|
(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i pitanja pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013
Prevod tipika:
"Početak je mudrosti strah Gospodnji, razuma su dobra svi što tako tvore".(1) Kao što kaže veliki apostol Pavle:
"Što oko ne vide, ni uho ne ču, niti na srce čoveku ne dođe, ugotova Bog onima koji ga ljube".(2)
I zato, slušajući ovo, svaki koji hoće da se spase treba da se podvizava, da ide uskim i tesnim putem.(3) Jer put je kratak, braćo moja ljubljena, kojim hodimo. Dim je život naš, para, zemlja i prah; za malo se javlja i brzo nestaje. Mali je trud života našeg, a veliko i beskonačno dobro kao nagrada.
Stoga i ja, od svih poslednji i grešniji, svagda slab i trom za podvizavanje duhovno, došavši u Svetu Goru nađoh bogoizabrana svetila gde na razne načine hitaju na podvig duhovni. Te i ja, ukrepivši svoju nemoć, potrudih se koliko mi snaga dozvoljavaše, podigoh manastir sveti, dom presvete Vladičice naše Bogorodice, Prisnodeve Marije, svetoga opštežitija, i ćelije mi dovoljne u Karejama, gde da prebivaju iguman i sva bratija kada dolaze.
Potom, opet, podigoh i ovde u Orahovici mesto za tihovanje, svetog i prepodobnog oca našeg Save, za stan dvojici ili trojici, po rečima Gospodnjoj: "Gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje, tu sam ja među njima".(4) Zato ovu zapovest dajem, svi da znaju: ni prot nema vlasti nad tom ćelijom, ni iguman svetoga našeg manastira, niti ko drugi od bratije da ne uznemirava onoga koji živi u ovoj ćeliji Svetog Save. I što se nalazi u toj ćeliji, bilo vino, bilo voće, da ne uzima naš manastir ništa od toga, niti iguman drugima da ne daje, već naprotiv, da se tu daje iz našeg manastira radi spomena, sveća Svetom Savi, ulja 60 litara.
A o svemu drugome na volju ostavljam igumanu i svoj bratiji; ako čime budu mogli da pomognu bratu koji živi u ćeliji ovoj, verujem u Boga da vam neće nedostati pregršt brašna ni čanak ulja, ako i moju makar i grešnu molitvu, hoćete da imate u pomoć sebi. Jer onaj koga ja ostavim posle smrti svoje u toj ćeliji, on da prebiva do kraja života svojega nezamenjen ni od koga.
Potom, pak, dajem ovakvo pravilo da se primenjuje, da se skupe iguman svetoga toga manastira i sva bratija, i da biraju muža bogobojažljiva, koji je podoban da živi u ćeliji u mestu tom. Ili ako bude ko - kao iguman, ili neko drugi od onih što su služili u mestu tome svetome, da se šalje u to mesto, i on svaku slobodu i vlast da ima nad tom ćelijom, kao što i gore pisasmo. A manastir, ni iguman, da nema nikoje vlasti nad ćelijom tom. Niti, pak, za mito da se ne postavlja neko u ćeliji toj, nedostojan pravila duhovnog.
Ovaj, pak, ustav propisujem u ćeliji toj, da drži koji hoće da živi u njoj. Ponedeljkom, i sredom i petkom - niti ulja jedi, niti vina pij; a u utorak i u četvrtak - ulje jedi i vino pij. I u svih ovih pet dana jedanput dnevno da jedeš. U subotu, pak, i u nedelju - ribe, i sir, i sve drugo; i dvaput dnevno jede se. A u post veliki, subotom i nedeljom jedi ulje i vina kušaj; a u druge dane ni vina, ni ulja. A za post Rođenja Hristova - kao i u druge dane što propisasmo, neka i tada bude isto. A u post Svetih apostola, da jede isto kao i u druge dane obično što propisasmo.
U pojanju da se drži ovakav ustav: jutrenja i večernja - kao što je običaj, na jutrenji preko cele godine da se poju po 3 katizme psaltira, a navečernji "Ka Gospodu, kada" bez tropara. Časove pojemo razno. Prvi čas sa jutrenjem bez psaltira. Na trećem času, i na šestom, i na devetom, pevamo po 3 katizme psaltira, sa metanijama, kao što imamo običaj. Na svakom početku, na "Priđite, poklonimo se", po 3 metanije. I opet, kad se završi psalam i kaže "Aliluja", po 3 metanije. Bilo na večernji, bilo na metimonu, bilo za vreme čitanja psaltira, bilo na časovima, bilo na polunoćnicama, na svakoj službi kad se služe kraj, tamo gde se kaže "Bože, budi milosrdan prema nama i blagoslovi nas" - po 12 metanija.
A polunoćnica se poje u crkvi sa "Blaženima", i tri katizme, i kanon Bogorodici. A što ostane od psaltira, to izgovori bilo danju, bilo noću, samo da se ispeva psaltir za dan i noć.
U subotu uveče biva, po našem običaju, agripnija. A ovo pojemo na agripniji: pošto se kaže "Trisveto" i "Pomiluj me, Bože", potom pojemo kanon agripnije. I potom se čita jedna glava tetrajevanđelja. Ako li bude nemoguće, da prepolovi. I potom se počinje služba jutrenje. Otpojavši posle Šestopsalmija "Bog Gospod", a onda otpojavši 3 katizme, i četvrtu katizmu "Blaženi" sa pripevom "Anđela sabor"; potom sedilne, potom čtenije, i posle ovog Stepena, "Sve što diše", jevanđelje, po jevanđelju "Vaskrsenje Hristovo" i potom "Pomiluj me, Bože" i pesme zajedno da poje sam. I potom kanon vaskrsni, kao što imamo običaj, i svetom - ako imaš. I potom se završava, kako je i red.
O svetim i božanstvenim liturgijama: prema mogućnosti da se služe.
A u Gospodnje velike praznike treba da pazimo na pojanje i bdenije noćno, sećajući se reči koja veli: "Bdite i molite se, da ne padnete u napast; jer duh je bodar, a telo nemoćno".(5) Zbog toga bdite, jer ćete u plodu truda svojega uživati ako to izvršite, i bićete blaženi.
Ovaj, dakle, ustav pojanja i jela napisasmo. Molim i zahtevam da bude nepromenljiv, sem ako u bolest padne; tada, koliko snaga može.
O piću i o jelu: ako se dogodi da ti neko drag dođe na utehu, neka se tada naruši post - osim srede i petka.
O slobodi mesta toga: zaklinjem Gospodom našim Isusom Hristom i presvetom njegovom Materom, kao što pisasmo ovde da ne bude potvoreno. Ako li ko ovo promeni, i bude uznemiravao onoga koji živi u mestu ovom, ili bude što uzeo što je u mestu ovom, ili od knjiga, ili od ikona, ili drugo, što god bude u mestu tom, neka bude proklet i zavezan od Svete i Životvorne Trojice. Oca i Sina i Svetoga Duha, i od mene grešnog. I da ne bude oprošten ni u ovome veku ni u budućem. Zbog toga pisah i potpisah ovaj svoj rukopis, 6707 (=1199) godine.
Od svih poslednji, Sava grešni.
Komentari
Dim je život naš - Reminiscencija na pogrebnu stihiru, koja u celosti glasi:
Ljudi, zašto se uzalud mećemo? Put kratak je kojim hodimo, življenje ovo - kao dimi zrak i prašina i pepeo: za malo se javlja, a brzo nestaje!
Bogoizabrana svetila - Monahe koji se porede sa svetiljkama koje je sam Bog izabrao da osvetljavaju puteve spasenja celom svetu, u duhu tradicionalnih monaških shvatanja.
Dom Presvete Vladičice - Hilandar, u čijem je podizanju učestvovao i Sveti Simeon Nemanja 1198. Svetim opštežićem se naziva radi suprotstavljanja po vrsti Karejskoj isposnici. I dalje, kad god se u tekstu pomene "naš manastir", "taj manastir", misli se na Hilandar.
Ćelije im dovoljne u Karejama - To su monaške ćelije, po svoj prilici konak (stambena zgrada) za hilandarske predstavnike u Kareji, upravnom centru Svete Gore, za razliku od isposničke ćelije (Posnice, Isihastirije), koju je Sveti Sava podigao u posebne svrhe i sa naročitim režimom, propisanim ovim tipikom.
Orahovica - Isto što i Kareja (prema značenju grčke reči).
Mesto za tihovanje - U stvari, prevod grčkog izraza "isihastirion", stsl. "mlčanica", isposnica. Karejska ćelija posvećena je sv. Savi Osvećenom, Jerusalimskom (5. decembra): J. Popović, Žitija svetih za mesec decembar, Beograd 1977, 129-170. Karejska isposnica je i danas na svom mestu i u istoj funkciji. Vid.: S. Nenadović, Arhitektura Hilandara. Crkve i paraklisi, Hilandarski zbornik 3 (1974) 174-178.
Ni prot nema vlasti - Bitna pretpostavka za status karejske ćelije, po ovom tipiku, jeste njena potpuna samostalnost, kako u odnosu na svetogorskog prota, tako i u odnosu na hilandarskog igumana. U statusnim odredbama ovog dokumenta treba zapaziti jednostranost obaveza što ih Hilandar kao manastir ima prema ovoj Savinoj autonomnoj ćeliji. Istina, u gl. 42. Hilandarskog tipika, koja je posvećena Karejskoj ćeliji, ukida se i ta obaveza manastira Hilandara. Manastir je samo i dalje birao karejske ćeliote po utvrđenom postupku. O "keliji sv. Save u Kareji" odlično raspravlja M. Živojinović, Svetogorske kelije i pirgovi u srednjem veku, Beograd 1972, 91-102.
Post veliki - Uskršnji post, koji traje šest nedelja (40 dana, otuda "četrdesetnica") i još jednu nedelju, tzv. Nedelju strasnu (Nedelju stradanja Hristovog), uoči samog Uskrsa, što čini ukupno 48 dana. Pošto je Uskrs pokretni praznik, čiji se datum određuje po naročitom postupku, ali pada uvek u prolećne mesece između 22. marta i 22. aprila, početak velikog posta može da padne između 2. februara i 5. marta, naravno, po starom kalendaru. O tome: L. Mirković, Heortologija, Beograd 1961, 201-222 i 256-268.
Post Rođenja Hristovog - Božićni post koji traje 40 dana ("Mala četrdesetnica"!), od 15. novembra do 24. decembra. L. Mirković, Heortologija 273-276.
Post Svetih apostola - Pokretni post ustanovljen u čast apostola Petra i Pavla (29. jun) i svih apostola (30. jun). Počinje od ponedeljka posle Nedelje svih svetih iza Pedesetnica (Duhova), što znači da može početi najranije 19. maja, a najkasnije 19. juna, odnosno da može trajati najviše 41 dan, a najmanje 10 dana. L. Mirković, Heortologija 268-270. Značajno je da Karejski tipik ne pominje Bogorodičin odnosno Uspenski post; ovaj post je posle mnogo kolebanja naročito u svetogorskoj praksi konačno utvrđen tek na carigradskom saboru 1166. godine, ali ga nemaju ni Studitski tipik ni Tipik (Dijatiposis) Atanasija atonskog; nema ga ni Evergetidski tipik pa stoga ni Savin Hilandarski tipik. Otuda istovetno ćutanje o Uspenskom postu i u Karejskom tipiku. L. Marković, Heortologija 270-273.
Svetom - ako imaš - Kanon svetom ćeliot Savin imaće ako bude imao službeni minej sa svim kanonima, za određeni dan meseca. Očigledno, dopuštala se mogućnost da takvog mineja u ćeliji ne bude.
Prema mogućnosti - Pravilo za služenje liturgije ovde je elastično, zato što ne moraju svagda biti ispunjeni uslovi bez kojih se liturgija ne može služiti, bilo da su objektivni ili subjektivni. Objektivni su uslovi, sem crkve kao zdanja, sveti sasudi i odežde, pet prosfora, vino i voda, bogoslužbene knjige (službenik i jevanđelje), najmanje jedna sveća; subjektivni, osim rukopoloženja, priprema uzdržavanjem, postom i molitvom kako bi se sveštenoslužitelj mogao dostojno i pričestiti. O tome: L. Mirković, Pravoslavna liturgika II, 1, Beograd 1966, 44-48.
Gospodnji veliki praznici - Danas su to: Rođenje Hristovo (Božić, 25. decembra), Obrezanje Hristovo (1. januar), Krštenje Hristovo odn. Bogojavljenje (6. januar), Sretenje Gospodnje (2. februar), Uskrs ili Pasha, "praznik nad praznicima", često se i ne ubraja u velike Gospodnje praznike, jer je praznik van svake kategorije, Vaznesenje (Spasovdan, 40. dan posle Uskrsa), Pedesetnica (Duhovi, 50. dan posle Uskrsa), Vazdviženije časnog krsta (14. septembra), Preobraženje Gospodnje (6. avgust), Ulazak u Jerusalim (Cveti). L. Mirković, Heortologija, 8-17. Ako u bolest padne - Misli se na bolest isposnika koji bude živeo u ćeliji.
Opis Karejskog tipika Svetog Save
Dimitrije Bogdanović
Sveti Sava je podigao svoju isposnicu u Kareji (Orahovici) odmah po osnivanju Hilandara, srpske lavre u Svetoj Gori. Hilandar je završen 1198, kada su mu izdate i dve osnivačke hrisovulje, Aleksija III Anđela iz juna 1198. i Stefana Nemanje-Svetog Simeona krajem 1198. Nešto kasnije, 1199. ili 1200, no u svakom slučaju odmah posle smrti Svetog Simeona, manastir je dobio i svoj ustav, Hilandarski tipik, koji se u vidu pergamentnog kodeksa čuva i danas u hilandarskoj riznici. Karejska isposnica je podignuta, prema tome, 1199. Njen osnivački ili ktitorski dokument je svitak, koji je poznat pod nazivom Karejski tipik, napisan iste godine. Po nekima, prvi ili rani prepis sa originala, ali po hilandarskom predanju i mišljenju drugih naučnika original sa svojeručnim potpisom i pečatom Svetog Save, svitak se čuvao u Karejskoj isposnici sve do druge polovine XIX veka, kada je prenet u Hilandar. To je jedan od najstarijih i najznamenitijih srpskih dokumenata, spomenik duhovnosti, jezika i književnosti srpskog naroda.
Karejski tipik se nalazi u arhivu manastira Hilandara pod signaturom AS 132/134. Pisan je na svitku od pergamenta, samo na jednoj strani. List svitka je špartan: redovi širine oko 120 mm (osim pri suženom vrhu, gde su kraći) uokvireni su po dvema uporednim uspravnim linijama sa razmakom 5 mm. Rastojanje između vodoravnih linija je 6 mm, slova su veličine 2 mm (pri vrhu čak i manja od 1 mm). Nema tragova ubodima šila; linije su izvlačene pomoću lenjira.
Svitak se sastoji od dva slepljena lista, prvi je dug 535, a drugi 205 mm; ukupna dužina je 740 mm. Širina nije jednaka: pri dnu je 170, pri vrhu samo 110 mm. Sužavanje je upadljivo u gornjem delu dužega lista i zahvata do 33 reda teksta. Do ovoga je došlo naknadno, pošto je tekst već bio ispisan. Pergament je tanak, dosta izgužvan, mestimično poderan, tako da u tekstu ima lakuna. U svojoj prvoj četvrtini svitak je veoma potamneo i tekst se teško čita. Zbog svega toga, on je zalepljen na mlađu pergamentnu podlogu, koja se sastoji od tri slepljena lista (odnosno šest polulistova) u ukupnoj dužini do 800 mm, širine oko 180 mm pri dnu — 175 mm pri vrhu. Listovi podloge su iz nekoga grčkog muzičkog rukopisa.
O vremenu ove konzervacije može se zaključiti i na osnovu starijih opisa svitka, posebno njegova pečata. Pečat od tamnog, zelenkasto-mrkog voska, nepravilnoga kružnog oblika sa prečnikom 39 odnosno 43 mm, sada je pričvršćen uz pomoć dve uske trake pergamenta, zalepljene jedna na drugu a obe na samo dno svitka, vodoravno uz ivicu; gornja, uža i kraća traka provučena je kroz vosak na leđima pečata, koja su radi toga morala biti delimično rastopljena, trag toga postupka je vidljiv. Na početku je krstoliko utisnut žig sa monogramom SAVA, tako da svako polje (površine približno 1 sm2 predstavlja jedan krak krsta. Pečat je u vreme posete Nićifora Dučića Hilandaru (1882) visio „na povetšanoj svilenoj uzici". Današnje stanje je prvi evidentirao Pero Popović u radu objavljenom 1927. godine, što znači da je do konzervacije Karejskog tipika, tj. do njegovog lepljenja na novu podlogu i prilepljivanja pečata, došlo između 1882. i 1927, najverovatnije u vreme kada je Sava Hilandarac kao hilandarski bibliotekar (1894—1911) sređivao riznicu i arhivske fondove manastira.
Pečat je, po svoj prilici, originalan. Tip i oblik slova sa karakterističnom ligaturom A i V mogu se prepoznati i u nekim drugim natpisima i potpisima kraja XII ili ranoga XIII veka, na primer u studeničkom natpisu o „prvom igumanu" Dionisiju, u ktitorskom natpisu Lada iz 1218. u Vitovnici kod Petrovca na Mlavi ili u signaturi mileševskog portreta Svetog Save. Pitanje datiranja i autentičnosti samoga svitka, međutim, nije konačno rešeno. Prema Petru Đorđiću, to nije original već prepis iz prve polovine XIII veka. Vladimir Ćorović je bio sličnog mišljenja: „verovatno ako ne sam original ono još za Savina vremena učinjeni prepis". Paleografska analizaKarejskog tipika na prvi pogled daje povoda za sumnju, jer ustavno pismo ovog svitka ima i takvih oblika koji se obično smatraju mlađim, svojstvenim razvijenom ustavu XIII veka, na primer: petopotezno asimetrično ž, niskaomega, prečka u jatu ispisana po gornjoj liniji. Sigurno je da će se više sličnosti naći u Uroševoj Stonskoj povelji, oko 1253, nego u Hilandarskoj povelji Simeona Nemanje iz 1198. godine. Međutim, pažljivijim posmatranjem čak i navedenih „mlađih" oblika može se doći do uverenja da je u pitanju pismo sa kojim se iz XII ulazi u XIII vek. Treba ga uporediti sa Hilandarskom poveljomStefana Prvovenčanog iz 1200, sa Gligorijevim sekcijama u Miroslavljevom jevanđelju, oko 1185, sa Vukanovim jevanđeljem, oko 1197—1199. godine. Arhaično je, na primer, slovo č (rakljasto sa visokom drškom, još uvek sa varijantama „čaše", simetrično u vertikalnom preseku). Pogotovu krupnija slova u potpisu, istovetna sa onima na pečatu, ulaze u XIII vek iz ranijeg perioda.
Jezik Karejskog tipika je staroslovenski, što odgovara prirodi i sadržaju tipika, za razliku od Nemanjine povelje, diplomatičkog dokumenta koji je dobrim delom napisan narodnim srpskim jezikom. Potpuno formirana srpska redakcija Karejskog tipika nema ni staroslovenizama ni rusizama; jusovi se ne sreću čak ni u formalnoj ili simboličnoj upotrebi. Pravopis je raški, svojstven njegovoj starijoj fazi s kraja XII i prve polovine XIII veka, sa doslednom prejotacijom (je, ja) posle samoglasnika, ali bez ove posle suglasnika Izvesni retki tragovi srpskog narodnog jezika, prepoznaće se u leksici (potvoreno, prѣtvorenь), a potom u oblicima zavezanь, ouzimati, oustvorihь, ako, nnčesare, nikoієre, ієre, gdѣre, popače; u dijalektizmu tьgi, naročito u arhaičnom instr. jedn. ž. a-osnova s nastavkom -ovь um. -eю, -oю: nad tovь keliωvь, nadь keliωvь tωvь odn. nadь keliωvь tovь (!), obliku koji je iz štokavskog govora nestao „već negde oko sredine XIII veka".
Postojanost predanja u čuvanju ovoga važnog dokumenta kao Savinog autografa i originala ne daje nam za pravo da to uverenje odbacimo bez veoma krupnih i egzaktnih dokaza. Datiranje pergamentnih rukopisa, međutim, počiva na dosta neodređenim i nesigurnim merilima; mnogi pergamentni spomenici danas se smatraju starijim nego u ranijoj literaturi, jer se i u datiranje uvode novi elementi.
U Hilandaru se čuvaju i dva kasnija prepisa Karejskog tipika: prepis na pergamentu iz XVI veka u zbirci srpskih povelja AS 135/134, i drugi, u zbirci slovenskih rukopisa pod br. 710 kao sveščica od 10 listova bez korica, u novocrkvenoslovenskoj verziji iz prošlog veka (prema vodenom znaku — oko 1825). Za pitanje autentičnosti staroga svitka nije bez značaja što prepis XVI veka, osim izvesnih malih popravki ili grešaka u tekstu, nema većih izmena; potpis je, štaviše, pažljivo i verno prepisan, skoro preslikan, pa su čak prenete i ligature DNI, kao i AV, izobičajene pre XVI veka. Potpis je sa završetkom koji je danas u originalu teško čitljiv, što znači da se u XVI veku tekst karejskog svitka još dao čitati bez lakuna. Stoga za rekonstrukciju tekstaKarejskog tipika i za pitanje o autentičnosti svitka ima veliki značaj godina, pisana u nastavku 113. reda originalnog svitka, ali danas u njemu uništena i poznata po prepisu iz XVI veka: (6707, tj. 1199). Svedoči o tome i 114. red na originalu, sa godinom ,,od Hrista 1199"; taj red je ispisan ne pre XVIII veka, verovatnije tek u prošlom stoleću, kada je, znači, prvobitni tekst sa godinom vizantijske ere na svitku još bio čitljiv.
Još jedan prepis iz XVI veka potvrđuje verodostojnost teksta u svitku: to je prepis uklesan u kameni nadvratnik Karejske isposnice. Po njemu se i sama isposnica, pored drugih naziva („posnica", „isihastirija" ili „molčalnica") nazivala „tipikarnica". Na toj ploči ima godine, ali nema Savinog potpisa.
U studiji o skitskim ustavima Svetog Save, Lazar Mirković je još 1934. godine ukazao na mesto koje Karejski tipik ima u istoriji pravoslavne monaške duhovnosti, a posebno liturgijskog života u Srba. Uporedo sa učvršćivanjem tzv. „opštežiteljne" organizacije monaštva u Hilandaru (potom u Studenici) po uzoru na razvijene obrasce Palestine, Carigrada i same Svete Gore, Sava je posvetio punu pažnju tzv. „skitskim", pustinjačkim ili usamljeničkim vidovi-ma monaškog podvižništva. Ovi su, pak, poznati još iz davnih vremena nastanka i širenja monaštva u zemljama Bliskog Istoka, pre svega u Egiptu, na Sinaju, u Palestini i Siriji. Između dve krajnosti: čvrstih zajednica sa strogom disciplinom („kinovija") i potpune isposničke usamljenosti („anahoreze") razvio se oblik umerenog osamljivanja dvojice ili trojice isposnika koji se udružuju radi ispunjavanja strožih pravila posta i molitve, obezbeđeni od opasnih duhovnih i psiholoških krajnosti potpune samoće. Prvi tragovi ovoga „skitskog" podvižništva raspoznaju se već u literaturi paterika i žitija svetih IV—V veka, a naročito u Lestvici čuvenog sinajskog igumana, sv. Jovana Lestvičnika (VII vek), spisu koji je u svom ranom slovenskom prevodu sa grčkog jezika bio poznat Svetom Savi, kao i Savinom bratu Stefanu Prvovenčanom.
Bitna pretpostavka za status Karejske ćelije, po Savinom Tipiku („Ustavcu" kako ga sv. Sava još zove), jeste njena potpuna samostalnost, kako u odnosu na svetogorskog prota, tako i u odnosu na hilandarskog igumana. U statusnim odredbama ovog dokumenta treba zapaziti jednostranost obaveza što ih Hilandar kao manastir ima prema ovoj Savinoj autonomnoj ćeliji. Istina, u Glavi 42. Hilandarskog tipika, koja je posvećena Karejskoj ćeliji, ukida se i ta obaveza manastira Hilandara. Manastir je, samo, i dalje birao karejske ćeliote po određenom postupku. Sa liturgičkog stanovišta važne su odredbe o molitveno-bogoslužbenom pravilu; ovo se zasniva na uprošćavanju onog bogosluženja koje se smatra „sabornim", ali opet u duhu svetogorske liturgijske tradicije. S druge strane, podvučena je uloga psaltira, koji se, pored intenzivnog čitanja na bogosluženju po svetogorskoj praksi, imao po Savinom tipiku pročitati ceo, do kraja, za „dan i noć". Propisi o postu su stroga varijanta svetogorske prakse, uzakonjene Tipikom sv. Atanasija Atonskog (963).
Karejski tipik u ovom fototipskom izdanju reprodukovan je u svojoj prirodnoj veličini. Svitak do sada nije bio reprodukovan u celini: u Istoriji srpske ćirilice P. Đorđića, sl. 32, str. 258, dat je samo srednji deo, od 50. do 92. reda, u crno-beloj umanjenoj reprodukciji; u monografiji Hilandar, Beograd 1980, 37 (repr. 13) objavljena je kolor-reprodukcija skoro u prirodnoj veličini, ali samo završnog dela svitka, od 79. do 115. reda sa potpisom i pečatom. Pečat je više puta reprodukovan fotografskim putem: St. Dimitrijević, Grb Srpske patrijaršije, Bogoslovlje 4 (Beograd 1929) 114—117; A. Deroko, Sveta Gora, Beograd 1966, sl. 63; Sveti Sava. Spomenica povodom osamstogodišnjice rođenja 1175—1975, Beograd 1977, 249.
Transkripcija teksta priređena je diplomatičkim metodom te su zadržana sva nadredna slova bez spuštanja u red, a skraćenice nisu razrešavane. Jedini nadredni znak u svitku, dve tačke iznad nekih samoglasnika, ovde nije pisan.
Radi potpunosti izdanja, priređivač je ovom prilikom načinio nov prevod Tipika na savremeni srpski jezik, i tome dodao najnužnija objašnjenja. Podrobnija tumačenja mogu se naći u navedenoj raspravi Lazara Mirkovića.
|
Karejski tipik
