Hilandarski medicinski kodeks

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i pitanja pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013

Ovaj najdragoceniji spomenik srpske medicinske kulture otkrio je u biblioteci manastira Hilandara Đ.Sp. Radojičić i ukazao da sadrži spis Beseda ot poznanija bolesti po pitaniju žil. Kasnija ispitivanja pokazala su da on sadrži više različitih spisa i da je prema tome u pitanju medicinski kodeks. Prema Radojičiću, Hilandarski medicinski kodeks ima 204 lista (408 strana), napisan je srpskom recenzijom i potiče iz kraja ΧV ili početka XVI veka. Hilandarski medicinski kodeks ne sadrži samo spise koji se po načinu obrade i obimnosti mogu s pravom smatrati medicinskim monografijama, već sadrži i manje spise u kojima se takođe obrađuju pitanja iz posebnih medicinskih disciplina. Poslednje se naročito odnosi na poglavlja iz praktične medicine.

A) Spisi hilandarskog kodeksa

1) Spis o poznavanju oboljenja po pitanju pulsa

Ovaj spis nalazi se od 1–8 i 132–137 lista. Posle kraćeg uvoda o značaju poznavanja pulsa za dijagnostiku internih oboljenja prelazi se na izlaganje same materije. Sadržina ovoga spisa bila bi sledeća: posle kraćeg predgovora iz fiziologije krvotoka, daje se objašnjenje mehanizma strujanja krvi u krvnim sudovima i ukazuje na značaj pulsa za dijagnostiku nekih oboljenja. Zatim se daju uputstva za pipanje pulsa. Iz ovog poglavlja jasno se vidi koliki se značaj pridaje promenama pulsa za ocenjivanje funkcionalne sposobnosti srca.

Ovo je naučni spis i iz samog njegovog sadržaja vidi se da je on bio namenjen lekaru. Kada se bolje prouči njegov sastav dobija se utisak da se on sastoji iz dva dela. Prvi bi bio više teoretske prirode, dok drugi ima praktični karakter. U prvom delu opisuje se funkcija krvnog sistema i u njemu se pisac od autora najviše poziva na Hipokrata, dok se u drugom govori o dijagnostici i terapiji. U poslednjem delu sastavljač Hilandarskog kodeksa ukazuje ne samo na učenje Galena već i na njegov spis pulsu

Prema Dišgroberu i Šoviju(1958), do pojave Harveja itd. i najnovijih otkrića u vezi sa krvotokom, nauka o pulsu bila je izgrađena na Galenovim spisima. Prema tome, ako se polazi od poslednje činjenice, same materije koja je potpuno u skladu sa učenjem Galena, kao i od ukazivanja samog sastavljača Hilandarskog kodeksa, onda se može smatrati da je ovaj spis napisan po Galenovim spisima. Što se tiče latinskih izraza koje on sadrži, oni su mogli da dospeju preko latiniziranog prevoda nekoga od spomenutih Galenovih spisa ili pak spisa koji su sadržavali njegovo učenje. Poznata je činjenica da je Konstantin Afrički (XI vek) latinizirao mnoge grčke spise, pa među njima i neke Galenove. Poslednja konstatacija jasno govori da se jednim ovakvim tekstom mogao služiti i sastavljač našeg kodeksa i da je iz ovakvog spisa mogao da unese u srpski prevod i latinske izraze koji su u to doba bili već odomaćeni u naučnoj metodici.

2) Farmakološki spis

Ovaj spis je najopširniji i sadrži opis 147 lekova. Ovi su raspoređeni po azbučnom redu i za svako slovo postoji u početku poglavlja indeks. U ovome postoje odstupanja samo u dodacima koji se nalaze na kraju spisa. Pri ovome je značajno da se spomene da je 14 lekova napisano po dvaput, a jedan i triput (tarkosa – 202).

Ovaj spis sadrži opise lekova koji se pominju u Dioskuridovom Kodeksu srpske bolnice u Carigradu, ali da se u njemu nalaze opisi lekova koji se ne pominju u pomenutom zborniku. Ovom prilikom nećemo se upuštati u veće komentare u vezi sa poreklom Farmakološkog spisa. On sadrži i odlomke iz Dioskuridovog Kodeksa, sama činjenica što se u njemu nalazi masa latinskih medicinskih izraza govorila bi da se njegov sastavljač morao služiti nekim spisom napisanim na latinskom jeziku. Pored uporednih ispitivanja sprovedenih sa Dioskuridovim Kodeksom, mi smo u toku daljeg rada na ispitivanju Hilandarskog medicinskog kodeksa vršili slična ispitivanja i sa još nekim farmakološkim spisima. Za ovo smo iskoristili naš boravak u Parizu 1960. godine. Upoređujući naš spis sa spisom Circa Instans Jovana Plateariusa kao i sa Recetario Medicinale Fiorentino, prvom farmakopejom u svetu, koju je izdalo 1498. godine Udruženje lekara i apotekara grada Firence, ustanovili smo da sa poslednjim on ima više sličnosti nego sa prvim, premdase i u prvom govori o istim lekovima. Pri ovome ustanovili smo da se neki odlomci iz spisa Circa Instans nalaze i u našem Farmakološkom spisu. Zatim, karakteristično je još da se spomene za naš spis da su u njemu opisi lekova u većini slučajeva kraći i manji broj od Circa Instans, pa se zato često puta dobija utisak da on predstavlja izvod ili neki prerađeni farmakološki spis. Poslednja konstatacija išla bi u prilog i pretpostavci da bi se on mogao smatrati pre originalnim spisom, nego direktnim prevodom nekog spisa. Sličan opis lekova mi smo našli i u nekim spisima docnijeg datuma (N. Lemery-a i C. Durante-a) koji su isto tako daleko opštirniji od našeg Farmakološkog spisa. U svakom slučaju, za sada je vrlo teško doneti zaključke kojim se sve spisima, pored već navedenih, služio sastavljač našeg kodeksa, ali gore spomenute činjenice nameću nam ozbiljnu pretpostavku da bi se naš Farmakološki spis mogao smatrati i originalnim spisom. Sasvim je razumljivo da on ne sadrži nikakva nova medicinska otkrića kao i svi spisi ovakve vrste srednjovekovne medicine. Zajedno sa poglavljima o pripremanju masti i pilula, Farmakološki spis iz Hilandarskog medicinskog kodeksa predstavljao bi, u današnjem smislu, kompletnu farmakopeju. Zbog svega ovoga on bi se mogao smatrati ne samo prvom srpskom, već istovremeno i najstarijom slovenskom farmakopejom napisanom na narodnom jeziku.

3) Spis o otrovima

Ovaj spis nalazi se u jednom poglavlju od lista 159–166. To je naučni spis koji je namenjen lekaru („A ti vrače kada vidiš takovu vodu...“). Na više mesta u spisu se spominje Galen. Poslednja činjenica navodi nas na pretpostavku da ovaj spis sadrži odlomke poznatog Galenovog spisa O otrovima. Osim ovoga on se poziva i na druge autore.

4) Spis o zaraznim bolestima

Ovaj spis nalazi se od lista 61–73, i on je namenjen lekaru. U njemu se govori o kugi, boginjama i morbilima.

Tumačenje etiologije ovih oboljenja zasnovano je na klasičnoj Galenovoj mijazmatičnoj teoriji, a sadrži i gledišta Hipokrata. Spomenuta gledišta postojala su u nauci do XVII veka i docnije što vidimo iz spisa Morisa izdatog 1668. godine. Osim ovoga u njemu se govori o kozmičkom uticaju na nastajanje epidemija. Ovo shvatanje je dosta dugo postojalo i u evropskoj naučnoj medicini.

U ovom spisu su vrlo zanimljiva mesta koja se odnose na gledišta medicinske nauke u vreme postanka spisa u vezi sa zaraznim bolestima od kojih su neka postojala u nauci sve do velikih Pasterovih otkrića zakona infekcije. Nesumnjivo je da su od njih najzanimljivija ona koja se odnose na shvatanje da postoji grupa prilepčivih oboljenja, kao i neka gledišta o epidemiologiji kuge koja isto tako imaju svoju naučnu podlogu i sa gledišta savremene medicine, a to je tvrđenje da je najveći broj oboljenja od kuge, kada se ona javi preko leta, pa prema ovome i da su tada najteže posledice od njenog haranja. Isto tako je vrlo zanimljivo gledište koje se odnosi na preduzimanje mera za sprečavanje prenošenja kuge. Za nas je ono utoliko značajnije što se učenje Đirolama Frakastra (De contagione et contagiosis morbis) da se zarazna oboljenja prenose od obolelih na zdrave u medicinskoj nauci javlja 1546. godine, u vreme prepisivanja Hilandarskog medicinskog kodeksa. Ovo gledište bilo je od revolucionarnog značaja za dalju borbu protiv epidemija, jer pod uticajem ovog učenja počinju da se koriste karantini za borbu protivu zaraznih bolesti koji će u njihovom suzbijanju imati vrlo značajnu ulogu.

Pored ovoga postoje još neka gledišta u ovome spisu koja su se koristila u borbi protivu infektivnih oboljenja, čak i do prve polovine XIX veka, a to su: upotreba sirćeta za dezinfekciju kod kuge, kao i mirisanje prijatnih mirisa. Iste ove mere za suzbijanje kuge preporučivao je i Šraud, predsednik Austrijske carske komisije za suzbijanje Iriške kuge u Sremu 1795. godine, dok je sve do ukidanja Zemunskog kontumaca novac primljen za prodatu robu od turskih podanika stavljan u sud sa sirćetom i odatle uziman sa štipaljkama i davan prodavcu, austrijskom podaniku.

Iz svega ovoga proizilazi da Spis o zaraznim bolestima po svojoj naučnoj vrednosti spada među najznačajnije spise Hilandarskog medicinskog kodeksa. On najubedljivije govori da je njegov sastavljač poznavao najsavremenija gledišta tadašnje medicinske nauke.

Zbog izvanredno tačno opisane kliničke slike zaraznih oboljenja i spomenutih gledišta o značaju profilakse u suzbijanju zaraznih bolesti, epidemiologiji kuge itd., on je od osobitog značaja za nauku. Sudeći po materiji i latinskoj terminologiji koju sadrži, on je postao pod uticajem zapadnjačke medicine.

5) Spis o utvrđivanju bolesti pomoću mokraće (uroskopiji)

Ovaj spis nalazi se na listovima 138–147 i 175–182 (Sl. Br. 2). To je jedan od opširnijih spisa u našem kodeksu. Ako se polazi od toga da je u srednjem veku ovo bio najrašireniji priručnik i da bez njega nije mogao biti ni jedan lekar, onda je to sasvim razumljivo.

6) Spis o malariji

Ovaj spis nalazi se od lista 103–110. Tako se u njemu veli: „Postoje tri groznice koje nastaju zbog velike gnjilosti (kolere). Jedna od njih uhvati samo jedan dan, druga svakog dana, a treća svakog drugog. Poslednja je najlakša. Groznica nastaje uglavnom zbog raspadanja materije u organizmu (gnjilosti) i nakupljanja flegme. Zbog toga što se poslednja nagomilava te dolazi do pojave oboljenja od groznice.“

7) Spisi o pripremanju lekova

U spisima koji se odnose na pripremanje lekova govori se o različitim načinima njihove upotrebe i među njima su najznačajniji oni koji se odnose na uputstva za sastavljanje masti (l. 168–190), pripremanje pilula (l. 81), emplastra (l. 190–191) i pripremanje sirupa. U poslednjem se govori uglavnom o uputstvima za upotrebu lekova.

8) Spis o oboljenju kauzos (pegavom tifusu?)

Ovaj spis nalazi se na listu 114–116.

9) Spis o akutnim ognjicama

Ovaj spis nalazi se od lista 77–128. (Sl. br. 4). U njemu se vrlo opširno govori o patogenezi i terapiji ognjica.

10) Spis o puštanju krvi

Ovaj spis nalazi se na listu 11–14. U njemu su data uputstva kako treba puštati krv u sva četiri doba godišnja. On je kraće sadržine.

11) Spis o crevnim infektivnim oboljenjima

Ovaj spis nalazi se na listu 98–100.

12) Praktična medicina

U ovo poglavlje svrstali smo svu materiju koja se odnosi na lečenje i ona obuhvata gotovo sve grane praktične medicine.

13) Spis o lekarskoj etici

U Hilandarskom medicinskom kodeksu sačuvana su dva spisa o lekarskoj etici. Od ova dva spisa naročito je zanimljiv poslednji, jer se u njemu govori ne samo o lekarskoj etici već i o dužnosti lekara da suzbija nadrilekarstvo, pa je zbog toga on zanimljiv za nas i sa te strane. Ova okolnost predstavlja najubedljiviji dokaz da je autor Hilandarskog medicinskog kodeksa bio lekar visoke stručne spreme. To je razlog što ćemo ovde prikazati njegovu sadržinu u slobodnom prevodu. Ovaj spis je deo spisa o pulsu i on se nalazi na listu 3. Njegov naslov preveden na današnji srpski jezik glasio bi: Savet lekaru kako treba da postupa kada dolazi da pregleda bolesnika. U njemu se vidi da lekar ne treba odmah po dolasku da pristupi pregledu bolesnika i pipanju pulsa. On je dužan da prethodno uzme sve podatke u vezi sa bolovanjem bolesnika (anamneza). Ovo je neophodno potrebno zato što se samo na osnovu pulsa ne može postaviti ispravna dijagnoza. Pošto svako uzrujavanje utiče na promenu pulsa, on je dužan da što obazrivije postupi pri pregledu bolesnika. Osim ovoga, on se ne sme zbuniti od prisutnih prijatelja bolesnikovih koji su došli da ga obiđu. Pri ovome lekar ne sme da bude lakom na novac i da ga to rukovodi pri lečenju bolesnika, nego ljubav prema čoveku kome je pozvan da pomogne. Pošto se vrlo često događa da ukućani traže pomoć za bolesnika od raznih nadrilekara, može se dogoditi da ovakav način lečenja pogorša njegovo stanje. To je razlog što lekar mora uvek računati na ovu mogućnost. Dobijanje ovakvih obaveštenja otežava i pojava što ukućani pokušavaju gotovo uvek da to prikriju od lekara. Zbog ovoga on mora sam da se postara još odmah po dolasku u kuću bolesnika da ovo pronađe. U slučaju da nađe lekove („bilije“) koje je preporučio nadrilekar, to odmah mora reći bolesniku („Jegda vidiš neku travu... i reci jemu evo što ti je...“) i opomenuti ga da je to razlog što mu se bolest pogoršala.

Naučni rad --Hilandarski medicinski kodeks i naučna medicina na srednjovekovnom Balkanu--Stanoje Bojanin, 2017