Manastir Stavronikita

(Sveti Nikola, 6/19. decembar)

Najmlađi među današnjim manastirima je Stavronikita – Σταυρονικήτα (Sveti Nikola, 6/19. decembar) –koji je osnovan u prvoj polovini XVI veka. Na temeljima nekog mnogo starijeg monaškog staništa, sa najmanjim zemljišnim posedom, neposredno oko zidina i najužim sabornim hramom od svih na Svetoj Gori. Smešten je na jednoj kamenitoj terasi pored mora, na severnoj obali poluostrva, između Pantokratora i Ivirona. U neposrednoj blizini je pristanište sa kulom manastira Kutlumuša a u okolini kolibe i kelije Kapsale. Do Kareje treba sati i po hoda, do Ivirona i Pantokratora oko sat. Iz Jerisosa i svakog manastira na toj strani Svete Gore do Stavronikite se stiže brodom ili brodskim taksijem, što je udobnije i brže.

Barski veli da je manastir dobio ime po krstu (grč. stavros) koji je uz stazu postavio neki Nikita, ili po nekom krstorescu Nikiti. Hristu smatra da je manastir tako nazvan po kaluđeru Nikiti, svom prvobitnom osnivaču. Naime, u jednom dokumentu iz 1016. godine i u nizu dokumenata posle te godine javlja se potpis „Nikifora, monaha iz Stavronikite“. Hristu još kaže da je osnivač bio razrok i da je imao nadimak Stravonikita (stravos = razrok), ali da je to vremenom „da bi bolje zvučalo“ promenjeno u Stavronikita.

Godine 1287. Stavronikita je ustupljen Kutlumušu a zatim manastiru Filoteju, koji ga je kasnije, kao stanište posvećeno Bogorodici, prodao igumanu Grigoriju iz Geromeriona u Tesprotiji za četiri hiljade srebrnjaka. Grigorije je od patrijarha Jeremije I, svog zemljaka, dobio povelju da osnuje novi, poslednji manastir na Svetoj Gori. Novoj zajednici je pridodat i manastir Faken. Kada je Grigorije umro, a Stavronikitu zadesio strašan požar, obnovio ga je Jeremija lično i postao njegov suosnivač. Manastir je u potonjem vremenu muku mučio sa siromaštvom i posledicama niza požara od kojih je najteže ostavio onaj iz 1879. godine. Prinčevi Šerban Kantakuzin i Aleksandar Gika, jeromonah Markos i Kurtesa, žena Tome Kladosa davali su ovoj monaškoj zajednici znatne priloge, ali je ona krajem devetnaestog veka ipak bila stavljena pod starteljstvo Sveštene opštine. U tim decenijama Rusi su pokušali da preuzmu manastir posredstvom monaha Natanaila, predstavnika Sv. Pantelejmona u Opštini, nudeći značajnu sumu novca. Rumuni su nudili još više, ali je Stavronikita ostao u grčkim rukama. Manastir se finansijski konsolidovao 1968. godine, kada je bratstvo poveljom patrijarha Atinagore prešlo na opštežiće. Stavronikita je prvi manastir koji je to učinio u naše vreme.

Glavna crkva u stešnjenoj porti izgrađena je 1536, na temeljima nekadašnje, i posvećena je svetom Nikoli. Kasnije joj je dodata priprata. Hram se razlikuje od drugih katolikona i po tome što nema apsidu ni paraklise na bočnim stranama spoljne priprate.

Crkva je bila ukrašena freskama Teofana Vatasa sa Krita i njegovog sina Simeona, ali su preko njih kasnije oslikane nove, manje umetničke vrednosti. Ikone na drvenom ikonostasu u duborezu, iz 1743, predstavljaju Dvanaest velikih praznika i među najlepšima su u Svetoj Gori. Barski se divio Teofanovim ikonama, stubovima od porfira i izuzetnim rukopisima.U zidinama su četiri paraklisa, a trpezarija nije na uobičajenom mestu, preko puta katolikona, već na prvom spratu južnog krila. U jednom njenom delu su nedavno očišćene freske, za koje se veruje da su Teofanovo delo. Manastir nema fijalu.

Stavronikiti pripada veliki broj kaliba (kalives) u naseobini Kapsala, oko pola sata južno od manastira, koje su uglavnom nenastanjene. Od litijskih ikona najpoznatije su Svetog Nikole u mozaiku i Deizisa. Prva stoji desno od ulaza u crkvu. Predanje kaže da su ovu ikonu ribari mrežom izvukli iz morskih dubina, gde je počivala pet stotina godina, i predali je monasima. Na čelu ima posekotinu za koju se misli da je nastala od na tom mestu pripijene školjke, zbog čega se zove i Sveti Nikola od školjki. Druga se nalazi na desnom zidu spoljne priprate, a neobična je po tome što se na mestu koje obično zauzima Bogorodica nalazi sveti Nikola.

U riznici se čuvaju svetiteljske mošti i mnoštvo crkvenih predmeta i drugih dragocenosti. Biblioteka sadrži 181 rukopisni kodeks, 53 su na pergamentu, i četiri svitka. Već pominjani Englez Kerzon je 1837. godine ovde video 800 kodeksa (200 na pergamentu). Ako je podatak tačan, onda je ovaj ogroman gubitak posledica potonjih požara. Među sačuvanim kodeksima, ističu se br. 43, jevanđelje iz XI veka, koje sadrži minijature četvorice jevanđelista predstavljenih kao „antički filozofi“ i br. 46, poznat kao Psaltir Stavronikite iz XII veka, ispisan zlatnim slovima i bogato ukrašen, čiju je sličnost sa sopoćanskim freskama uočio Svetozar Radojčić. Barski je zapisao: „Ja kažem kako tako lepu knjigu na čitavom svom putovanju ne videh“.

Ikona Sveti Nikola