(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i pitanja pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013
Najstarije srpske bolnice osnovao je Sveti Sava u manastiru Hilandaru (1191–1200. godine) i u Studenici (1207–1216. ili 1208-1209. godine). Ove bolnice su bile izgrađene po ugledu na vizantijske bolnice u Carigradu. Sveti Sava je bio upućen i u terapijske vrednosti pojedinih lekova koje je koristila medicina toga doba.
Stefan Nemanja i Sveti Sava su 1191. godine osnovali prvu srpsku bolnicu izvan granica svoje zemlje, u manastiru Hilandaru na Svetoj gori. Broj srpskih monaha u ovom manastiru stalno se uvećavao, te se javila potreba za njihovim lečenjem. Bolnica je pri osnivanju smeštena u jednoj sobi i imala je osam bolesničkih postelja. U doba kralja Milutina je proširena, a u doba cara Dušana imala je šest bolesničkih soba sa 12 postelja. Pored bolnice sazidane su kuhinja i kapela. Bolnica manastira Hilandara imala je i stacionar (sklonište) za bolesnike od hroničnih, neizlečivih bolesti: paralize, epilepsije („sveštenago ne duga radi stradalcem”), lepre i dr.
O uređenju hilandarske bolnice govori 40. Član Uredbe kojom je osnovana: „...rekoh napredne što o našoj bolesnoj braći. Sve je ostavljeno igumanovoj volji, što se tiče njihove brige. Zapovedamo da se za bolesne uredi ćelija koja će imati oblik bolnice i da se postave postelje bolesnicima za ležanje i odmor i da im se daje bolničar da ih dvori u svemu. Za njih se treba brinuti, ne jednostavno nego po mogućnosti za jelo i piće i druge potrebe. A iguman svagda, ne retko, neka dolazi u bolnicu i neka svedušno nadgledava bratiju i neka svakom donosi sve što je potrebno” .
Za vreme boravka u Carigradu monah Sava je dobro upoznao tipik manastira Blagodateljice Evergetrije, koji je uzeo kao uzor za pisanje tipika, ali je vršio izvesne dopune i izmene, prilagođavajući ga srpskim običajima, o čemu se stalno dogovarao s ocem. Tako je, pre vodeći tipik Evergetrije, preskočio odredbu da bolesnike ima da leči naročiti manastirski lekar, nego je naredio da „iguman obilazi i nadgleda”, odnosno neguje bolesnike. „On se morao zadovoljiti da u manastirima da dade makar skloništa i hrane bolesnicima, koji onda bez ikakve nege propdahu”.
Prvi lekari u hilandarskoj bolnici bili su vrači i vidari, sebri, ko ji su „naučili nešto lečiti i vračati, ko ji su od oca ili od deda naučili veštinu kako se režu kile, kako se vadi kamen iz bešike, kako se nameštaju iščašeni zglavci, ili kako se leče polomljene kosti ili ustreli i rane od mača ili koplja”. Ove vidare su Grci nazivali „kalojatrosi”, što na grčkom znači „dobri lekari”. U kasnijem periodu, u našim srednjovekovnim bolnicama (Hilandar, Studenica) lečenje su obavljali lekari empirici. Oni su svoje znanje i veštinu lečenja prenosili svojim sledbenicima. Tako su se lekari empirici, monasi ili lekari, pored lečenja, bavili i obučavanjem lekarskoj veštini onih koji su pomagali u lečenju i koji je trebalo da ih naslede.
Lekarski posao u manastirima obavljali su i robovi. Za vreme cara Justinijana robovi su počeli da beže i traže spas u crkvi. Crkva je s njima postupala diplomatski. Od robova se zahtevala poslušnost, ali je uz saglasnost gospodara rob mogao da posta ne i sveštenik. Robovi koji u crkvi nisu izvršavali predviđene dužnosti mogli su da budu kažnjeni i vraćeni svome gospodaru. Prema cenovniku iz Prohirona i Krmčije, cena za roba je određivana prema godinama i zanatu. Tako je, recimo, za lekara bila određena cena od 50 do 60 zlatnika.
|