Kelija Svetog Nikole, Barbera

Ιερό χιλανδαρινό Κελλί του Αγίου Νικολάου του Μπαρμπερά

(nekadašnji monadrion Sv. Nikole Kohliara)

(Bez pisanog odobrenja autora tekstova nije dozvoljeno preuzimanje sadržaja portala www.hilandar.info u komercijalne svrhe. Za detalje sadržaja i upite pišite na email: njonic@yahoo.com. Zakon o autorskom i srodnim pravima 2009,2011,2012.)// dec.2013

Kelija Svetog Nikole, udaljena nepun kilometar prema severozapadu od Kareje, naspram Svetoandrejskog skita, nalazi se na mestu starog grčkog manastira koji se u izvorima najčešće pominje kao μονὴ (μονύδριον) τοῦ Κο(ω) χλιαρᾶ ili Χουλιαρᾶ. Prvi put se sreće u dva akta prota Nićifora, izdata 19. aprila 1015, u kojima je i najstariji pomen grčkog Hilandara. Na osnovu potpisa igumana i manastirskih predstavnika na ispravama Protata život nevelikog bratstva može se pratiti duže od pola milenijuma. Kao manastir se poslednji put sreće na početku leta 1533. u zapisu na jednom starijem rukopisu manastira Esfigmena. U potonjim godinama manastir je zapusteo i dospeo pod vlast Protata, koji ga je kao keliju, poput drugih sličnih u Kareji, uz naknadu, ustupao manastirima za smeštaj njihovih predstavnika tokom boravka u središtu Svete Gore ili pak pojedincima koji su se opredelili za skitski način života, van velikih kinovija. Prvi pomen Svetog Nikole kao kelije (κελλίον τοῦ Ἁγίου Νικολάου τοῦ Κοχλιαρᾶ) na grčkom nalazi se u protatskom aktu od 1. juna 1643, kojim ju je karejski sabor, sa orašjem, vinogradom i mlinom što su mu pripadali, ustupio manastiru Dohijaru za stanovanje njegovih zastupnika u Protatu. Monasi Dohijara, međutim, nisu dugo bili držaoci kelije τοῦ ποτὲ Κοχλιαρᾶ. Nepunih šesnaest godina kasnije, 1. maja 1659, kao nov zakupac pojavljuje se jeromonah papa-Mitrofan.

Omologija pruža podatke i o zdanjima u okviru kelije; naime, pored vodenice, koja je obnovljena iz temelja, jedna poznija zabeleška na srpskom pominje i pirg, verovatno ostatak odbrambenog sistema starog manastira. Budući da se ta isprava čuva u arhivu Hilandara, logično je zaključiti da je on postao naredni vlasnik kelije, i to najverovatnije 1661, prilikom velike prodaje protatskih kelija. Navedenu tvrdnju potkrepljuje i relikvija pohranjena u oltaru male crkve Svetog Nikole. U posebnom kovčežiću čuva se lobanja koju natpis na hartiji označava kao glavu Blažene pameti Mihaila Mitropolita Serbskih zemalja Kratovskago; u natpisu se navodi godina 7177. od postanka sveta. Reč je o arhijereju iz sredine XVII stoleća, čiji je zanimljiv životni put dobro poznat. U predstavci koju je po prispeću u Moskvu, 21. novembra 1651, uputio caru Alekseju Mihailoviču stoji da su mu preci kneževskog roda, od srpske zemlje, iz grada Kratova, i da ga je otac Nikola, sin Tomov, inače jerej, dao u službu arhiepiskopu srpskom Pajseju. Tokom poslednjih jedanaest godina života vremešnog patrijarha Mihailo je u Peći najpre tri godine, od 1636, obavljao dužnost pareklisijarha, potom pet godina dužnost upravnika patrijarhovog dvora, a na kraju je imenovan za eklisijarha Velike crkve u činu arhiđakona. Po Pajsejevoj smrti 3. oktobra 1647. novoizabrani patrijarh Gavrilo rukopoložio ga je za mitropolita banjskog, kratovskog i štipskog, ali je na toj dužnosti bio svega godinu i po dana. Već 25/6. maja 1649. Mihailo je svoju eparhiju morao da napusti jer je, najverovatnije zbog neisplaćenih novčanih davanja, u sukob došao prvo sa samim patrijarhom Gavrilom, a zatim i s turskim vlastima. Mitropolit Mihailo se privremeno povukao na Svetu Goru 1. avgusta 1649. bio je na krajnjem jugu poluostrva, gde je leto proveo podno Atona, u keliji Vavedenja na Kerasiji. Njegov prvi boravak na Svetoj Gori trajao je svakako duže od godinu dana. Na poluostrvu je još bio 16. avgusta 1650, kada se prvi put uz njega pominje i sinovac, potonji verni saputnik, hilandarski postrižnik đakon Damaskin. U jesen naredne godine mitropolit je s pratnjom bio na granici ruskih zemalja – 29. oktobra 1651. stigao je u Putivalj s namerom da zauvek ostane u Rusiji. Poznato je da se kao arhijerej bavio i prepisivanjem knjiga. S jeromonahom Damaskinom i đakonom Nikodimom krenuo je 20. marta 1654. u Jerusalim, na poklonjenje Hristovom grobu, a Rusiju je napustio 1. aprila. Zbog mletačko-turskih sukoba na moru u Kandijskom ratu, Mihailo je s pratiocima proveo dve godine na Svetoj Gori i tek oktobra 1656. isplovio ka Egiptu, gde se zadržao mesec dana; zatim je kopnom, na kamilama, krenuo put Jerusalima, u kojem je 1657. proslavio Uskrs i ostao do 2. aprila. Već 15. juna bio je u Carigradu i do kraja meseca treći put se obreo na Atonu. Nakon toga s njim i njegovim pratiocima put Rusije je krenulo i četvoročlano poslanstvo iz Hilandara, sa igumanom Viktorom na čelu. U Putivlju, gde je stigao pri kraju leta, mitropolit je s pratnjom čekao bezmalo dva meseca, do 10. novembra, pri čemu su Hilandarci i dalje zadržani na granici. Krajem leta 1658, 1. septembra, preminuo je mitropolitov sinovac jeromonah Damaskin. Dve godine kasnije, 29. septembra 1660, Mihailo je od cara Alekseja zatražio dozvolu da trajno napusti Rusiju i povuče se u lesnovski manastir. Carski otpust za odlazak iz Moskve mitropolit je dobio 8. januara 1661, posle Bogojavljenja. Čini se da ruskom caru Alekseju Mihailoviču, svome pokrovitelju, prave namere Mihailo nije otkrio. U Lesnovu je, naime, sigurno bio,ali se nakon toga povukao na Aton, u keliju Svetog Nikole blizu Kareje, gde se 1668/9. i upokojio. Knjige koje je doneo iz Moskve čuvaju se danas u zbirci manastira Hilandara. Još jedan srpski arhijerej istog imena iz XVII stoleća proveo je svoje poslednje dane u ovoj keliji. Reč je o Mihailu, mitropolitu Temišvara, Bečkereka i Čanada,Poznata su tri njegova ktitorska poduhvata i svi su vezani za Aton. Odmah po dolasku naručio je u manastiru Svetog Pavla slikanje prostrane priprate katolikona, koje je dovršeno već 1686/7. Danas su od tog zidnog koji se prvi put pominje u jednom turskom defteru 29. juna 1679. ukrasa u severozapadnom uglu manastira, na drugom spratu konaka, sačuvane samo tri početne scene Akatista, različite verzije Blagovesti kao i, levo od njih, scena s prenosom nekog bogato ukrašenog kovčega, zatim luneta s poprsjem svetog Nikole, kome Hristos i Bogorodica vraćaju znake arhijerejskog dostojanstva, i po znati ulomak freske s glavom svetog Atanasija Atonskog.38 Temišvarski mitropolit nije bio darežljiv samo prema obitelji Svetog Pavla. U dva navrata je znatne sume novca isplaćivao i hilandarskom proigumanu Simeonu – prvi put je za izradu ikonostasa ukrašenog sedefom i namenjenog paraklisu Svete Trojice na Spasovoj vodi dao pedeset groša, a drugi put čak hiljadu groša za obnovu kelije Svetog Nikole u Huhli.

Mitropolit Mihailo nije krenuo sam put Svete Gore. S njim su pošli njegovi rođaci – jeromonasi Sava, Mihailo i Danilo. Prva dvojica su na čelu jeromonaha upisanih u najstariji Krušedolski pomenik, dok je Danilovo ime pretposlednje. Imena sve trojice urezana su i na kamenu ploču u niši protesisa nevelike crkve Svetog Nikole, čiji su najverovatnije i služitelji bili, pošto su u keliji stanovali kao pratioci počivšeg mitropolita. Kao ktitori crkve ubeleženi su i mitropolitovi srodnici čija se imena nalaze na početku liste mirjana u pomeniku najuglednijeg fruškogorskog manastira. Trebalo je da krušedolski monasi u molitvama, pored ostalih, pominju i Vučka, Roksanda, Anđeliju i Mihaila. Na čelu grupe od dvanaest ktitora koji su dali priloge za gradnju malog spratnog hrama Svetog Nikole kod Kareje nalazio se Vasilije, Mihailov naslednik na temišvarskom arhijerejskom tronu. Taj mitropolit je bio i priložnik Hilandara. Naručio je izradu raskošno ukrašenog proskinitara i analogija, koji su dovršeni 8. avgusta 1688, uoči praznika Uspenja Bogorodičinog, i namenjeni manastirskom katolikonu. O njegovim darovima i majstoru Jovanu svedoči opširan natpis na čeonoj strani proskinitara. Izgradnja crkvice je okončana pre 1691/2, kada je na vladičanskom tronu u Temišvaru već bio mitropolit Josif. U potonjim vremenima kelija Svetog Nikole sreće se i pod drugim nazivima. Možda se s njom može poistovetiti Sveti Nikola Morina, ubeležen u hilandarski tefter prihoda za godinu 1724. kao prvi u nizu od sedam kelija severozapadno od Kareje založenih zbog manastirskog duga – sledile su kelije Preobraženja i Svetog Dimitrija, zatim, na padinama iznad njih, Sveti Bogoslov, Olovna crkva, blizu nje kelija Rođenja Bogorodičinog i Sveti Toma iznad isposnice Svetog Save. Samo pod nazivom Sveti Nikola, bez druge odrednice, kelija se krajem istog stoleća pominje u dve omologije, 1. marta 1781. i 1. oktobra 1800, u opisu međa susedne kelije Preobraženja. Od kraja XIX veka kelija Svetog Nikole poznata je pod nazivom Μπαρμπεράδικο ili Barbera, sa grčkim keliotima kao zakupcima. Njena vodenica, u kojoj se mlelo brašno za Kareju i druge manastire, bila je za keliju glavni izvor prihoda.

Docnije je ova kelija nosila ime Murova, a početkom 20.veka Barbera/Berbera. Početkom 20.veka po svedočenju, nalazila se ispod puta što vodi za Hilandar, odmah do ruskog Svetoandrejskog skita. Imala je jak izvor vode i ogromnu cisternu ispod koje je bila vodenica.

Pored dve poznate hilandarske kelije posvećene svetom Nikoli, u arhivalijama manastira Hilandara se pominje i treća kelija Svetog Nikole u Kareji, i to na gornjoj strani puta koji vodi od Karejskog konaka za Hilendar. Šta je tačno bilo sa ovom kelijom, danas se nezna pouzdano ali se iz trioda iz 1686.godine vidi da se jedna od tri Svetonikolske hilandarske kelije jedna sigurno nije izdavala već se koristila za smeštaj hilandaraca, kao konak, tako je bilo do kraja 19.veka, a jedna kelija zvana Morina, bila je založena 1724.godine zbog manastirskog duga.

Ova hilandarska kelija se nalazi u blizini Kareje. U njoj je do skoro bio jedan monah Nikola. Kedak – (centar za očuvanje svetogorskog nasleđa) je 1996. godine uradio rekonstrukciju i popravku zida i balkona na ovoj keliji. Danas je cela kelija obnovljena i aktivna.

(af-272), (sh), 55.Natpisi man.Hilandara,SANU