kodeksa (42 na pergamentu, jedan je liturgijski svitak) i manji broj neobrađenih rukopisa.
Poseban pomen zaslužuje jedno jevanđelje („verovatno potiče iz XII veka“), pisano majuskulom, sa iluminisanim zaglavljima i inicijalima (kodeks br. 11) i kodeks br. 106 ukrašen inicijalima i minijaturama s biljnim i životinjskim motivima.
U Karakal je opštežiteljni poredak vraćen još 1813, odlukom patrijarha Kirila VI. Ovde vlada strogi unutrašnji poredak, nepravoslavni mogu prisustvovati bogusluženju samo sedeći u spoljnoj priprati. Ali Karakal nije u tome izuzetak.))
---
Čudotvorna ikona Svetog Petra i Pavla
Ova čudotvorna ikona Sv. Petra i Pavla prvovrhovnih apostola Petra i Pavla nalazi se u manastiru Karakal.
Petar je bio sin Jonin iz plemena Simeonova, brat Andreja prvozvanog. Ovog ribara iz Vidsaide, Gospod je nazvao Kifom (petrom, kamenom). Petar je prvi od apostola jasno izrazio veru u Hrista. Njegova žestoka ljubav i vera u Hrista znala je i za padove, tri puta Petar ga se odrekao u vreme njegovih stradanja, ali je znala i za kajanje i zato je po silasku Svetog Duha na apostole, bio silan propovednik vere u Hrista. Misionario je po Palestini, maloj Aziji, Iliriku i Italiji. Činio je čuda, vodio je borbu sa Simonom Volhom (vračarem), koji je bio satanin sluga izdavao se za boga. Po zapovesti Simonova prijatelja – cara Nerona, apostol Petar je osuđen na smrt. Postavio je za episkopa u Rimu Lina i rado pošao na stradanje uz molbu da ga okrenu na krstu naglavačke (strmoglavce), jer je smatrao da nije dostojan da na krstu umre uspravno kao njegov gospod. Postradao je 67. godine.
Pavle (ranije Savle), jevrejin iz Trsa iz plemena Venijaminova, učenik Gamalilov, farisej i gonitelj hrišćana. Studirao u Tarsu i Jerusalimu. Čudesno je obraćen u hrišćanstvo pred gradom Damaskom gde je pošao da goni tamošnje hrišćane. Krstio ga je apostol Ananije i tada je dobio novo ime i uvršten je u red apostola. Sa neviđenom revnošću propovedao je jevanđelje celoj ondašnjoj vaseljeni (naseljenom svetu). Od Arabije do Španije, među mnogobošcima i među jevrejima. Sve vreme svog propovedanja bio je u životnoj neizvesnosti. Napisao je četrnaest poslanica, pisama koje su ušle u kanon sveštenih i svetih knjiga novoga zaveta. To su njegova pisma crkvama u koje nije stigao, ili crkvama kojima je posle propovedi na njihovo traženje, ili inače imao da da neka objašnjena iz nauke jevanđelja. Postradao je u Rimu, po naredbi cara Nerona, 67. godine (po nekim izvorima godinu dana ranije). Spomen mu se drži 29. juna (12. jula), zatim u nedelju mironosica, u drugu nedelju po duhovima i 30. juna (13. jula) zajedno sa dvanaestoricom apostola.
(autor),(fakti2), (atl.)-ikone
|
Manastiri
