|
Prota Mateja Matejić
Čak su počele dok još nije nastao: bratija manastira Vatopeda se svim silama trudila da onemogući njegovo nastajanje. Srećom, svi ostali svetogorski manastiri sem Vatopeda, glasali su povoljno i molili cara Aleksija III Komnena(1195-1203) da odobri molbu Svetog Simeona i Svetoga Save da na Svetoj Gori podignu manastir “da bude sklonište monasima srpske narodnosti.” Car se odazove molbi i carskim ukazom dodeli Svetome Simeonu i Svetome Savi potpuno razrušeni stari manastir Hilandar kao “neotuđivi dar Srbima”. Kasnije su dobili još nekoliko zapustelih manastira u Mileji, na Svetoj Gori, koje su obnovili i prisajedinili Hilandaru. Tako je 1198. godine posle dosta muka i nevolja nastao naš Hilandar.
A kakve su sve nevolje morale biti prebrođene da bi se obnovili razoreni manastiri i podigao, ukrasio i monasima nastanio novi Hilandar, duga je priča…
I tek što je Hilandar zasnovan, i samo što je otpočeo svoj život, udariše nevolje jedna za drugom. U jedanaestom veku Sveta Gora strada od najezde arapskih gusara. A kadgod strada Sveta Gora, strada i Hilandar.
U dvanaestom veku napast za Svetu Goru su bili Vlasi koji su došli sa svojim porodicama, uključujući i njihove žene i kćeri. Obzirom da ženskim osobama boravak na Svetoj Gori nije dozvoljen, monasi su tražili intervenciju vizantijskog cara koji je naredio da se Vlasi udalje.
U trinaestom veku, 1204-1261.god, krstaši divljaju po Vizantiji, a i po Svetoj Gori. Njihovo bezobzirno pljačkanje i rušenje svetogorskih manastira zgranjava čak i samog Papu Inokentija III (1198-1216), koji im 1214. godine upućuje pismo u kome ih prekoreva za razbojništva i razaranja počinjena na Svetoj Gori. Kada su Krstaši došli na Svetu Goru, bilo je 300 manastira, a kada su je napustili, taj broj se znatno smanjio.
Nevolje za Svetu Goru i Hilandar nisu dolazile samo od inoveraca, već i od pravoslavnih vizantijskih careva i patrijaraha. Tako su car Mihajlo VIII Paleolog (1259-1282) i Patrijarh Jovan Vekos (1275-1282) naredili nemilosrdno gonjenje svetogorskih monaha koji su se usprotivili carevom i patrijarhovom potpisivanju unije sa Rimom. Zabeleženo je da su, po njihovom naređenju, na dan 10. oktobra 1276. godine živi spaljeni dvadeset i šestorica monaha u manastiru Zografu. I hilandarski monasi su se svakako protivili unijaćenju pravoslavnih, pa se može predpostaviti da su i neki od njih stradali u ovom pogromu.
Jedna od najtežih nevolja za Svetu Goru i Hilandar je bila najezda Katalana, gusara i probisveta sa Pirineja. Za vreme cara Andronika II (1282 – 1328), jedno vreme su ratovali na njegovoj strani kao plaćenici, a kada su se vraćali u svoju postojbinu, zadržali su se na Svetoj Gori gde su 1307-1309 godine bezobzirno pljačkali i razarali svetogorske manastire. Opsedali su i Hilandar koga je tadanji iguman manastir a kasnije arhiepiskop srpski Danilo hrabro branio sa svojim monasima i nije dozvolio banditima da uđu u manastir. Podatke o katalanskom razaranju na Svetoj Gori, kao i o odbrani Hilandara od tih pljačkaša, sadrži jedino “Žitije Arhiepiskopa Danila” koje su napisali njegovi učenici. Kada su ovi katalanski razbojnici najzad napustili Svetu Goru, ostalo je svega 125 manastira. U šesnaestom veku taj broj spada na 25, a danas ima samo 20. manastira na Svetoj Gori.
Posle odlaska Katalana, Sveta Gora i Hilandar su malo odahnuli. Hilandar, koji je bio obilato pomagan od vladara iz dinastije Nemanjića doživeo je svoje zlatno doba. Mnogobrojne kraljevske darovne povelje iz tog doba svedoče o darežljivosti srpskih vladara prema Hilandaru. Čak i posle propasti srpskog carstva na Kosovu 1389. i pada Smedereva 1459. godine, kada nastaje puno ropstvo pod Turcima, Hilandar dobija pomoć od Milice, Lazareve udovice, od Lazarevih sinova i od njegove vlastele.
Međutim, kada je Sveta Gora pala pod Turke 1430. godine, za Svetu Goru i Hilandar nastaje doba teških nevolja.
“Turci su manastirima oduzeli sva imanja po Vizantiji i Srbiji, te je naš
Hilandar tako osiromašio da se je uglavnom održavao od milostinje i njome
otkupljivao od Turaka najbolje svoje zemlje po Halkidici, koje su do danas
njegova svojina i glavni izvor manastirskih prihoda. Pored toga Turci udariše
na manastire veliki danak, a posebno velike sume morali su davati vojnom
odredu “bostanxija”, koji su upravljali celom Halkidikom, pa dakle i Atosom.” (1)
To je bila jedna nevolja, a napadi gusara i međusobne raspre i borbe između manastira dovele su Svetu Goru do ruba propasti.Žalosno je, ali istinito, da su svađe i sudske parnice zbog imovine česta pojava na Svetoj Gori.
Zbog ogromnih nameta i pljački mnogi manastiri su toliko osiromašili da su se jedva održavali, a neki su i potpuno nestali. Hilandar je imao sreću da ga u to doba pomažu potomci Đurđa Brankovića koji su izbegli u Ugarsku. Treba napomenuti da su u to vreme, a i kasnije, i vlaške i moldavske vojvode slali obilatu pomoć svetogorskim manastirima. Da su i Hilandar velikodušno pomagali svedoče mnogobrojne darovne povelje koje se i danas čuvaju u Hilandaru.
U šesnaestom veku ruski carevi i vlastela su pomagali Hilandar. Naročito darežljiv je bio Ivan Grozni.
Materijalna beda svetogorskih manastira je bila naročito teška u toku sledeća tri veka. Novčana pomoć Hilandaru koja je stizala neredovno nije bila dovoljna da podmiri sve potrebe. Teški nameti koji su se morali plaćati Turcima naterali su Hilandar da se zadužuje kod pojedinih monaha, kod drugih manastira, bogatih Turaka i Jevreja, a da im u zalog daje crkvene utvari, raskošno ukrašena jevanđelja i svoje kelije.
U jednom štampanom osmoglasniku iz 1494 (broj 5), nepoznati monah ostavlja zapis na unutrašnjoj strani korica u kome saopštava: “Va ljeto 7201 (=1693) togda bratije moja danak teški nastanuše na ristijane ideže se obretahu verujušči va Hrista i na samoj Svetoj Gori na inoke vase redom povasudu, na človeka siromaha i bogata: po četiri drama zlata.”
Hilandarski rukopis broj 525 (523) sadrži mnogo podataka o materijalnim nevoljama Hilandara u osamnaestom veku. Tako je na listu 1a zapisano da je na dan 4. aprila 1718. godine hilandarski ekonom Pahomije molio monahe da pozjme novac manastiru. Arhimandrit Makarije je pozajmio 20 groša a u zalog uzeo dva krsta i jedne brojanice; proiguman Filotej je pozjmio pet groša a uzeo u zalog jedne brojanice; pop Mihajlo je pozjamio deset groša a uzeo u zalog dve brojanice, jedne od merxana a druge od ćilibara; starac Danilo je pozajmio osam groša a uzeo u zalog dve brojanice.
Iz beleške igumana Metodija koja se nalazi na listu 16a u istom rukopisu vidi se koliko je teško stanje bilo u Hilandaru :
Da je na znanje bratiji našoj hilendarskoj
kako metuše mene po Teofilu dadoše mi
igumenstvo i ključ od aćusaćnice da sam
igumen i šteofilaka az grešni haxi
Metodije jeromonah i ne predade mi Teofilo
više nego 2 groša i naća duga koje
u Solunu što je monastir dužan
koje u Svetoj Gori 22 kese i to čini
11 hiljada groša. Toga je duga bilo i pre Pahomija,
i pri Pahomiju i pri Viktoru Kusićaninu
i pri Teofilu i pri meni. Skidosmo zajedno
srebro od devet jevanđelja
i od jednog nabedrenika
skidosmo srebro i biser
i skidosmo srebro i biser
od jedne mitre
i skidosmo srebro sa 25 krstova
i prodadosmo proigumanu Jefremu
2 kandila za 42 groša i 30 aspri
i prodadosmo 45 grama bisera.
I opet prodadosmo 7 kandila u Solunu
i prodadosmo 8 crkvenih pojaseva u Solunu
i prodadosmo 40 grama bisera
i prodadosmo 70 oke bakra.
Jedan zapis iz 1717. godine, koji se nalazi na listovima 14a-15a saopštava da su Hilandarci pozajmili 2,000 groša od manastira Velika Lavra, a u zalog im dali neke skupocene crkvene utvari i jevanđelja. Taj dug nije vraćen ni do 1724. godine, kada su te založene stvari bile vraćene Hilandaru s tim da umesto njih kao zalog daju svojih sedam kelija.
Zapisi na listovima 17a, 17b, 18a i 18b pokazuju da je Hilandar pozajmljivao novac od manastira Iverona, nekog Jevrejina Murdoha i nekog monaha Timoteja. Treba napomenuti da su se Hilandarci uvek starali da založene stvari otkupe. Jedan primer toga se nalazi na listu 62a gde ekonom, proiguman Danilo, zapisuje šta su sve otkupili od popa Agapija kome su te stvari založili kada im je pozajmio novac.
Materijalna beda je mogla biti jedan od uzroka za neslogu koja je u osamnaestom veku vladala među Hilandarcima. Pajsije Hilandarac, koji je u Hilandaru boravio od 1745. do 1773. godine, napominje u svojoj “Istoriji” da je u to vreme bilo mnogo smutnje i bratskog neslaganja.
Iz beležaka u hilandarskom rukopisu broj 525 (523) može se videti da je u ovo doba najveće materijalne bede pomoć dolazila Hilandaru od pravoslavnih vernika iz Grčke, Srbije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Dalmacije, Carigrada, Austrougarske, Rusije, Ukrajine i Bugarske. Hilandarski monasi, takozvani “taksidioti” (putnici) odlazili su u ove zemlje da prikupljaju pomoć. No, u isto vreme, oni su vršili versko-prosvetnu misiju među onima koje su posećivali. Ponekad su, pri povratku u manastir, dovodili poklonike koji su ostavljali svoje darove, ali su iz manastira sobom odnosili osveženu veru i ojačanu nadu u oslobođenje od Turaka.
Crni dani za Svetu Goru i Hilandar su nastali za vreme grčkog ustanka protivu Turaka, 1821-1831.
“Kad je 1821. počeo grčki ustanak udarišeTurci
i na Svetu Goru, te se mnogi monasi razbegoše. U
Hilandaru osta u najgore vreme samo dvanaest monaha.
Njima u manastiru naročito zlo su činili Arnauti kao
turski vojnici. Oni su manastir grdno opljačkali
i mnogo dragocenosti prodali.” (2)
Hilandarski monah Spiridon ostavlja o tome svedočanstvo u svom zapisu koji se nalazi u hilandarskom rukopisu broj 282 iz 1826. godine:
“…togda bo grjeh radi naših velika napast
preteglihme ot Lobut -Paša, i ot Arnaute
vo Svetuju Goru ščo sjedeha i ot razbojnici,
v malje ne zapustje Svetuju Goru, i načalnici
vsi ščo imjehom vse pobjegoša i ot bratija
naši Hilandarci mnozi sa izbričiha, pobjegoša,
i mi ostahom 18 duši monasi v Hilandarje.
I velika zla preteglihme ot ersovskite Arnaute,
takožde i ot siraskerovi čovjeci na karaulu
ščo sedjeha. togda se istšči monastir so
vsjem radi lefeta vse se isprodade. togda
svaliha i krušuma ot paraklisete i ot
krstilnici, i bez načalnika velika napast
preteglihmo. togda izgoriha kalamariiskite
metosi. v 1821 ljeto. Ubogii vo monasjeh
Spiridon, posljednii vo Hilandarje postrižen.
Oh, oh, oh, uvi mnje grješniku!
Ko zna koliko je dragocenih slovenskih rukopisa tada uništeno i u Hilandaru i u ostalim svetogorskim manastirima. “U Hilandaru su stanovali Turci, čiji su vojnici naneli manastiru grdne štete, ložili kućne i hlebne peći knjigama, ili ih bremenima bacali u more.” (3)
Nevolje su dolazile i od požara, koji su dosta česti na Svetoj Gori. Oni su uništavali zgrade, rukopise, i crkvene utvari. Spiridon je u svom zapisu u hilandarskom rukopisu broj 282 zabeležio da su 1821. godine izgoreli kalamarijski metosi (hilandarsko vlasništvo izvan Svete Gore). Međutim, požari su nekoliko puta zahvatali i sam manastir, odnosno zgrade u manastirskom krugu, kao i samu sabornu crkvu. Zapis u hilandarskom rukopisu broj 474 beleži kako “…izgore manastire 1722. ot pirga svetoga Save do pirga Svetoga Georgija,” a to je kompleks zgrada na severnoj i zapadnoj strani do saborne crkve.
Drugi veliki požar je zadesio Hilandar 22. avgusta 1776. godine i tom prilikom je izgorela jedna četvrtina manastira, kelije i dve kapele, a osim toga i mnoge knjige i odežde. U samoj sabornoj crkvi izgoreli su mnogi rukopisi i odežde koje su se tamo nalazile.
Nevolje od požara je Hilandar pretrpeo još tri puta: 1891, 1950, i 1981. godine.
I razne bolesti, a naročito kuga, predstavljaju nevolje za Svetu Goru i Hilandar. Tako je odmah po svršetku grčkog oslobodilačkog rata protivu Turaka na Svetoj Gori zavladala kuga koja nije poštedela ni Hilandar. Prepolovila je broj Hilandaraca, tako da je od 39, koliko ih je tada bilo, 19 umrlo, a 20 ih ostalo.
I zemljotresi su nevolja za Svetu Goru i Hilandar. Neki “ubogi Grigorije kome je u velikoj shimni ime promenjeno na sveštenoinok Vasilije,” je ostavio sledeću belešku u hilandarskom rukopisu broj 280: “I togda bist trus strašan mjeseca ilna (sic!) 18. dan, i mnogi bist ubitak i zimija po monastirjeh i pirgovi padoše mnogi, i na Prevlaci vsi, ljeto 7093 (=1585).”
Posebnu nevolju za Hilandar predtavlja propadanje i otuđivanje rukopisa iz manastirske biblioteke. Dimitrije Bogdanović napominje:
“Knjige su propadale već samim vremenom, od starosti,
pogotovu u nepovoljnom smeštaju. Videli smo da su oko
1804. godine najstarije knjige manastirske zbirke bile
odbačene ( u pirgu Svetog Save), da tamo doslovno istrunu.
Mračna prostorija isodijasnice, takođe, nije pružala
dobre uslove za trajanje i održavanje knjiga.” (4)
Ali nisu samo vreme i loši uslovi za održavanje rukopisa i knjiga doprinosili njihovom nestajanju, već u tome imaju udela i ljudi. Tako je, recimo, u vreme ispravljanja bogoslužbenih knjiga u Rusiji, Patrijarh Nikon poslao 1653. godine u Hilandar starca Arsenija Suhanova da odabere rukopise koje će poneti u Rusiju da se na osnovu njihovog teksta, koji se smatrao ispravnim, izvrše ispravke. Iz zahvalnosti za pomoć koju su dobijali iz Rusije, Hilandarci su odobrili Suhanovu da odabere potrebne rukopise. On je odabrao 498. rukopisa. Malo je verovatno da ih je mogao sve odneti u jednom navratu. Nema podataka koliko ih je odneo. Ne zna se ni to da li su kasnije hilandarski monasi, koji su odlazili u Rusiju da traže pomoć, odnosili neke od rukopisa koje je Suhanov bio odabrao.
Ima podataka koji ukazuju da je nekoliko hilandarskih rukopisa poklonjeno osobama koje su Hilandar mnogo zadužile. Veći je broj rukopisa koje su bez odobrenja odneli posetioci Hilandara kojima je bilo dozvoljeno da proučavaju rukopise u manastirskoj biblioteci. Tako, na primer, Rusi, Grigorovič i arhimandrit Porfirije Uspenski, kojima su Hilandarci ukazali gostoprimstvo i poverenje, nisu propustili priliku da bez odobrenja uzmu neke rukopise i odnesu ih u Rusiju, gde se i sada nalaze.
I Austrija je, iz političkih razloga, bila zainteresovana da sa Svete Gore, a naročito iz Hilandara, pokupi slovenske rukopise i prebaci ih u Beč. Njen posrednik u ovom poduhvatu je bio Jernej Kopitar. Postoojala je namera da se otkupe svi rukopisi iz hilandarske biblioteke. Srećom, u Beč je odneto samo 12 rukopisa, od toga osam iz Hilandara.
Da napomenemo da ni u devetnaestom veku Hilandaru nije bilo lako. U teška vremena manastir se toliko zadužiokod Bugara, da je postao njihovo vlasništvo. Tek 1896.godine, kralj Aleksandar Obrenović je isplatio hilandarski dug i manastir je opet prešao u vlasništvo srpskih monaha. Iz zahvalnosti za kraljevo dobročinostvo, Hilandarci su mu poklonili Miroslavljevo jevanđelje pisano 1200 godine. Ono se i danas nalazi u Beogradu.
Nemačka okupacija Svete Gore za vreme Drugog svetskog rata i građanski rat u Grčkoj po završetku Drugog svetskog rata su nevolje Svete Gore i Hilandara u dvadesetom veku koje ćemo pomenuti. Ima ih još, ali ćemo propustiti da o njima govorimo da ne bi i sami u nevolju pali…
Ne verujemo da smo ni pomenuli a kamoli opisali sve svetogorske i hilandarske nevolje. Nadamo se, međutim, da i ovoliko koliko je rečeno pokazuje sa koliko su se nevolja i tegoba borili i bore Sveta Gora i Hilandar. Pa ipak, uprkos tim nevoljama, Hilandar se, posle osam vekova mukotrpne istorije, održao ne samo materijalno, već i duhovno.
I danas je Hilandar srpska kula svetilja, čuvar srpskog pravoslavlja, riznica srpskog kulturnog blaga, rasadnik pobožnosti, i most između slavne srpske prošlosti i, ako Bog da, svetle i sretne srpske budućnosti.
Jedna od mnogih sudbina Hilandarskih knjiga
U knjizi Biblioteka Srbske lavre Hilandara, dr Ljubomir Đurković-Jakšić nalazi: J. Burković posetio je 1901. Hilandar i njemu su pričali kaluđeri kako je arhimandrit Grk, proiguman manastira njihovog, starim knjigama i rukopisima naložio i zagrevao peć, te je ispekao hiljadu hlebova za turske nizame (askere - vojnike) koji su se nalazili u Hilandaru. Dmitrovski je tužio na tako divljačko postupanje atonskih kaluđera Grka i Bugara sa serboslavenskim dragocenostima i svetinjama.
Burković tvrdi, da je Antun Mihanović, austrijski konzul us Solunu, poznati hrvatski kulturni delatnik, od hilandarskih staraca izmamio šest vreća dragocenih rukopisa, ali ih nije vratio, iako su oni vodili s njim sudski spor. Slično tvrdi i dr Aleksa Ivić, u knjizi Stari srbski pečati i grbovi iz 1910. godine: U Dvorsko-državnom arhivu u Beču nalazi se oko 200 povelja starih srbskih vladara i vlastele koji počinju s krajem 12. i dopiru do kraja 15. veka. Osim nekoliko savremenih i deset latinskim jezikom pisanih, sve ostale povelje su originalne i napisane su ćirilicom i srbskim jezikom.
Požari u Hilandaru
|
Hilandarske nevolje
